0
Završno, četvrto veče XV festivala Krokodil, koji se ove godine održava pod sloganom „Prostori slobode“, održano je sinoć u amfiteatru ispred Muzeja Jugoslavije.
Pišu: Krokodilovi novinari na dan Srđan Jevtić i Bojana Savić
Ovom prilikom govorili su Darko Cvijetić, Slavenka Drakulić, Konstrakta sa kojom je razgovarao Branko Rosić, Igor Simić i Robert Perišić uz mini koncert Sare Renar, kao i kratak intermeco posvećen Hanifu Kurejšiju. Fantastični trojac koji čine Mima Simić, Galeb Nikačević i Daško Milinović je moderirao i ove večeri.
Četvrti festivalski dan je otvoren gostovanjem pesnika, pisca, režisera i dramaturga Darka Cvijetića. Primećujući da je njegovo stvaralaštvo čitavog života opsesivno usmereno na teme koje ga proganjaju, Darko svedoči o svojoj odluci da košmarne snove „prebaci rečima na teret“ i ujedno se kroz svoj rad suoči sa traumatičnim iskustvima. Darko je pritom otkrio i genezu svog proznog stvaralaštva, te da je pisanje počeo kao pesnik – „sve je, zapravo, počelo od pesme koja je trebalo da zaustavi krvarenje, a potom se granalo“. Kao fenomene koji su ga nagnali na stvaralaštvo istakao je zlo i ludilo, a kao lično iskustvo koje ga je posebno intrigiralo izdvojio je osvedočavanje kako u ratnim uslovima obični, krhki ljudi postaju zveri, ali i želju tih ljudi da im se, nakon mnogo godina, vrati ljudskost. Time je ovaj harizmatični umetnik naveo publiku da se stavi u više uloga i zapita – da li su i sami zločinci zapravo žrtve? Za kraj je Darko pročitao odlomak iz romana „Što na podu spavaš“, nakon čega ga je publika srdačno pozdravila.
U nastavku večeri voditeljka Mima Simić najavila je hrvatsku književnicu Slavenku Drakulić koju je ovom prilikom publika imala prilike da vidi i pozdravi na video bimu. Fokus razgovora bio je položaj žena u društvu, a polazna tačka Slavenkina knjiga „Smrtni grijesi feminizma“ za koju bi se, iako objavljena pre skoro četiri decenije, moglo reći da je danas jednako relevantna. Ovu aktuelnost hrvatska književnica vidi kao odraz ponavljanja suštinski istih problema sa kojima se žene suočavaju. Slavenka je direktno ukazala na crkvenu dogmu koja je i danas u koliziji sa feminizmom, spregu između crkve i politike, te se upustila i u analizu konkretnih problema sa kojima se žene sreću – poput njihovih prava i mogućnosti da u svojoj državi nesmetano abortiraju. Odredivši prava žena kao civilizacijske tekovine, Slavenka je primetila da žene često toga nisu svesne, i na izvestan način upozorila da bi, ukoliko se od borbe odustane, te tekovine mogle i nestati. Kao neke od istaknutih žena u istoriji koje je inspirišu Slavenka je navela Fridu Kalo i Doru Mar, a posebno se fokusirala na Milevu Ajnštajn.
U vezi sa tim je publika imala priliku da čuje odlomak iz Slavenkine knjige: „Mileva Ajnštajn: Teorija tuge“, ali i obrazloženje nastanka ovog dela; naime, ova hrvatska spisateljica istakla je da je polazna tačka bilo preispitivanje nesrazmere između slave dvoje naučnika s obzirom na njihov podjednak rad – reč je, naravno, o Milevi i Albertu Ajnštajnu. Kako u biografiji i istorijskim podacima nije našla odgovor na pitanje zbog čega je gotovo sva slava pripala Albertu, Slavenka je odlučila da ponudi psihološki odgovor i uroni u sam lik Mileve. Nažalost, ovakav poduhvat rezultirao je otkrivanjem tužnog i tragičnog života jedne naučnice. Za kraj svog obraćanja, Slavenka je publici pročitala pismo koje je Albert 1914. godine uputio Milevi, a koje možda najbolje svedoči o tragediji života ove žene. Odeljak iz pisma glasi: Ti ćeš se pobrinuti za čistoću moje odjeće, rublja i posteljine, da redovno dobivam tri obroka u svoju sobu… od mene nećeš očekivati intimnosti niti ćeš mi prigovarati na bilo koji način“.
Potom je publika imala prilike da čuje razgovor koji je sa Anom Đurić – Konstraktom vodio Branko Rosić. Kako je tema razgovora „Eurosong kao platforma za promovisanje alternativnih politika“, Ana je, osvrnuvši se i na lično iskustvo u evrovizijskom svetu, došla da zaključka da Eurosong zapravo promoviše „mejnstrim“ politiku, te da još uvek nije otvoren prostor za politike koje bi se mogle nazvati alternativnim. Po njenom mišljenju, iako Eurosong jeste u biti političan, on je, pre svega, fenomenalan televizijski šou u čijem je središtu dobra zabava, ali i pružanje šanse umetnicima da se promovišu. Publika je imala prilike i da vidi uključenje člana hrvatskog benda „Let 3“, koji je govorio o iskustvu ovog autentičnog sastava na Eurosongu i inspiraciji za antiratnu pesmu kojom su ove godine predstavljali svoju zemlju. U trenutku je i Mima Simić imala prilike da postavi Ani pitanje o načinu na koji se nosi sa opsesivnim obožavaocima, na šta je Ana odgovorila da je prepuštanje, a ne odbrana, njen metod.
U nastavku večeri Galeb je porazgovarao sa Igorom Simićem na temu narativnog dizajna i video igara kao spoja različitih umetnosti. Igor je diplomirani režiser i filozof sa univerziteta Kolumbija u SAD-u kog je profesor Pol Šreder motivisao da gleda izvan okvira studija na kojima se nalazi i krene u malo drugačijem pravcu. Šreder je svojim studentima otkrio da je „tajna” budućnosti u interaktivnim sadržajima po principu „Spojite Marinu Abramović i GTA i imaćete uspeha”. Kao rezultat takvog recepta je potom nastala igrica Golf Club Wasteland. Igrica koja je u celosti intelektualna svojina Demagog studija čiji je Igor suosnivač. U igrici, kao i u GTA, ljudi slušaju radio sa potpuno novom muzikom, koju je Igor stvorio uz Anu Ćurčin, a koja je „postala univerzum za sebe” dok igraju golf na razorenoj planeti Zemlji na koju milioneri dolaze sa Marsa samo da bi „pikali” golf. Kao i sve što radi, Igor i Demagog studio su napravili trilogiju i sa ovom igricom. Tako će Netflix 03. Avgusta objaviti prequel Golf Club Waistland-a, High Water. Ovde ćemo saznati kako je došlo do toga da se bilioneri presele na Mars, i gde su stanovnici Zemlje nestali. U septembru nas čeka treći deo serijala.
Nakon ovog nadahnutog razgovora usledila je kratka pauza užitka sa Sarom Renar koja je izvela nekoliko svojih pesama kao što su „Ona se budi“ i „Dani bez sjena“. Publika je imala prilike da čuje eksperimentalnu/indi/pop harmoniju melodija sa elektronskim, ali i pozorišnim elementima.
Posle Sare, usledio je intermeco i čitanje Depeša #15 iz bolničkog kreveta Hanifa Kurejšija, u čitanju Baneta Trifunovića. Hanif je prisustvovao Krokodilu 2021. godine, a nakon tog gostovanja se uputio na proputovanje sa sinom. Na proputovanju se desila nezgoda – pao je, povrdio se, te je, nažalost, postao paraplegičar. Stanje u kom se Hanif nalazi je kritičo, i kako nije mogao da nastavi svoj rad kao dramatičar, scenarista i pisac, njegov sin je zapisivao njegove bolničke dnevnike na Twitteru gde je i dalje jako aktivan. Pre čitanja, gledaoci su imali priliku da čuju Hanifovu glasovnu poruku preko koje se svima zahvalio i napomenuo da mu je Krokodil ostao u najlepšem sećanju. Uprkos stanju u kom se nalazi, Hanifu nije manjkao pozitivan duh, pa je svima, jednostavno, poslao poruku ljubavi i nade.
Radina Vučetić je bila sledeća gošća a povod je ni manje ni više nego nova knjiga pod imenom „Nevidljivi neprijatelj Variola Vera 1972.“ Sa njom je razgovarao Daško, a Radina je naizmenično čitala odlomke iz knjige i komentarisala sličnosti i razlike između pandemije COVID-19 virusa i najveće evropske epidemije Variole Vere. Zapravo je i sam povod i interesovanje spisateljice bio projekat koji je pokrenuo Filozofski fakultet tokom Kovida, kada je Radina započela svoje istraživanje sa masovnom vakcinacijom koja se desila širom Jugoslavije 1972. Kako navodi u samoj knjizi, bivša država je bila proaktivna. Slala je medicinare na edukacije i pre nego što se epidemija desila. Stručnjaci su bili jedini koji su mogli da komentarišu situaciju sa virusom, a u isto vreme društveni život je bujao te je posle samo 2 meseca od početka epidemije, u Beograd došao Kirk Douglas. Poslednji odlomak iz knjige koji je spisateljica pročitala radi se o činjenici da je SSSR još u prošlom veku radio na biološkom oružju koje je u tom momentu mogla biti Variola Vera. Za kraj razgovora i Darko i Radina su se složili da je ovo bila pohvala Jugoslaviji.
Završni deo večeri obeležilo je nezaboravno gostovanje Roberta Perišića koje je započelo kraćim čitanjem odlomka iz njegovog romana „Brod za Issu“ koji je, moglo bi se reći, sasvim neobično i krajnje inovativno ostvarenje regionalne književnosti. Ovim čitanjem je slavni hrvatski pisac nagovestio priču svog romana, a potom je sa Galebom pričao o obimnom istraživačkom radu koij je ovakav književni poduhvat iziskivao. Robert je svedočio o procesu nastajanja romana, inspiraciji, ali i preprekama na koje je naišao s obzirom da radnja seže u IV vek pre nove ere. Naime, bilo je izazovno naći način da se o tako dalekom vremenu govori s obzirom na brojne perceptivne zamke koje nas navode da današnje iskustvo učitavamo u narativ stare ere.
Usredsredivši se na dva dominantna glasa u romanu: roba Kalije i Vjetropira, Robert nam nagoveštava priču o oslobođenju i begu od ropstva, priču sa kojom se istovremeno otvaraju brojni horizonti koje ova istoriografska (meta)fikcija sa sobom nosi. “Ovo je roman o prirodi, o pripitomljavanju životinja u dubokoj istoriji, kao i našem odnosu sa prirodom… Roman pišeš kada te nešto povuče”, rekao je Robert. Galeb je zaključio: “u suštini nas prevodiš žedne preko vode što svaki dobar pripovedač i radi.”
Za kraj je publika imala priliku da uživa u Robertovom čitanju odeljka koji nosi naslov „Vjetropir“ – „I čovjek se skida samo na sigurnom. Svaka životinja je šokirana kada to vidi. To kada se čovjek skida i kad se pokazuje, uvek me podsjeti na ono trčanje u savani,” bile su završne Robertove rečenice.
Nakon što je gromoglasnim aplauzom publika ispratila Roberta, voditelji programa su se zahvalili brojnoj publici koja je i ove godine bila verna, čime je obeležen kraj XV po redu Krokodilovog festivala. U ovom prostoru koji je već počeo da nosi duh festivala, voditelji su najavili i održavanje idućeg Krokodilovog festivala.
Bonus video: Vladimir Arsenijević o festivalu Krokodil