1
Priču o gradu započinjemo iz privatne sfere jer unutar nje se formira prvi, suštinski identitet. I kako iz toga simbolično istupamo onda zadiremo u onaj drugi, socijalni segment - grad, mesto komunikacije, simbioze, različitosti, kaže za Nova.rs Una Popović, kustoskinja izložbe "Grad: mesto identiteta" koja se otvara večeras u Muzeju savremene umetnosti u Beogradu.
Piše: Nikola Marković
Izložba „Grad: mesto identiteta“, koja će predstaviti oko 130 dela iz kolekcije Muzeja savremene umetnosti biće otvorena danas u 18 časova u MSUB. Postavka problematizuje načine na koje urbana sredina može da se posmatra kao mesto gradnje i kontinuiranog formiranja identiteta, ne samo osnovnog i suštinskog već i umetničkog. O delima koja će biti predstavljena i temama izložbe, razgovarali smo sa jednom od kustoskinja Unom Popović.
Predstojeća izložba „Grad: mesto identiteta“ obuhvata dela nastala od početka prošlog veka do ranih dvehiljaditih. Koliko se u tom širokom vremenskom rasponu menjao odnos grada i pojedinca u smislu kreiranja ličnih i umetničkih identiteta?
– „Grad: mesto identiteta“ podrazumeva kompleksnu izložbu koju otvaramo, 23. marta na drugom i trećem nivou Muzeja savremene umetnosti. Izložba obuhvata dela iz svih likovnih zbirki muzeja: Zbirke slikarstva do 1950, Zbirke slikarstva nakon 1950, Zbirke skulpure, Zbirke crteža i grafike i Zbirke fotografije, filma, videa. Pored mene, kustoskinje izložbe su i Mišela Blanuša, Svetlana Mitić, Žaklina Ratković, Rajka Bošković. Promišljamo složenu temu, fizičke i simbolične odnose koji se grade između mesta i pojedinca, i kako se u odnosu na to formira neka od strana čovekovog identiteta. Kao polazište uzeta su neka od razmatranja iz teorije egzistencijalne psihologije, na primer na koji način definišemo primaran/suštinski identitet, koliko udela u tome ima porodica, koliko grad, mesto društvene heteronomije. Otvaramo dvojako promišljanje na koje načine grad kao urbano mesto tvori naš identitet, i kako mi uspostavljamo identitet nekog mesta.
Kako tema predstavlja kulturološko učitavanje u odnosu na postojeća dela, tako izložba ne ide linearno, nema cilj da prikaže jasne razlike ili tematske distance, na primer dela sa početka veka i onih savremenih, iako se iste mogu uočiti. Grupisanjem dela u pet celina formira se naslovna priča, a to je pre svega priča o identitetu. Grad tretiramo kao podidentitet koji pravi prostorni i značenjski okvir ponašanja, odrastanja, sazrevanja. Svaka od celina na izložbi dinamično uvezuje različite medije, na primer tu je slikarstvo sa početka veka, pa recimo fotografija iz sedamdesetih godina, do savremenih narativa izraženih u mediju videa itd. Celine su sledeće i mogu se uočiti kao ključne tačke unutar kojih se formira sopstvo: Privatni prostori, svakodnevica u zajedništvu; Semiotika grada; Urbani svet / globalni grad; Subjekat i mesto; Distopija – utopija.
U segmentu „Privatni prostori“ prikazana su dela koja na neposredan i posredan način govore o tome na koje sve načine umetnici razmatraju svoje primarno okruženje, svoje bližnje, intimu, porodicu, dom. Između ostalih, ovde se nalaze radovi Natalije Cvetković, Marka Čelebonovića, Miće Popovića, Toma Gotovca, Miodraga Krkobabića, Žolta Kovača, Sanje Iveković. Tako na primer, u prvoj celini slici “Portret majke” Milene Pavlović Barili iz 1928. godine, koja je urađena u jednom realističkom, idealističkom maniru standardnih dimenzija, parira video sličnog naziva ”Portret moje majke” savremene umetnice Milice Tomić koja je 1999. u jednom kadru snimila jednočasovnu šetnju sa svojom majkom, u razgovoru se osvrćući na društvene i političke teme.
Već samo pariranje klasičnog i savremenog, ulja na platnu i videa, otvoriće posetiocima mogućnost sagledavanja različitih medijskih pojava u umetnosti ali i mnogo šire – prirode umetnosti na nivou karakternog, psihološkog pa i kontekstualnog. Na taj način tematska i medijska složenost izložbe delovaće zanimljivo, intrigantno, edukativno na posetioce, koji će kroz različite periode, formate, medije upoznati na neki način “istoriju umetnosti u malom” unazad jedan vek. Na kraju krajeva, grad je uvek bio sveopšta fascinacija umetnicima bilo od impresionizma, ekspresionizma, modernizma, pop arta, konceptualnih i drugih praksi. Ovde uvezujemo sve te poetike, teme, kontekste nastanka dela, sagledavamo ih kao tematski okvir za osnovnu problematiku – identitet.
Kao kustoskinji Zbirke fotografije, filma, videa i digitalnih medija u MSUB-u, koji aspekti odnosa grada i identiteta su vam bili naročito zanimljivi u ovom aspektu izložbe?
– Ako se neko tematski blisko i dovoljno često bavi gradom, možemo reči da su to pre svega fotografi. Scena modernog grada sa bujnom raznolikošću i intenzitetom života, neprekidnim tokom događaja uz samu stvarnost ljudske egzistencije, čini jednu od stalnih tema unutar medija fotografije. Akcija na ulicama, involviranost u grad projektuju i konceptualne prakse nastale krajem šezdesetih i sedamdesetih prošlog veka, kroz medij filma, videa, performansa. Zato mi je ova tema naročito intrigantna i doprinosi finom učitavanju ovih praksi unutar pomenutog konteksta. Možemo sagledati i uzročno-posledično. Fotografisanje mesta, brzo i trenutno opažanje, mogu se definisati oznakom socijalne reportaže, u kojoj pristup velikom gradu svedoči o životu ljudi u vidu dramatičnih upozorenja, ili pak kroz živopisne slike pune ironije i humora. Od fotografa izloženi su Vane Bor, Viktor Macarol, Ljubomir Šimunić, Goranka Matić, Ivan Petrović i drugi. Tokom konceptualnih praksi krajem šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka, umetnici deluju na ulici praveći jasnu strategiju unutar promišljanja “umetnost je život, život je umetnost”. Njihove akcije često deluju kao opšti flener po gradu, lutalaštvo, ili su na nivou komunikacija sa slučajnim prolaznicima, pri čemu teže da umetnika i umetnost postave bliže svakodnevici, spontanom, van strogog sistema umetnosti. Predstavljeni su radovi umetnika Neše Paripovića, Ere Milivojevića, Grupe Kod, Balinta Sombatija.
Prvi segment izložbe posvećen je privatnim prostorima – na koji način Grad utiče na ove “mikroprostore” unutar veće celine i u kakvoj umetničkoj vezi oni stoje?
– Priču o gradu započinjemo iz privatne sfere jer unutar nje se formira prvi, suštinski identitet. I kako iz toga simbolično istupamo onda zadiremo u onaj drugi, socijalni segment – grad, mesto komunikacije, simbioze, različitosti. Preispitivanje sebe kroz poziciju sebi sličnog, a opet drugačijeg, pa i kroz reminiscenciju na istoriju sopstvene porodice, oblikuje potonje pristupe i analize kako sopstva u odnosu na drugo, i obratno, tako i stav prema javnom, ideologiji, materijalnom, političkom, kulturnom. Temu Privatni prostori sagledavamo kroz dela s početka 20. veka koja pripadaju građanskom modernizmu, gde se lično ogleda i kroz predstavu atmosfere građanskih enterijera, s naglaskom na emotivnom doživljaju subjekta, a ne objektivnoj stvarnosti, razvijajući se vremenom, stilski i koncepcijski, ka savremenim umetničkim praksama – delima u kojima se podrobnije predočavaju teorijska razmatranja o dekonstrukciji identiteta. Ovde prikazujemo radove umetnika Žolta Kovača, Miće Popovića, Marka Čelebonovića, Milena Pavlović Barili, Milice Tomić i dr.
Kako domaći umetnici i umetnice reaguju na represiju grada, da li su sama represija i posledična umetnička reakcija vezane za očekivani društveno-politički kontekst ili ga nadilaze?
– Četvrta celina „Subjekat i mesto“ obrađuje ovu temu. Tu uspostavljamo tezu da se grad prostorno, vremenski, refleksivno konstituiše akcijama pojedinaca. Njegovo značenje aktivnog mesta upravo formiraju pojedinačni identiteti, grupe, zajednice, homogeni i heterogeni modeli ponašanja i nivoi komunikacije. Grad kao takav oblikuje ličnost pojedinca, koja se dodatno profiliše na osnovu akcije, interakcije, reakcije na postojeće. Ova činjenica znači i to da pojedinačni identitet nije fiksiran sve dotle dok deluje, radi, stvara u kontaktu sa drugima i stoji u odnosu spram regulative sistema.
Segment Subjekat i mesto promišlja i prezentuje razne nivoe suživota u gradu, od flanerskog, simboličnog doživljaja grada, „upisivanja grada” u imidž pa i praksu umetnika (kao što su konceptualne prakse i konkretno rad Neše Paripovića, video iz 1977.) do radikalnijih izvedbi koje nastaju u segregaciji sa sistemom. Ovde smo to prikazali kroz pojedina dela u mediju slikarstva ili videa – kao mogućnosti za uspostavljanje simboličkog dijaloga, ili pak revolta u odnosu na zajednicu. Ovde smo prikazali dela Zorana Todorovića, trokanalni video Šum iz 1999, video Igora Grubića, East Side Story iz 2008, impozantnu sliku Milice Ružičić „ Zrenjanin –Jugoremedija“ 2010-2013 i druge.
Bonus video: Otvaranje izložbe Mrđana Bajića