2
Nenad Polimac, legendarni hrvatski filmski kritičar napisao je tekst za "Jutarnji list" o odnosu zagrebačkih i beogradskih filmadžija tokom 80-ih godina prošlog veka, a povod mu je bila izložba fotografija Goranke Matić u Muzeju savremene umjetnosti u Zagrebu.
Zbog velikog broja fotografija na izložbi Goranke Matić koje se tiču perioda novog talasa i ljudi koji su defilovali u tom periodu na jugoslovenskoj umetničkoj sceni, Polimac se nostalgično prisetio svojih druženja sa velikim brojem beogradskih filmadžija iz tog vremena.
„Pitao sam Goranku seća li se kad smo se upoznali? Njoj se čini da je to bilo u Studentskom kulturnom centru u Beogradu, gde je sa svojom prijateljicom Dragicom Vukadinović radila u tamošnjoj Galeriji. U SKC-u su se održavali koncerti novog vala, imali su i dobru knjižaru, ukratko, pravi mladenački kulturni centar kakvog u Zagrebu u to doba nije bilo. Sprijateljio sam se s njenim tadašnjim suprugom Nebojšom Pajkićem, odmah sam ga pozvao da uđe u redakciju časopisa Film koji smo uređivali u Zagrebu, i njegova prisutnost odmah se osetila zahvaljujući odličnim esejima o filmovima „Ratovi zvezda“ Georgea Lucasa i „Carrie“ Briana De Palme. Priključio mu se i Slobodan Šijan, tada perspektivni televizijski reditelj, u lovu na prvi dugometražni film: on je objavio prvi prilog kod nas, esej o holivudskom reditelju Richardu Fleischeru, što je već bio poseban raritet“, priseća se Polimac u „Jutarnjem listu“.
Pored brojnih anegdota i pozitivnih momenata iz tog perioda, zagrebački filmski kritičar se na kraju velikog teksta prisetio i neprijatnog kraja.
„Tih godina bio sam još samo jednom u Beogradu, bilo je to na FEST-u 1991., i ne mogu to opisati kao posebno ugodno iskustvo. Moji dobri znanci bili su krajnje korektni prema meni, ali oni koje sam slabije poznavao nisu se suzdržavali prigovora: „Pa šta vi to u Hrvatskoj radite?“. S Gorankom bih se tu i tamo čuo telefonom, a ona me i dočekala 2000. na užasno zapuštenom beogradskom glavnoj železničkoj stanici, kad sam za zagrebački Nacional radio reportažu u beogradskoj filmskoj sceni. Onih koje sam želeo da vidim tamo više nije bilo, a nepoznatih lica bezbroj. Osamdesete su odavno prošle i sva sreća što sam ih se tada vrlo slabo sećao. Danas je drugačije, nostalgija nas je naterala da se više ne sećamo situacija koje bismo najradije zaboravili, a u tom pogledu Gorankina izložba je vrlo efikasna“, zaključuje Nenad Polimac.
Bonus video: Nada Blam: Deci u filmu treba dati više prostora, znam koje su im razvojne potrebe