10
Smrt vidim kao ponosnu borbu, a ne kao poraz, govorila je Sačin Litlfeder, glumica i aktivistkinja koja je preminula noćas.
Čitav svet saznao je ko je Sačin Litlfeder ili Malo Pero na dodeli Oskara pre više od pet decenija, prvoj ceremoniji uručivanja priznanja Američke akademije koja je prenošena uživo širom sveta.
Desilo se to 1973. godine, kada su glumci Liv Ulman i Rodžer Mur, na dodeli Američke akademije u Doroti Čendler paviljonu da je laureat Oskara za najboljeg glumca Marlon Brando za ulogu Vita Korleonea u filmu Frensisa Forda Kopole „Kum“. U sali se „prolomio“ ogroman aplauz, a dok su svi okom tražili Branda da ustane i izađe na scenu, na bini se najednom pojavila nepoznata Indijanka, odevena u tradicionalnu odoru američkog indijanskog plemena Apača, kojem su pripadali njeni preci. Svi su bili zbunjeni, a onda je Malo Pero progovorila:
– S žaljenjem vas obaveštavam da Marlon ne može da primi ovu nagradu. A razlog za to jeste tretman američkih Indijanaca u današnjoj filmskoj industriji, na televiziji...
Sačin Litlfeder, indijanska glumica i aktivistkinja koja je u ime Marlona Branda „odbila“ Oskara za „Kuma“ 1973. godine, preminula je juče u 75. godini od raka dojke, saopštila je Američka akademija za filmsku umetnost.
Pre samo mesec i po dana, u avgustu, ista ta Akademija koja je sad svetu donela vest o smrti Sačin Litlfeder, izvinila joj se zbog tretmana koji je doživela te večeri, na dodeli Oskara.
„Uvrede koje ste pretrpeli su neumesne i neopravdane. Emocionalni teret koji ste nosili i cena vaše karijere u našoj industriji su nepopravljivi. Predugo je hrabrost koju ste pokazivali ostala nepriznata. Zbog toga vam se najiskrenije izvinjavamo i iskazujemo iskreno divljenje“, naveo je u pismu predsednik Akademije Dejvid Rubin.
Sačin je doživela 17. septembra da joj se Akademija izvini i uživo na ceremoniji održanoj u Muzeju akademije.
– Mi Indijanci smo veoma strpljivi ljudi, prošlo je tek 50 godina. Moramo da zadržimo smisao za humor. To je naše sredstvo za preživljavanje… – bila je reakcija aktivistkinje i glumice.
A na toj dodeli Oskara Sačin Litlfeder dobila je samo 60 sekundi da pročita Brandov govor, a sa scene je ispraćena zvižducima članova Akademije i ostalih prisutnih u sali.
Nisu zvižduci i pogrdne reči bili jedini problem. Pre nekoliko godina tvrdila je za „Los Anđeles tajms“ da su „konzervativni glumci“, Džon Vejn, Klint Istvud i Čarlton Heston, kritikovali i nju i Branda. Čak je otkrila da je Vejn te večeri naumio da je sam „silom skloni sa scene“, u čemu ga je u poslednji čas sprečilo obezbeđenje…
I dok nije imala prilike da pročita ceo govor na samoj ceremoniji, bilo je to omogućeno nešto kasnije na zvaničnoj pres konferenciji, a sve što je naumila da kaže na dodeli Oskara našlo se tri dana kasnije u štampanom obliku u „Njujork tajmsu“.
Sačin Litlfeder, koja je rođena kao Mari Luiz Krus u Salinasu, u Kaliforniji 14. novembra 1946, dobila je stipendiju za Američki konzervatori teatar u San Francisku.
– Teatar je bio za mene svojevrstan beg od stvarnosti – priznala je mnogo godina kasnije.
Zainteresovala se za prava Indijanaca na koledžu i 1970. godine učestvovala je u „operaciji“ okupacije Alkatraza preuzevši tada ime Malo Pero po kojem je postala znana.
Nakon što je završila koledž upoznala se sa Marlonom Brandom, zahvaljujući reditelju „Kuma“, slavnom sineasti Frensisu Fordu Kopoli koji je u to vreme takođe, kao i Sačin, živeo u San Francisku. Međutim, ispostavilo se da će je ispunjavanje „naloga“ velikog glumca da umesto njega „primi“ Oskara, koštati mnogo…
Kada je prošle godine premijerno prikazan dokumentarac o njenom životu i aktivizmu nazvan „Sačin prekida tišinu“ (Sacheen Breaking the Silence), otkrila je da je svojevremeno dobijala pretnje smrću. Iako je iza Sačin nekoliko uloga na filmu, poput onih u naslovima „The Trial of Billy Jack“, „Johnny Firecloud“ ili „Winterhawk“ glumica i aktivistkinja je često govorila da je posle Oskara bila na holivudskoj crnoj listi, čak je dobijala pretnje smrću, zbog čega se vratila u San Francisko, gde je glumila u teatru i nastavila svoj aktivistički rad…
Brando je napisao svoj govor na čak 15 strana, koje je njegova heroina, Malo Pero držala te večeri u rukama, a započeo ga je ovako:
„Dvesta godina govorili smo Indijancima da se bore za svoju zemlju, život, porodicu i pravo na slobodu. Govorili smo im: ‘Spustite svoje oružje, prijatelji, i ostaćemo zajedno. Samo ako spustite oružje, prijatelji, možemo govoriti o miru i dogovoru koji će biti dobar za vas.’
Nakon što su spustili oružje, pogubili smo ih. Lagali smo ih. Izgnali smo ih s njihove zemlje. Naterali smo ih izgladnjivanjem na potpisivanje prevarantskoga sporazuma, ugovora za koji smo znali da ga se nećemo pridržavati. Pretvorili smo ih u prosjake na kontinentu kojem su dali život, koliko dugo život postoji“, konstatovao je glumac, a onda upitao:
„Kakav je to šizofreni moral koji nam dozvoljava da celim svetom prenosimo poruku da živimo po datim obavezama, kada svaka stranica istorije govori suprotno, kada su svi žedni, gladni i kada su ponižavajući dani i noći poslednjih stotinu godina života američkih Indijanaca tome potpuno protivrečni?
Čini se da je poštovanje principa i ljubavi prema susedima postalo disfunkcionalno u ovoj zemlji te da je sve što smo učinili, sve što smo postigli našom moći, zapravo samo ubijanje nade u novostvorenim državama u ovome svetu, prijateljskim i neprijateljskim. To je nehumano i dokazuje da ne živimo prema dogovorima koje smo sklopili“.
A šta je još Brando želeo da kaže? Znao da je će svi biti zbunjeni kada ugledaju Sačin Litlfeder, pa otuda ove reči:
– Kakve to veze ima s dodelom Oskara, zašto je ova žena ovde, upropašćuje naše veče, upliće se u naše živote stvarima koje nas se ne tiču, traći naše vreme i novac…
Na ta pitanja imao je odgovor koji je glasio:
„Upravo je društvo pokretne slike odgovorno za degradiranje Indijanaca i ismevanje njihovog karaktera, opisujući ih kao divljake, opasne i zle divljake“.
Opisujući na koje se sve načine povređuju Indijanci, Brando je bio decidan:
„Stoga kao član ove profesije i kao građanin Amerike ne mogu večeras da primim ovu nagradu. Mislim da je dodeljivanje i primanje nagrada u ovom trenutku u ovoj državi neprilično sve dok se stanje američkih Indijanaca u zemlji drastično ne promeni. Ako već ne čuvamo našu braću, ne moramo biti njihovi pogubitelji“.
Posle svega i javnog izvinjenja nakon više od pet decenija Sačin Litlfeder se nedavno za „Varajeti“ prisećala kako je izgledalo to veče 27. marta 1973. u Los Anđelesu:
– Prvi put sam prisustvovala ceremoniji dodele nagrada Američke akademije. Uspela sam da pređem preko svih prepreka te večeri. Obećala sam Brandu da neću pipnuti statuu Oskara. Kako sam odlazila sa te bine, uprkos zvižducima, rešila sam da ignorišem sve, da budem hrabra i dostojanstvena. To sam uradila zbog svojih predaka. I prva sam Indijanka u istoriji dodele Američke akademije koja je iznela javno politički stav.
Nije se plašila smrti, o čemu svedoči skorašnja izjava Sačin Litlfeder:
– Kada umremo, znamo da će naši preci doći, znamo da ćemo se vratiti u duhovni svet odakle smo došli. Smrt vidimo kao borbu i to ponosnu, a ne kao poraz, i radujemo se tome što ćemo se pridružiti svojim precima. Biće oni tu do našeg poslednjeg daha i dočekaće nas i povesti u taj svet s druge strane, gde će nam prirediti veliko slavlje.
Bonus video: Karl Malden, jedini Srbin laureat Oskara
