Irena Popović Dragović Foto: Goran Srdanov/Nova.rs

Divni tim iz najčistijih emocija „rodio“ je vunderkinda u Narodnom pozorištu u Beogradu, priča za Nova.rs Irena Popović Dragović, autorka opere po NINovom nagradom ovenčanom delu Milene Marković.

Nikada se nije dogodilo da je kompozitorka kompletan autor neke predstave. Presedan je i da nacionalni teatar angažuje jednu damu za takav poduhvat i, dodatno, da uradi komad po delu koje je aktuelni dobitnik NINove nagrade. Ovaj podvig je izvela kompozitorka Irena Popović Dragović koja je autorskim projektom „Deca“ po poemi Milene Marković u Narodnom pozorištu u Beogradu pomerila granice domaćeg teatra.

– Na tome sam veoma zahvalna jer je to veliko poverenje, da vam neko da odrešene ruke i kaže – imaš poeziju Milene Marković, svoju muziku i odgovorna si za sve što poželiš a mi ćemo ti obezbediti sve što ti je potrebno. Takav je bio njihov predlog. Milena se složila i insistirala da ne bude dramska struktura i u opisu je to opera koju izvode glumci i pevači. Čovek bi rekao da je Srbija u žiži evropskog teatra, od koncepta pa nadalje, jer Milena, koja je napisala nešto što će iskreno se nadam ući u lektire, ima svoju izvedbu već u teatru. Od sveg srca joj želim da se „Deca“ izvode i kao dramsko delo, i kao balet, jer pruža širok spektar asocijacija kroz umetničke forme – priča Irena Popović Dragović.

U ovoj umetničkoj avanturi, dodaje, pomogao joj je divan autorski tim i pomogao da predstava bude dostojna Milenine poezije.

– Samo me je to zanimalo. Zato sam se jedino skamenila pred tim da li će ona biti zadovoljna. Jer, pored toga što je moja generacija, suštinski je osećam i ta količina dara koji iz nje izlazi je nešto što se u nas retko sreće. Struktura njenog stiha upućuje me na to da je to beskrajna melodija u muzici. Bojala sam se da li ću imati artističkog daha da to izdržim.

Irena Popović Dragović Foto: Goran Srdanov/Nova.rs

Irena je rođena u Ćupriji 1974. godine. Diplomirala je kompoziciju i orkestraciju na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu, a magistrirala na Univerzitetu Mozarteum u Salcburgu. Njene kompozicije izvođene su na koncertima i festivalima širom sveta, komponovala je za više od 150 predstava od kojih je većina ovenčana nagradama. Aktivna je kao vokalistkinja i pijanistkinja, a u „Deci“, kako kaže, ne bi joj bio problem da zameni nekog od aktera ako bude iznenada sprečen da igra.

– Nisu mi nagrada važne u smislu dokaza meni jer sam se sa sobom dogovorila. One su samo društveni dokaz da taj neko ko radi vredi. Kada su se „Deca“ porodila, i kada je to odjeknulo, posle premijere sam se vratila da krečim. O tome šta će reći publika, kritičari, nisam razmišljala, imam takav odnos prema radu. Nemam nikakvu tremu, već imam nasušnu potrebu da stvaram. Svoj talenat sam uspela da razvijem i u saglasju sam sa sobom, nemam problem ni da pogrešim ni da briljiram, mirna sam.

„Decu“ su, nastavlja, rađali kao idealnu ljubavnu priču, iz najčistijih emocija i svako izvođenje je radost.

– Napravila sam konekciju o kojoj svaki reditelj mašta. Kada stvorite takvu familijarnu atmosferu, onda svi čuvaju to čedo koje smo porodili. Mislim da glumci nisu ostali imuni na moju iskrenost koja je išla dotle da kažem otvoreno šta ne znam. Nisam se snebivala da tražim pomoć jer nisam kod nas imala reper. Prave predstave su kada su svi ujednačeni a to je teško. U tome sam uspela – da niko ne štrči iako ima velika imena, ali ona su sa sobom u miru. Ne može to svako. I svako je dobio momenat da pokaže ko je i šta je. Oni su zavoleli „Decu„ i ne daju ih. To dete je ispalo vunderkind.

Posebnu emotivnu notu u operi „Deca“ daje hor „Nada“ od 12 mališana.

– Udruženje Music Project ima i hor u kojem su talentovana deca sa oboda grada iz socijalno ugroženih porodica. Među njima ima i gladnih, bez jednog ili oba roditelja, okupljena su iz najiskrenije pobude da žele da pevaju. I zamislite kada dođu, obuku kostim, izađu na scenu sa poznatim glumcima i dobiju aplauz, ovacije, njima je to bajka. Doživela sam da čujem da su im najradosniji dani kada igraju „Decu“. Odrastaju sa nama, i važno mi je da ih nismo eksploatisali kroz neke humanitarne momente, nego su na najlepši način izašli iz mraka na svetlost pozornice, kroz umetnost i svoj talenat su postali vidljivi. Ta toplina i ljubav koju dobijaju je neprocenjiva, katarzično je na više nivoa. Predstava „Deca“ ima terapeutsko dejstvo i na njih – objašnjava Irena Popović Dragović.

Irena Popović Dragović Foto: Goran Srdanov/Nova.rs

Od septembra 2022. Irena je uradila devet predstava u šest teatara – u Srbiji, Makedoniji, Nemačkoj, Sloveniji. Iako umetnik od nacionalnog značaja koji radi u zemlji i u inostranstvu i postiže vanredne rezultate, dobitnica brojnih prestižnih domaćih i međunarodnih priznanja, Irena je na birou za nezaposlene. Sa porodicom, suprugom i trinaestogodišnjim blizancima, živi u iznajmljenom stanu u Beogradu, kreditno je nesposobna…

– Moj najveći benefit je da sve mogu. Zaradim da živim pristojno ali nemam taj luksuz da odbijem posao. Emancipacija me je dovela da toga da kažem – pa moram. Niko se ne bavi problematikom žene koja ne kuka i ne traži pomoć jer ona ne izaziva empatiju. Opet dođemo do vaspitnog koda – ćuti i trpi, dobro je dok te zovu da radiš. Jesam svoja i slobodna, ali cena je previsoka posebno kada uđete u neke godine, a meni je 48, i treba da sačuvate svoje zdravlje. Pitam se zašto država ne pomogne ženi koja može sve – zaključuje Dragović Popović.

Bonus video: Milena Marković o operi „Deca“ 

Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?

Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare