0
Ivan Katić veruje u ideale, zadržao je zdrav razum u haosu rata, istina mu je iznad svega, drago mi je što sam snimajući ovu seriju naučio mnogo o svom narodu i našoj poziciji u svetu, priča za Nova.rs mladi umetnik Andrej Nježić povodom serije „Vreme smrti“.
Andreja Nježića, studenta glume na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu u klasi Marije Milenković, prvi put smo na malim ekranima videli u seriji „Močvara“, a u teatru možemo da ga gledamo u predstavama „Tajni dnevnik Andrijana Mola“ u Pozorištu „Boško Buha“ i u hitu „Klimaks“ u Hartefakt kući. Na 58. Filmskim susretima u Nišu nagrađen je za najboljeg debitanta u filmu „Svilen konac“. Interesantno je da je on prvi student iz Banjaluke koji je upisao glumu na FDU u Beogradu.
U seriji „Vreme smrti“, snažnom umetničkom svedočanstvu o dramatičnim događajima koji su promenili sudbinu srpskog naroda, snimljenom po delu Dobrice Ćosića, Andrej glumi Ivana Katića.
– Ivan je student iz Pariza, koji kao dobrovoljac želi da ide u rat iako je kratkovid, a pravo da vam kažem, i ja imam priličnu dioptriju. On ne zauzima strane, veruje u ideale, zadržao je zdrav razum u haosu rata i ne razume zašto je čovek takav kakav jeste. Istina mu je iznad svega i zato mi je kao lik izuzetno zanimljiv, složen, posebno njegov odnos sa ocem. Ćosić je dobro opisao kako politika može da razori blizak porodičan odnos. Dosta toga nisam znao, drago mi je bilo što sam dosta naučio i o našem narodu, o tom ratu, našoj poziciji u svetu – priča naš sagovornik.
Priznaje da knjigu „Vreme smrti“ nije čitao dok nije dobio ulogu u seriji:
– Stvarno je impresivno delo, veoma je potresno, predivno napisano. Posebno Ivanov odnos sa njegovim prijateljem Bogdanom je dirljiv, i o tome sam mnogo razmišljao. Kakvo god da je vreme, divno je da imaš nekog s kim možeš sve da podeliš, ko ti stavi ruku na rame, da imaš pravog prijatelja.
Snimanje serije je, dodaje, počelo kada je bio na drugoj godini fakulteta. Kaže nam da ima tremu, jer se prilično promenio od tada i ne može da zamisli kako je izgledao, jer je prošlo dosta vremena. Trenutno je, kako kaže, okupiran pripremama za diplomski ispit.
– Cela klasa radi zajedno. Pripremamo predstavu „Majstor i Margarita“. Pre dve godine smo za komad „Pijani“ Ivana Viripajeva dobili nagradu u Rumuniji, potom smo za Šekspirov „San letnje noći” nagrađeni kao najbolji glumački ansambl u Moskvi. Tamo smo posetili dom Bulgakova i inspirisao nas je da za diplomski radimo njegovo delo.
Banjalučko čudo od deteta, kako su o Andreju pisali mediji, dečak koji je od devete godine u svetu pozorišta i filma, i za kojeg su svi očekivali da će studirati režiju, jer je do 15. godine snimio čak sedam filmova, ipak se otisnuo u svet glume.
– To je bilo kada sam bio mali. I onda, kada sam došao u Beograd, hteo sam to sve da izbrišem, sve su to bile dečje igre. Imao sam bujnu maštu, doduše i sada mi ne manjka. Voleo sam oduvek da pišem i da stvaram neki svoj svet. Pravio sam te filmove, čak sam jedan poslao na Omladinski filmski festival u Sarajevu, imao sam 16 godina, i ušao u glavnu selekciju. Ipak, uvek sam znao da ću probati da studiram glumu. I ta želja mi se ispunila. Klasa je sjajna, ima nas sa svih strana, iz Niša, Herceg Novog, Užica, Beograda… Svi smo različiti u svakom smislu, a nit koja nas vezuje jeste upravo gluma i jedni drugima smo veliki oslonac. Prava porodica – ističe Andrej.
Veliki ispit zrelosti za mladog umetnika bio je dolazak u Beograd:
– Odvajanje od roditelja, spoznaja da si akademski građanin i da sam treba da brineš o svemu, od toga da ne kasniš na predavanje do toga da moraš na vreme da platiš račune, uticalo je na moje sazrevanje. Sve mi je to trebalo i prijalo mi je.
Po mišljenju mnogih, Andrej je posebno zablistao u predstavi „Klimaks“, projekat reditelja Patrika Lazića i dramaturškinje Dunje Matić, u produkciji „Hartefakta“, gde igra uz Alekseja Bjelogrlića, Anju Ćurčić i Pavla Mensura. Kao inspiracija poslužio je kontroverzni film čuvenog reditelja Gaspara Noa. Podsetimo, reč je o istinitoj priči o članovima plesne grupe koji noć pred ključni nastup gube kontrolu nad sobom zbog halucinogene droge, koju je neko krišom stavio u piće…
– „Hartefakt“ je divno okruženje. Ideja za adaptaciju filma potekla je od Alekseja. Želja mi je da ovu predstavu pogleda što više ljudi, posebno treba da je vide mladi. Priča o ljudskoj senci. Ako nismo u dodiru sa njom, ako ne komuniciramo sa njom, desi se ono što i našim likovima. Ovde je reč o supstancama, igram nadrogiranog plesača, a ono što sam shvatio jeste da treba da igram problem. Mislim da smo napravili autentičan komad, posebno u ovom prostoru. Publika je blizu, intuitivno osećaš šta treba, igraš osetljivu stvar, sve je neobično, intimno, dragoceno iskustvo.
Na pitanje koliko je teško danas biti glumac, Andrej spremno odgovara:
– Živimo u vremenu kada se ne zna ni šta je umetnost, ni šta je glumačka profesija. Gluma je stvarno nešto posebno. Daje ti da priliku da kopaš po sebi i po drugima, ruši ti samopouzdanje pa ga opet gradi. I ono što si izmaštao i ono što je stvarno nikad nije isto, eto sa tim se sada borim. Ali, to je sve deo procesa. Glumac mora da bude u dodiru sa svim umetnostima, jer sve se to preliva jedno u drugo. Znači, obrazovanje je izuzetno važno. Na primer, sada kada smo bili u nekoj galeriji u Moskvi, shvatio sam da slikarstvo može da inspiriše, vidiš kako su ljudi živeli kroz vekove. To veoma pomaže, jer ne možeš da igraš isto i Ruse i, na primer, Oskara Vajlda. To moja profesorka Marija Milenković stalno govori. Ona nas uči i životu i deljenju talenta koji imamo. Muzika, knjige, film, poezija, sve, sve… Glumac mora da bude u dodiru sa svim.
„Zdravo, banjalučki ćevapčiću“, iz milošte smo rekli Andreju na početku našeg susreta, što mu je izmamilo širok osmeh.
– O, to mi se sviđa, obavezno da to napišete – prokomentarisao je, ne krijući koliko je ponosan na svoj grad.
Zato i ne čudi što je istakao da mu je posebno drago što je u seriji „Vreme smrti“ sarađivao sa svojim sugrađanima, glumcima Ljubišom Savanovićem i Aleksandrom Stojkovićem Piksijem.
– Znam ih odmalena, često sam ih gledao u pozorištu. Baš sam se obradovao što snimamo zajedno. Kad odem u Banjaluku, dočekaju me raširenih ruku u pozorištu i to mi stvarno mnogo znači.
Bonus video: Dragan Mićanović: „Vreme smrti“ jako značajna serija za naše podneblje
