0
Nova autobiografija "Lou Reed: The King of New York" slavnog člana grupe Velvet Undergraund donosi još jedan uvid u stvaralaštvo i život ovog neobičnog i uticajnog muzičara.
Davnog 13. januara 1966. godine „Njujorško društvo za kliničku psihijatriju“ održalo je godišnju večeru u hotelu na Park Aveniji, piše „Gardijan“. Na meniju su bili pasulj, pečeno meso i krompirići. Zabava je bila manje konvencionalna – lokalni umetnik po imenu Endi Vorhol bio je pozvan da kaže nekoliko reči, ali umesto toga priredio je multimedijalni performans sa bendom kojim je tada upravljao.
Velvet Underground i Niko pojačali su ton i izveli pesme poput „Heroin“ i „Venus in Furs“ dok je 300 medicinskih stručnjaka i njihovih partnera posmatralo u smokingu i toaletama. „Izgledalo je kao da je celo bolničko odeljenje pobeglo“, rekao je jedan lekar bežeći sa mesta događaja novinarima koje je Vorhol postavio u holu.
To nije bilo potpuno netačno. Edi Sedžvik, Vorholova „superzvezda“ koja je igrala na sceni, nekada je bila smeštena u instituciju od strane svojih bogatih roditelja. I ključna figura benda i tekstopisac Lu Rid je, u svojim kasnim adolescentnim godinama, podvrgnut elektro šok terapiji zbog sumnje na šizofreniju (kasnije je tvrdio da je to bilo radi „odvraćanja od homoseksualnih osećanja“).
Međutim, iako je sam događaj bio detinjasto traženje pažnje u pravom Vorholovom stilu i omogućio je nekim učesnicima da odigraju fantaziju o osveti protiv svojih psihičkih mučitelja, predstavljao je više od toga. Velvet Underground nije bio samo „hepening“, umetnički trik sastavljen zbog šokiranja. To je bio prvi pravi izraz Ridovih talenata kao muzičara i tekstopisca (tri meseca kasnije bend će snimiti jednu od najvećih ljubavnih pesama 60-ih „I’ll Be Your Mirror“), i početak karijere koja će ga učiniti svetski poznatim simbolom tamne strane ljudske prirode, zavisnosti i očaja.
„Kralj Njujorka“ bio mu je epitet koji mu je dao Dejvid Bouvi, opsesivni obožavalac Velveta koji je spasao Ridovu neubedljivu solo karijeru producirajući „Transformer“, album koji je doneo njegov najveći hit „Walk on the Wild Side“. “Kralj Njujorka” je i naslov pedantne, ali živopisne nove biografije novinara i pisca Vila Hermesa, prve koja se oslanja na arhiv koji je Ridova udovica Lori Anderson donirala „Njujorškoj javnoj biblioteci“. Kao i u svojoj knjizi iz 2011. „Love Goes to Buildings on Fire“, o muzičkom pejzažu Njujorka sredinom 70-ih, Hermes vešto dočarava različite scene koje je Rid pokrivao, postavljajući ga između brojnih saradnika, prijatelja i partnera.
Deluje da knjiga ažurira Ridov značaj za novu generaciju, posebno kao proroka kvir emancipacije i nepoštovanja rodnih normi. Ovo nije preterivanje: jedna od njegovih najboljih pesama „Candy Says“ iz 1969. godine, je bolno dirljivo prizivanje rodnog nesklada između polova, između ostalog. Na pesmi „Make Up“ iz 1972. godine, tri godine nakon Stounvolske pobune, on je obznanio „Sada izlazimo, iz naših ormana, na ulice“. Od 1974. do 1977. godine, njegova partnerka bila je trans žena Rejčel Hampfri, i njihov odnos nije bio skrivan.
Rid je sve, samo ne jednostavna figura, duboko komplikovani idol. Dok Hermes prati njegov napredak od predgrađa Long Ajlenda do centra avangarde, preko Univerziteta u Sirakuzi i školovanja kod njemu sklonog pesnika Delmora Švarca, on takođe prati pogoršanje Ridovih psihičkih problema. Džon Kejl, drugi muzički genije iz Velvet Undergrounda, smatrao je da su za njegovo često užasavajuće ponašanje koreni u „strahovima zbog zdravlja“ koji su ga terali da „namerno pokuša da izazove ljude. To mu je davalo osećaj kontrole, umesto da živi u stanju neizvesnosti ili paranoje. Bio je stalno u potrazi za vrstom prednosti za sebe izazivajući najgore u ljudima.“
Ista nesigurnost koja mu je dala nemilosrdan profesionalni pogon – da pokaže Švarcu da je veliki pesnik, da ostavi rivale u prašini, da pokaže roditeljima da nije baš onakav slučaj za koji su se plašili da će biti- takođe ga je učinila sebičnim i čak nasilnim. „Ako si bila žena u njegovom životu“, napisala je njegova prva supruga, Beti Kronstad, „bila si mu jednako važna kao ruka ili noga, i tretiraće te s toliko poštovanja i zlostavljanja kako sebe tretira.“ Rid je napisao besprekoran „Savršen dan“ o njihovom izlasku, a Hermes je tačno opisuje kao skicu „nestabilno blažene scene koja je treperila od samoprezira“.
Članovi benda su takođe nosili teret, i malo koja od njegovih saradnji je dugo trajala. Hermes opisuje neke jezive scene korišćenja droga. Iako je poznat po pesmi „Heroin“, Rid je bio doslednije zaluđen amfetaminima, delom jer su lako dostupni od lekara i klinika za dijetu, a delom zato što su podsticali produktivnost, barem neko vreme. U svakom slučaju, paranoja koju je nosio direktno su se odražavale na njegovo pisanje. Kada se konačno očistio (uglavnom), Rid je išao na okupljanje „Anonimnih narkomana“. Na jednom sastanku u Njujorku, Hermes piše, suočen je s narkomanom koji je vikao: „Kako smeš da budeš ovde, ti si razlog što sam uzeo heroin!“
Jer, iako Rid možda nije uživao u velikom komercijalnom ili kritičkom uspehu, barem ne na početku, uspeo je u da utiče na ljude. Priča o Velvetima gotovo je u potpunosti priča o uticaju nakon raspada benda, kako Hermes prikazuje u svojem popisu umetnika koji su ih inspirisali, od Peti Smit do Talking Heads i Blondie, koji su obožavali Rida dok je šetao CBGB-om samo nekoliko godina kasnije. Ova gotovo trenutna mitologizacija izgubljenih bendova i nestalih scena može biti uobičajena karakteristika muzičke kulture, ali su Rid i Velveti bili njeni glavni korisnici. (Čak i mitologizacija podleže mitologiji: na primer, ko je zaista rekao „Prvi album Velvet Underground nije prodao mnogo kopija, ali svako ko ga je kupio osnovao je bend“? OK, to je rekao Brajan Ino, donekle.)
Nije se Rid samo opuštao i posmatrao kako mu raste reputacija – polako kuvan uspehom kao žaba u loncu. Hermes marljivo opisuje stvaranje albuma kroz osamdesete, devedesete i dalje, čak i dok su stizali čekovi za korišćenje njegovih starih pesama u reklamama, čineći ga bogatim čovekom. Njegovo najveće izdanje iz kasnijih godina, „New York“, bacilo je nemilosrdan pogled na njegov rodni grad, buneći se protiv siromaštva i predrasuda, ismevajući nadu u pesmi o Kipu slobode.
Ali ako je stekao ime kao rok pesnik senke, bilo svoje ili društva, to je bilo u službi istinske lepote. U svom dirljivom završnom poglavlju i epilogu, Hermes opisuje Ridove poslednje dane 2013. Njegovo telo je odbacilo presađenu jetru, i znao je da umire. „Sada sam toliko podložan lepoti“, rekao je, dok su mu prijatelji puštali pesme The Shangri-Las, Nine Simone, Franka Oceana i Radiohead dok je plutao u svom zagrejanom bazenu.
Bonus video: Džimi Hendriks – Živeo je kratko, ali je ostavio neizbrisiv trag u rokenrolu
