0
Puriša Đorđević bio je možda jedini filmski reditelj u svetu koga su hapsili Nemci ali i saveznici. Uhapšen je u Trstu 1948. iako smo se trsili: “Trst je naš”. U pritvoru je proveo mesec dana. Nije Purke u Trst otišao da pazari šuškavac već da (u)radi ono što je najbolje znao i umeo: da snimi film.
„Poslat sam da snimam proteste slovenačkih građana u Trstu kako bi se pokazalo da je taj grad većinski slovenački a ne italijanski“, pričao je Đorđević, godinama kasnije. „Kada sam stigao u Trst bilo je očigledno, video sam da je to italijanski grad, ali smo u to vreme naravno, lagali.“
Tada su snimani žurnali, dokumentarci, mahom ilegalno, o svakodnevnom životu u Trstu, Gorici, Puli… Jedan od prvih filmova poslatih u inostranstvo, na festival u Karlove Vari, bio je film Koste Hlavatija “Istina o Puli”. Sniman je krišom kako se angloameričke trupe spremaju da napuste Pulu.
Ni italijanska strana nije mirovala. Regrutuje tešku artiljeriju. Luiđi Campa, poznati italijanski reditelj, snima film “Srca bez granica” (1950) koji je u Jugoslaviji dočekan baražnom vatrom. Campino “Srce” sortirano je u “filmsku pornografiju“ koje, šta drugo, “kleveta Jugoslaviju”. Campa i film dokusureni su i politički: “… film dokazuje do kakvih su se niskih stepena spustili talijanski inforbirovski trabanti”. U uzavreloj atmosferi slovenački reditelj France Štiglic filmom “Na svoj zemlji” (1948) kao i filmom “Trst” (1951) ne ostavlja sumnju ko je “svoj na svome”.
Pre 70 godina u Puli niče najbolji rasad domaćeg filma: igranog, dokumentarnog i kratkometražnog. Festival je osnovan na inicijativu Marijana Rotara, tada predsednika pulskog Kinematografskog preduzeća. Na ovu ideju došao je posle Revije stranih filmova (avgust 1953) u Pulskoj areni: četiri holivudska, francuski, italijanski i Kurosavin “Rašomon”.
Osnivanje najpoznatijeg ex YU filmskog festivala umnogome podseća i na formiranje FEST-a, čijem je prvom izdanju prethodila “Politikina” Revija repriznih filmova u DKC-u (1970). Oba festivala pokrenuta su ličnom inicijatovom i bez naloga “odozgo”.
Bitka za Pulu
Prvi Pulski festival beleži posetu od 37.000 gledalaca. Mnogi od njih do Vespazijanove arene stizali su kamionima iz okolnih mesta. Do 1958. u Puli je 35 igranih filmova videlo je 392.000 gledalaca. Da rat – drugim sredstvima – i tada traje govori prva nagrada dokumentarcu “Naši dokumenti – Okroglica”(1954) Milana Kumara. Reč je o Titovom govoru, povodom sukoba s Italijom, održanom u Okroglici povodom desetogodišnjice ustanka u Istri.
Knjiga Dunje Jelenković „Festival jugoslovenskog dokumentarnog i kratkometražnog filma, 1954–2004. Od jugoslovenskog socijalizma do srpskog nacionalizma“ (FCS) daleko je od zdravičarskog, rođendanskog tona. Pruža slojevit pregled ne samo programske slike Festivala. Autorka mapira političke, spoljnopolitičke, kulturološke, sociološke okolnosti kao i kulturnu politiku koja je pratila taj festival. Otuda me nije iznenadila informacija da na Univerzitetu Ka Foskari u Veneciji, realizuje istraživački projekat “Kinematografska bitka za Jadran: filmovi, granice i Tršćanska kriza””.
Bitka za Pulu nastavlja se i na domaćem terenu. Sarajevska “Kinema” takođe organizuje Festival dokumentarnog filma (1954. i 1955). S neskrivenim entuzijazmom Fadil Hadžić, tada frontmen “VUS”-a (Vjesnik u sredu) pokušava da Festival deložira iz Vespazijanove arene i privede ga Zagrebu. Ni Hadžićev neupitni šarm uz poseban adut “Imamo (VUS) para za sve” nisu bili dovoljni. Ni makac iz Pule! Jer Festival u Puli overava pripadnost Istre Jugoslaviji – odlučiše nefilmski stratezi.
“Osvoijti nagradu u Puli bilo je daleko značajnije nego biti primećen u inostranstvu. Ko su ti ljudi uostalom u tom Kanu? Ja ih ne poznajem. Pa film i da uspe u Kanu šta mi to znači? Ali ako uspe u Puli, onda će i moji roditelji, komšije i drugovi iz razreda o meni da misle bolje“, objasnio je faktor Pula Srđan Karanović.
U krštenIci Beogradskog festivala dokumentarnog i kratkometražnog filma, piše da je rođen u Puli – te iste 1954. u okviru Festivala jugoslovenskog filma. Nakon šest godina, seli se u Beograd. Od 2004. to je već Beogradski festival dokumentarnog i kratkometražnog filma, poznatiji kao Martovski festival ili Kratki metar.
Draft za Oberhauzen
„Za nas debitante Martovski festival bilo je kao učešće na Olimpijadi“, smatrao je Želimir Žilnik. Prati li to osećanje i današnje učesnike Kratkog metra?
„Mislim da se izgubio taj element „Olimpijade“. Naime, šezdesetih i sedamdesetih godina Kratki metar bio je mesto gde su autori svojim filmovima obezbeđivali ne samo vidljivost u lokalnom prostoru, već i kartu za projekcije u inostranstvu. Na festival su dolazili i selektori iz drugih zemalja. Danas je proces prijavljivanja i selekcije potpuno drugačiji, festivala je sve više… Osim toga, utisku učestvovanja na „Olimpijadi“ onomad je doprinosila i struktura socijalističke Jugoslavije i njene filmske proizvodnje. Kratki metar bio je mesto godišnjeg okupljanja autora i producenata iz svih delova zemlje, a svaka republika imala je svoju „reprezentaciju“, ukazuje Dunja Jelenković.
Ne postoji slikarska, pozorišna, knjževna, niti bilo koja druga kulturna reprezentacija koja je donela toliko međunarodnih nagrada koliko autori dokumentarnih filmova. Deo tog “olimpijskog tima” su i Krsto Škanata, Stjepan Zaninović, Zlatko Bourek, Ante Babaja, Vlatko Gilić, Krsto Papić, Joca Jovanović, Stole Popov, Dejan Đurković, Bato Čengić, Puriša Đorđević, Dušan Makavejev, Zdravko Randić, Predrag Golubović, Petar Lalović, Živko Nikolić…
Dušan Vukotić je na Martovskom festivalu dobio glavnu nagradu za film “Surogat”. Nedugo zatim nagrađen je i Oskarom. I bez tog Oskara čuveni animator Džon Halas, po povratku s Kratkog metra izjavljuje: “JugoSlovenski animirani filmovi među najboljima su na svetu, dok je animacija biser jugoslovenske produkcije”.
Festival u Oberhauzenu osnovan je kada i pulski. Za autore dokumentarnih filmova Oberhauzen je bio kao NBA liga za košarkaše. Jugoslovenske autore selektori tog festivala redovno su draftvovali.
Film “On” Puriše Đorđevića osvaja 1962. nagradu u Lajpcigu i Veneciji. Nagrade i za Krsta Škanatu u Helsinkiju, Turu, Lajpcigu i Kortini da Ampeco. Stižu i dva Gran prija iz Oberhauzena: “Prvi padež, čovek” (1965) i “Ratniče, voljno” (1967).
“Dugoročno gledano jugoslovenki doprinos festivalu u Oberhauzenu bio je najkozinstentniji od svih nacionalnih unosa, i što se tiče kvaliteta i tematskih sadržaja filma“, potpisuje filmski kritičar i istoričar filma Ronald Holovej.
Nagrada SSOJ-a Žilniku
Sećam se da je Dom sindikata tokom FJDKF bio jedno od retkih javnih mesta gde se nezadovoljstvo oficijelnom odlukom moglo javno da ispolji, negoduje čak i zviždi. Hrabro za “podanike jednoumne države”?
„Tačno, FJDKF je bio baš takvo mesto. Ne znam da li je bio i jedino, ali su polemike na festivalu u vreme socijalizma bile toliko učestale i plodne da to jasno pokazuje da socijalistička Jugoslavija ipak nije bila toliko „jednoumna“, a ni zatvorena za izražavanje kritike kao što se to danas često predstavlja. Nadam se da se to vidi i iz moje knjige“, objašnjava Dunja Jelenković.
Žilnikov fim “Žurnal o omladini na selu, zimi” nije primljen u takmičarski program. Filmski kritičar Ranko Munitić, napušta Žiri u znak protesta zbog pritiska “odozgo” u vezi s tim koje filmove treba nagraditi. Predsednik Žirija slovenački reditelj France Kosmač, pravda odluku diplomatskim objašnjenjem “da je svaka greška nenamerna”. Zanimljivo je da taj Žilnikov film koji nije prošao, dobija nagradu CK Saveza socijalističke omladine Jugoslavije.
Za Jelenkovićevu najveće iznenađenje bila je ratna propaganda koja se zatekla na ekranima festivala devedesetih godina. Pojedini prikazani (video) filmovi išli su toliko daleko da su ekranima bukvalno promicale slike tela u raspadanju, prostrelnih rana, kostiju, odsečenih glava… Takav program nije imao nikakve veze s nekadašnjim konceptom, standardom ni etikom tog festivala. Od starog festivala ostalo je samo staro ime na kome se insistiralo sve do 2004. kako bi se održao privid jugoslovenske tradicije. Gledanje tih materijala bio je ujedno i najmučniji deo rada na ovoj knjizi.
Bonus video: Đorđe Kadijević o 50 godina od prvog horor filma „Leptirica“
