0
Snimala je filmove o seksualnim radnicima i Staljinu. Sada norveška umetnica Lene Berg istražuje nešto bliže sebi – zašto je njen proslavljeni otac ubio svoju drugu ženu.
U zamračenoj prostoriji u muzeju Kunsthal u Bergenu, posetioci mogu da se opruže na vreći za pasulj ispod zvučnika i prisluškuju devetogodišnju devojčicu koja razgovara sa svojom majkom pred spavanje. „Da li je tata zao, mama?“ – pita devojčicin glas. Posteljina šušti dok majka ne uspeva da konačno odgovori na pitanje: „Da li je tata opsednut đavolom?“ Napolju se čuje policijska sirena. „Da li sam i ja opsednuta đavolom pošto sam mu ćerka?“
Devojka na snimku, odigrana po sećanju, je umetnica Lene Berg, a tata je filmski reditelj Arnljot Berg, uticajna ličnost u Norveškoj 1970-ih. Razlog zašto je mala Lene mislila da je njen otac možda opsednut Satanom, očigledan je iz serije naslova norveških i francuskih novina koji su izvezeni u zavese koje vise po prostoru muzeja, piše „Guardian“.
Godine 1975. Arnljot je uhapšen u Parizu zbog ubistva svoje druge žene Evelin Zamit. Oduzeo joj je život nekoliko godina nakon izlaska iz zatvora, kada je Lene bila tinejdžerka.
U ovoj zvučnoj instalaciji u muzeju, Lenina majka pokušava da uveri nemirno dete da je Evelinina smrt bila nesrećan slučaj. Sada ima 57 godina, Lene je nedvosmislena na pitanje da li je njen otac ubio svoju ženu. „Da, mislim da je to uradio“, kaže ona preko video poziva iz galerije.
– Nema sumnje da ju je ubio. Ali, mislim da je prihvatao krivicu i govorio da je to bio nesretan slučaj. Dok nisam započela ovaj projekat, imala sam osećaj da nije prihvatio svoju krivicu kako treba. Imao je jak oklop, a jedan od načina da se zaštiti bio je da bude veoma patetičan. Nikada ga nisam pitala da li ju je ubio ili kako je umrla. To je verovatno zato što sam se brinula da će reći nešto poput: „Ja sam veoma loša osoba, Lene“, priča umetnica.
Arnljot je osuđen na pet godina, četiri uslovno, što je bila iznenađujuće blaga kazna koja je značila da je posle suđenja bio na slobodi, pošto je prethodnih 15 meseci proveo u zatvoru. Poverljivi sudski dokumenti, do kojih je Lene došla neposredno pre otvaranja Kunsthalove instalacije, ali je odlučila da ne prouči valjano do kasnije, pokazuju da je Evelinin otac svedočio u Arnljotovo ime.
– Sumnjam da je Evelinina smrt bila neka vrsta samoubistva. To je sada moje razmišljanje. Kao dete sam se pitala da li je moj otac zao čovek, a to je još uvek nešto na šta ne mogu da odgovorim. Mislim da bi trebalo da osetite neverovatnu količinu besa da biste nekoga ubili. I u takvim trenucima, ovaj neverovatno inteligentan i topao čovek koji mi je bio otac i dalje mi je kao stranac – priča Lene.
Lene je poznata kao umetnica koja istražuje živote drugih, a ne svoje. „Encounter: Gentlemen & Arseholes“ iz 2006. godine, bio je njen prvi značajan projekat, reprint sa komentarima prvog izdanja „Encountera“, književnog časopisa koji je osnovao pesnik Stiven Spender, a kako je kasnije otkriveno, koji je tajno finansirala CIA.
Fascinacija hladnoratovskom kulturom inspirisala je njena prva dva umetnička filma „Čovek u pozadini“ iz 2006. o agentu CIA Majklu Džoselsonu; i „Pikasov Staljin“ iz 2008. ili „Portret žene sa brkovima“, o izgubljenom delu – skiciranom kada je sovjetski lider umro – koje je francuska komunistička partija odmah osudila zbog odstupanja od socrealizma.
Njeni filmovi dele „uradi sam“ estetiku koja podseća na Mišela Gondrija ili ranog Vesa Andersona, ali sa suvo sarkastičnom podlogom, a ne sa romantizmom.
Izložba u Bergenu – nazvana je „Fra Far“, što znači „Od oca“. Za kratki film koji se prikazuje u prvoj prostoriji Lene je napravila minijaturnu maketu francuskog parkinga gde je njen otac uhapšen, zajedno sa automobilima sa kutijama šibica, modelima železničkih figura i dimom koji se širio preko scene da bi dočarao ranojutarnju maglu.
Ono što je novo je njeno pomeranje ka ličnim sećanjima, umesto arhivskoj građi ili dokumentima iz sudnice.
– U izvesnom smislu, sada sam koristila isti metod u svom životu koji sam koristila na drugima. Uradila sam opsežna istraživanja o mnogim temama i ljudima, ali ovaj materijal pripada meni – kaže Lene.
Na početku svoje karijere, ističe, ljudi iz sveta filma su joj rekli da osvaja nagrade samo zato što svet umetnosti ne razume film, dok su se umetnički kritičari žalili da zapravo ne stvara umetnost.
– Umetnički kritičari su imali osećaj da u mojim filmovima ima previše priče, da je ovo previše blizu zabavi. Dok su mnogi mislili da su moji filmovi potpuno eksperimentalni. Mislim da su se te pozicije promenile – priča Lene.
Lenin otac je režirao pet dugometražnih filmova, od kojih su dva prikazana na Berlinskom filmskom festivalu. Međutim, ona kaže:
– Nikad nije pronašao svoj stil ili formu. Arnljot je i dalje poznat u Norveškoj po TV programu koji je zemlju uveo u modernu evropsku kinematografiju.
Kada je postala filmski reditelj, Lene je godinama pokušavala da se udalji od svog oca. Školski drugovi su joj rekli da su im roditelji savetovali da se ne druže sa njom.
– Postalo mi je veoma važno da ne budem ćerka Arnljota Berga – kaže Lene, koja je napustila Oslo da bi studirala film u Stokholmu, a sada uglavnom živi u Berlinu.
– Ali, onda, pre nekoliko godina, održala sam prezentaciju na filmskoj konvenciji i shvatila da čak ni ljudi koji snimaju zaista više ne znaju ko je bio moj otac. Čak ni oni koji jesu nisu imali pojma da sam povezana sa njim. Nisam više bila definisana kao njegova ćerka. Tačnije, bilo je obrnuto.
Ona zastaje i ističe o svom projaktu o svom ocu:
– Nisam zainteresovana da vratim njegovu veličinu. Ali takođe nisam želela da to bude napad, ili obračun. Zaista sam želela da ga se setim u što više aspekata – zaključuje Lene.
Bonus video: Izložba Ervina Vurma u MSUB
