0
Kako su izgledale beogradske diskoteke davne 1972, opisuje se u članku tadašnje jugoslovenske revije "Gazeta" koja se u svom četvrtom broju bavila fenomenom disko-klubova, koji su kod nas tada bili u povoju. Mi vam prenosimo samo deo tog teksta pod nazivom "Disko-klubovi, korak u 21. vek ili korak unazad", starog više od 50 godina.
Pišu: Miljana Laketić i Milorad Antonić (Gazeta)
Možda zato što smo kasno osetili komercijalnu prednost disko-klubova, ili zato što volimo drugu vrstu zabave, tek u nas su se pravi disko-klubovi kasno pojavili. A činjenicu da je u nas vrlo popularna nova narodna muzika niko nije iskoristio, smatrajući, valjda, da u disko- klubovima mora da se sluša samo ono što se lansira na Zapadu, pa do dana današnjeg nije otvoren ni jedan jedini klub u kojem bi prednost imala narodna pesma!
Naravno, već samim izborom muzike, disko-klubovi su na sebe navukli epitet nečeg ekskluzivnog, nepoznatog i neprihvatljivog, osim za mali broj poznavalaca. Uz to, ušli su na ,,mala vrata'“ i to vrlo ružna. Prvi koji su shvatili da su disko-klubovi zlatan majdan prihoda bili su privatnici, kojima je bilo dovoljno da uz malo troškova adaptiraju kakav podrum, dodaju nešto neukusnog dekora, dva gramofona, i uz užasno ozvučenje i nikakvu ventilaciju i higijenske uslove, uz bilo kakvu dozvolu ili pokroviteljstvo, to mesto proglase za disko-klub. Mladi, željni igre i zabave, dolazili su i na ova mesta í tamo su ih čekale tuče, nered, visoke cene, neudobnost, loša muzika…
Sve su to bíle komponente koje su, s pravom, svrstale disko-klubove u najniži í najopasniji nivo zabave. Pojavio se otpor prema njima, jer je naša javnost znala samo za “jazbine“. Ali,
napraviti pravi disko-klub bilo je teško, jer njegova oprema staje najmanje petnaest miliona starih dinara. Privatnici nisu imali želje da toliko ulažu, a ugostiteljska preduzeća su ih smatrala za nerentabilne.
I najzad, pre dve-tri godine, jedan poslovan potez: u prostorijama neposećenog “Taš kafea“ otvara se disko-klub “Cepelin“,u režijí ugostiteljskog preduzeća “Stadion“. ”Stadion” pravi vrlo komercijalan posao: u uređenje disko-kluba je uloženo dvadeset miliona starih dinara, a već prvog meseca svog postojanja „Cepelin'“ donosi prihod od 25 miliona. Komforan, luksuzan, sa dobrom muzikom (u to vreme), on je nešto što mladi ovog grada dotle nisu vídeli. Uprava “Stadiona” misli na sve i na ulazu í u sali zapošljava kao čuvare reda penzionisane službenike SUP-a, koji od samog početka odstranjuju svaki pokušaj stvaranja nereda u disko-klubu i oko njega. lde se dotle da se zabranjuje ulaz svima onima koji su poznati kao izgrednici.
U beogradskom Domu omladine počinju razgovori o mestu gde bi mladi mogli da se zabave prijatno i sigurno, jer je ,Cepelin'“ ipak mali za sve one koji žele da igraju i slušaju muziku.
Otvara se disko-klub “202″ u samom Domu, sa ízvanrednom muzikom. A onda, opet, po starom: pojavljuje se disko-klub u Resniku, koji nije ni kafana ni disko-klub, ali je uvek pun pošto su mladima takva mesta potrebna. Niču opet privatni disko-klubovi, u lnđiji i po pregrađima, pa se pojavljuje jedinstveni .Monokl“. Danas je teško nabrojati sve disko-klubove, ali je sigurno da ih ima dosta, možda i neregistrovanih.
Najnoviji je “Stenka”, na brodu, koji iako u atraktivnom ambijentu ipak nije ono što je potrebno našem gradu.
“MONOKL“ I “AKVARIUS”
Dva disko-kluba koja zaslužuju pažnju da se o njima više piše su svakako „Monokl'“ u Skadarliji i „Akvarius“ u Deligradskoj ulici. Zaslužuju pažnju pre svega zato što su najposećeniji.
Autori ovog članka posetili su najbolje, najlepše i najekskluzivnije evropske disko-klubove i bez rezerve mogu da tvrde da se po svom enterijer „Monokl” nalazi na vrhu evropske liste disko- klubova. U režiji ugostiteljskog preduzeća „Višnjica” koje je osetilo duh vremena, „Monokl“ je disko-klub koji predstavlja pravi audio-vizuelni doživljaj. Rešen u postupku moderne secesije sa velikim bogatstvom svetlosnih skala projektora i programatora, koji oživljavaju likovne figure na zidovima, dok skulpturama daju utisak igre, sa dva luksuzna bara, uz maksimalnu komfornost, ovaj disko-klub pruža pravu sliku onoga šta je i šta treba da bude disko-klub.
Ali, disko-klub nije samo to, jer „duša” disko-kluba je disk-džokej. Ko je on? Osoba koja “pušta ploče“? Da, i to. Jer, on je ne samo deo mehanizma, već živ čovek koji upravlja ovim mehanizmima, on je kompozitor programa koji iz svoje kabine diriguje raspoloženjem posetilaca, ne dozvoljavajući im da se umore, ali ni da se opuste. On neprekidno stvara promene, on je nevidljivi šoumen kojl rukuje zvučnim, a u zavisnosti od njih i svetlosnim efektima. Smatra se da mi imamo odlične disk-džokeje, a jedan od njih je i Vladimir Jovanović, disk-džokej ,,Monokla'“.
U razgovoru o disko-klubovima najzanimljiviji je onaj deo o najmlađim posetiocima, o onima koji su tek izišli iz detinjstva i koji su prihvatili disko-klubove kao nešto pored čega su porasli. Zbog toga smo i potražili disk-džokeja Jovanovića koji u „Monoklovoj'“ dirigentskoj kabini sedi na matineima, na popodnevnim igrankama, onda kad dolaze mladi. Šta mladi najradije slušaju?
– Možda zvuči čudno – kaže on – ali i među najmladim posetiocima disko-kluba vrlo su popularne protestne pesme, one koje govore protiv rata u Vijetnamu. Imamo dosta ovih ploča i trenutno su najslušanije. Meni lično je draga pesma “Plastic Fantastic Lover'“ sa svojim ironičnim buntom protiv mehanizacije. Ipak, pravi hit ovih dana je pesma „Grešnica'“ narodna pesma koju peva Predrag Vučković, pa je rado puštamo jer je sala peva. Svojevremeno, i pesme Olivere Katarine i Dragana Tozovca, bile su hitovi. Od stranih pesama hitovi su lagane, lako pevane stvari kao što su “Mali Vili“ „Šećer, Šećer“,,Nisam znao da te volim dok nisam video da igraš rok”…
Kakva je atmosfera u „Monoklu“ na matineima? – Prijatna. Ta deca se naigraju, napevaju, popiju svoju koka-kolu i na vreme odlaze kućama, zadovoljni.
„Akvarius“ je, po svom enterigeru, suprotan “Monoklu'“. Istina, enterijer ovog vrlo posebnog disko-kluba teško je videti, jer je uvek prepun. Dok je “Monoki” stecište najmlađih i vrlo mladih, „Akvarius“ bi mogao da bude prava filijala „Kluba poznatih“. On nema na ulici svoju “firmu”, izolacija je dobra i napolju se ne čuje muzika, pa ga je teško naći. Ipak ga nalaze: i poznati fudbaleri od Džajića do Živaljevića, i advokati kao Toma Fila i njegove kolege, i poznate balerine, i košarkaši, i Milja Vujanović, i Tozovac… Pre nesreće, čest posetilac ovog kluba bila je i stjuardesa Vesna Vulović, pa je čak i posle nesreće prvi put u njemu zaigrala, zaista zaigrala.
Šta se sluša u „Akvariusu”? Dejan Dodig. upravnik kluba, kaže da je vrlo zadovoljan svojim disk-džokejom Bratislavom Pejkovićem i da mu ostavlja odrešene ruke, Sluša li se ovde
mnogo andergraund, inkriminisana muzika, koja je (ruku na srce) nama prilično neprihvatljiva i koja disko-klubovima daje neki utisak morbidnosti.
– Najmanje ona. Prednost dajemo domaćim hitovima; čuju se narodne pesme što stvara atmosferu. Ipak, najčešće se čuje popularna muzika za igru, laka i neobavezna, koja ne opterećuje i samo dopunjava ambijent ovog sastajališta – kaže Dodig.
Pa ipak, “Akvarius“ je mali. Smešten je na samo 140 kvadratnih metara, skroman je u enterijeru. iako svi koji su u njemu duže bili kažu da ima pravu atmosferu prijatnog disko-kluba.
Idealan beogradski disko-klub bio bi neka sinteza „Akvariusa“ i ,, Monokla“, u nemogućoj kombinaciji da i jedan i drugi zadrže sve što imaju. A kako je u drugim disko-klubovima? Šta se u njima sluša?
Zoran Jovanović, Slobodan Petrović i Nikola Nešković, disk-džokeji kluba ,,202′“ u Domu omladine kažu:
-U ovakvom poslu se, pre svega, mora umeti i razumeti, Mora se znati svrha svog posla, cilj disko-klubova, a uz to i muzika, do u tančiņe. U ovom, našem klubu, uglavnom puštamo muziku sa top lista, a trenutno je najpopularniji ansambl “Suit“. No, to ne znači da idemo samo na proverene stvari. Teško je svima udovoljiti. Pa ipak, vidite, danas je utorak, a sala puna. Kako je subotom i nedeljom, možete da zamislite. | svi odu zadovoljni. To svaki disk-džokej oseti, pri promeni melodija uvek se oseća reagovanje posetilaca. Muziku emitujemo u blokovima s posebnim akcentom na emotskom zbližavanju, jer ovde dolazi veoma mlada publika, srednjoškolci.
Nenad Dukić i Saša Stojković, disk-džokeji i iz „Adrijatika“ (kod Kalemegdana) o svom poslu, o disko -klubovima, o muzici i publici ovako misle.
– Posao disk-džokeja ie tipično savremeno zanimanje koje u sebi krije mnogo šta o čemu laici ne znaju. Pre svega, neophodno je poznavanje muzike, a osim toga to to je i napor, kako fizički tako i emotski. Na početku, već posle tri dana, javlja se takav zamor da se često odustaje od svega. Međutim, ako se taj zamor prebrodi, postaje zadovoljstvo. Zatim potrebno je znati psihologiju „svoje“ publike. U Londonu se, recimo, jos rado sluša bluz, a u nas svi žele najnovije hitove. U “Adrijatiku” su trenutno najpopularniji rok (ali ne stari, veću u novom ruhu) i progresivna muzika. Ali ne puštamo ih mnogo, već ih smirujemo bluzom, s kojim takođe ne treba preterati… Najvažnije je naći pravu meru, da bi publika opet došla.
Šta je disko-klub? Obično mesto kao i sva druga, mesto gde se okupljaju mladi. Nekada je to bio korzo, pa bioskop, pa kafana … Sve su to mesta gde su mladi želeli da se zbliže, možda je za to pravo mesto disko-klub. Ako ne to, onda je ipak mesto gde će svak naći nešto za sebe, ako ne novog poznanika, onda će bar sresti starog prijatelja…
Bonus video: YU Grupa i Darko Lungulov: Lična i rokenrol istorija Jugoslavije
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
