Zašto je SANU zabranila izložbu skulptura velikog diplomate i političara

Bio je i lice sa poternice kao i ambasador u SAD, Egiptu, Čehoslovačkoj. Budućeg  saveznog sekretara MIP-a Jugoslavije tri i po  godine jurio je Gestapo - bez uspeha. Božidar Bećarević je tražio da se, kao taoci na Banjici streljaju, njegov otac i majka. Njihov sin, Marko Nikezić, bio je političar evropskog formata, usko skrojenog odela zavičajnih kadrovika i raspojasane Srbije.- Ostala je praznina za koju nema zamene - rekao je Koča Popović, posle Nikezićeve  smrti 1991. godine.Pomišljao je Marko Nikezić, još pre čistke liberala u Srbiji, da napusti politiku i da se potpuno posveti umetnosti, starijoj od njegovog političkog i diplomatskog rada. Otac Petar – uzbudljive, filmske biografije  od susreta sa Ču En Lajem do moskovskih godina i “Standard Oila” -  upoznao je sina sa vajarom Ristom Stijovićem. Poklonio mu je prvi vajarski alat.Marko Nikezić je maturirao je u Trećoj muškoj gimnaziji u kojoj je crtanje predavao upravo Stijović. Kod jednog od najpoznatijih jugoslovenskih vajara Marko je privatno učio vajarstvo i započeo studije arhitekture. Njegov sin Zoran Nikezić, bio je tihi, dugogodišnji profesor Arhitektonskog fakulteta u Beogradu.Specijalna policija je i pre Drugog svetskog rata pretresala mnoge pa i kuću njegovih roditelja. Jednom pretresu prisustvovao šef Specijalne policije Dragi Jovanović. Primetio je i vajarske radove mladog Marka Nikezića. Upitao njegovu majku Suzan: “Gospođo, zašto naša najtalentovanija deca idu u komuniste?” Majka, Francuskinja inače, odgovorila mu je: “Gospodine, to vi meni treba da objasnite”.

Ono što je zapazio Dragi Jovanović pola veka kasnije čini se da je promaklo akademicima SANU. Skulpture Marka Nikezića nisu smele da se unesu u Galeriju SANU. Posthumna izložba nije dozvoljena, iako je Latinka Perović, s neskrivenim optimizmom očekivala da će to biti senzacija na kulturnoj sceni prestonice.   

Nestali akademik

- Gospodin Protić (slikar, akademik Miodrag B. Protić) je s istim oduševljenjem, sa kojim ste Vi govorili o saradnji sa njim, potvrdio svoju spremnost da Vam bude na usluzi u organizovanju izložbe skulptorskih radova Marka Nikezića. Uverena sam da će izložba biti senzacija u kulturnom životu našeg grada. To me je uverenje i dovelo k Vama - navodi Latinka Perović, najbliža Nikezićeva saradnica, u pismu akademiku Dragoslavu Srejoviću. Godinu dana od akademika Srejovića i SANU - ni traga ni glasa. Kao da su nestali u Lepenskom viru. Latinka Perović posle više od godinu dan piše marta 92. drugo pismo Srejoviću. Konačno stiže odgovor.- Poštovana koleginice Perović, molim Vas da mi oprostite što ste dugo vreme ostali bez odgovora o mogućnosti realizovanja izložbe pok. Marka Nikezića, ali kako nisam imao prijatnih vesti, to sam podsvesno stalno odlagao da Vam pišem. Moja je krivica što sam precenio svoje snage, što sam verovao da ću naći sagovornike koji misle isto što i ja o ličnosti i delu Vašeg dragog i poštovanog prijatelja. Na nesreću, dve ličnosti koje su mi obećale podršku - akademici Mića Popović i Stojan Ćelić - zbog bolesti, nisu mogle da prisustvuju sednici na kojoj se u Odeljenju za likovne i muzičke umetnosti razmatrao predlog kolege Protića, o realizaciji izložbe. Odeljenje je zauzelo negativan stav, a meni je preostalo da uverim Savet Galerije da izložbu ipak treba realizovati. Kako nisam želeo da jedan častan predlog i dobra namera ponovo budu dovedeni u pitanje, to sam, konsultujući i kolegu Protića, došao do zaključka da je za sada najbolje celu ovu akciju u Akademiji zaustaviti. Nadam se da ćete razumeti situaciju i shvatiti da sam ja lično imao najbolje namere da iziđem u susret željama porodice pok. Marka Nikezića – odgovorio je Srejović.

Posle ove (vele)majstorske kamuflaže neko bi mogao da poveruje da bi zapravo trebalo utešiti akademika Srejovića. Perovićeva je imala dovoljno iskustva da prepozna i složenije, iznijansiranije slučajeve te ovu prepisku završava sa: - Shvatam da Vam je neprijatno i žao mi je zbog toga. Ali, to ne ide na Vaš obraz. Uveravam Vas, da bi pokojni Nikezić, koji je bio veliki gospodin, na sve, samo odmahnuo rukom. Što se mene tiče, odavno sam prestala da se pitam: zašto smo mi takvi kakvi jesmo? Ja, jednostavno, znam, da mnogo drugačiji ne možemo biti.Godinu dana  kasnije na izložbi dela Marka Nikezića, u Konaku kneginje Ljubice, bilo je izloženo 125 skulptura u kamenu, drvetu i glini.

Kako je Vorki osvojio Ameriku

Kao što je u široj javnosti Marko Nikezić bio prepoznat kao ozbiljan diplomata i političar Slavka Vorkapića, pamte kao filmskog teoretičara, reditelja, montažera, profesora. Pisao je studije o estetici filma, o filmskom jeziku. Krajem 1938. napušta Holivud i u Muzeju moderne umetnosti u Njujorku drži seriju predavanja o „vizuelnoj prirodi filma”,afirmiše se kao teoretičar „nove umetnosti”…

Kopča koja nedostaje je  slikarstvo. Tačka oslonca na putu do neba ovog mladog Sremca. Baš kao što je bilo vajarstvo za Nikezića.Pred Veliki rat Vorkapić dobija stipendiju Matice srpske. U Umetničko zanatskoj školi u Beogradu slika pejsaže i aktove, monumentalne kompozicije s fantastično-vizionarskom tematikom. Nastavlja studije na Slikarskoj akademiji u Budimpešti. Rat ga zatiče u Kruševcu, ali brzo dobija posao nastavnika crtanja u gimnaziji u Kratovu. Preko Albanije  stiže do Pariza, gde je primljen na Akademiju lepih umetnosti. Za pariskuizložbu “Jugoslovenska umetnost i folklor” uradio je  plakat. Pod pseudonimom “Istar”, izlaže svoja platna i ilustruje dela francuskih književnika. I  danas se na Ibeju, aukcijskoj platformi na internetu, pojavljuju Vorkapićevi crteži iz pariskog perioda. Film kao i Amerika ostaju Vorkapićeva opsesija. U Nujork stiže 1920. luksuznim brodom “Il de Frans” – kao  mali od palube. Svetlosti velegrada prati sa 11 dolara u džepu. Ništa bez slikarskog zanata. U modnoj radnji crta reklame, za nedeljnu platu od 25 dolara. Za portret  bogate Amerikanke dobio je 150 dolara. Sledeća Vorkijeva stanica nije Grinidž Vilidž već San Francisko, gde u konzulatu Kraljevine SHS popunjava pasoša. Brzo se seli u Los Anđeles gde u fotografskoj radnji radi kao retušer. 

- Jednog dana u atelje je ušao mlad i elegantan gospodin i upitao da li je jedna od mojih izloženih slika za prodaju. Bio je to Reks Ingram, čuveni reditelj nemih filmova i suprug čuvene glumice Alise Teri Ingram. Kupio je sliku i počeli smo da sarađujemo – zapisao je Slavko.U to vreme Vorkapić upoznaje Roberta Florija. Snimaju njihov prvi film “Život i smrt holivudskog statiste br. 9413”. Opora slika degardiranog položaja statiste u Holivudu, koji po svaku cenu želi da se pojavi na velikom platnu. U publici Čarli Čaplin, Ernest Lubič, Daglas Ferbanks…Posle tri decenije američkog sna Slavko Vorkapić se probudio u Jugoslaviji. Predaje na Akademiji, snima “Hanku” (1955.), vraća se u Ameriku.  Više nije morao da radi kao modni ilustrator, portretista i retušer u fotografskoj radnji.Bonus video: SANU

video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=1811zorankneevisanu-novas-worldwide&stream=hp3500&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="4621164"]