0
Tokom dvadesetih i tridesetih godina prošlog veka u Austriji, bila je veoma uobičajena tragedija da su deca iz siromašnih porodica davana u bogate, zbog siromaštva i gladi. Čak je postojao i naziv za njih - Annahmkinder (od glagola nehmen - uzimati). Moja generacija je gotovo potpuno zaboravila ovaj tragični fenomen, kaže reditelj Adrijan Goiginger.
Piše Nikola Marković
Na ovogodišnjem izdanju Austrijskog filmskog festivala, koji se održava od 20. do 25. aprila u nekoliko gradova u Srbiji, specijalni gost biće cenjeni austrijski reditelj mlađe generacije Adrijan Goiginger. Na festivalu će biti prikazana čak dva njegova filma – „Lisica“ i „Iznad sveta“, koji će i svečano otvoriti festival uz prisustvo autora. U subotu 22. aprila Goiginger će održati i masterklas sa studentima, na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Ovim povodom razgovarali smo sa Adrijanom o njegovim filmovima i austrijskoj kinematografiji.
Ove godine dva vaša filma biće prikazana na Austrijskom filmskom festivalu u Srbiji. Nakon vašeg hvaljenog debija, kako je bilo raditi na dva nova ostvarenja gotovo simultano? Šta vam je bio najveći izazov u tom periodu?
– Nisam namerno dva filma napravio za tako kratko vreme. Bio je to sticaj okolnosti i zbog pandemije korone. Bilo je veoma stresno, tako da sam obećao sebi da više nikad neću snimati dva dugometražna filma s tako malom pauzom – snimanje „Iznad sveta“ smo završili u novembru, dok smo s „Lisicom“ počeli u aprilu.
U filmu „Iznad sveta“ bilo je manje izazova. Imali smo sreće s vremenskim prilikama i koronom. „Lisica“ je veći projekat, s dvostruko većim budžetom. Snimanje istorijskog ratnog filma s pravim lisicama na setu bilo je ekstremno komplikovano. Takođe smo imali i periode lokdauna, slučajeve korone i puno putovanja. Bilo je zaista iscrpljujuće.
Kako se osećate povodom toga što ste glavni gost predstojećeg izdanja Austrijskog filmskog festivala? Znate li već šta će biti u fokusu vašeg susreta sa srpskim studentima?
– Veoma sam uzbuđen i počastvovan što ću biti deo ovog festivala. Bio sam u Beogradu jednom u svojoj mladosti, i veoma sam radoznao koliko će mi se sada promeniti percepcija. Na radionici ću podeliti svoje znanje i iskustvo za koje se nadam da će studentima biti interesantno. Istraživanje za scenario, probe s glumcima i improvizacije na setu su među mojim specijalnostima i verovatno ću probati dublje da istražim ove teme.
Tema kojom se bavi film “Lisica”, naročito uvodni deo u kome dečak biva razdvojen od oca i ostavljen zemljoposedniku – verovatno će biti neobičan nekome ko nije upoznat s austrijskom istorijom. Kako je bilo živeti u austrijskim selima između dva svetska rata i koliko je vaš film u tom smislu utemeljen u preciznim istorijskim okolnostima?
– Nažalost, tokom dvadesetih i tridesetih godina prošlog veka u Austriji, to je bila veoma uobičajena tragedija – deca su iz siromašnih porodica davana u bogate, zbog siromaštva i gladi. Čak je postojao i naziv za njih – Annahmkinder (od glagola nehmen – uzimati). Moja generacija je gotovo potpuno zaboravila ovaj tragični fenomen, tako da mi je drago što moj film baca svetlo na ovu mračnu stranu austrijske istorije. Dosta sam istraživao ovu temu i ono što je prikazano u “Lisici” je veoma tačno.
Jednom prilikom spomenuli ste da ste dugo hteli da prenesete priču vašeg pradede na veliko platno. Kako je ta ideja evoluirala tokom godina, da li se ostvarila onako kako ste je prvobitno zamislili?
– Kao tinejdžer sam imao holivudskiji pristup priči. Bila bi to više ljubavna priča sa mojom prabakom – ne sa Francuskinjom Mari iz filma, jer je svoju pravu ženu sreo u Austriji. Hteo sam da ispričam kompletnu Francovu šestogodišnju ratnu priču. Tokom godina sve više sam se fokusirao na Francov odnos sa lisicom. U ranijim verzijama scenarija predratno vreme činilo je veći deo scenarija, ali zbog budžeta smo morali to da isečemo. Ali, zadovoljan sam što se film sada koncentriše na Francovu traumu iz detinjstva i njegovu borbu da je prevaziđe.
Drugi svetski rat prikazan je “neutralno”, ne samo u smislu izostavljanja ratnih užasa, već i bez moralnog pozicioniranja prema nacistima i prirodi samog rata. Zbog čega ste se opredelili za takav pristup?
– Nisam želeo da napravim ni ratni ni politički film. Rat se jednostavno dešava oko glavnog lika, ali on za mene ni u jednom trenutku nije tema. Moj pradeda je bio apolitičan tokom rata, da bi u posleratnom periodu postao posvećeni socijaldemokrata. Jednostavno je želeo da živi, jede, i bude srećan. Uzevši u obzir njegovo užasno detinjstvo, to je bio prilično veliki poduhvat. Za mene bi film o zločinima i užasima Vermahta bio potpuno drugačija priča, ili bi obuhvatio previše tema. Smatram publiku dovoljno inteligentnom da zna kako nacistički simboli predstavljaju smrt, ubijanje i destrukciju.
Šta vam je bio najveći izazov u radu s glavnim glumcem u “Lisici”, naročito uzevši u obzir da glavni junak nije baš previše razgovorljiv, već naprotiv – izuzetno stidljiv, introvertan, distanciran od bilo kakve uobičajene socijalizacije među ljudima?
– Znao sam da će biti veoma riskantno pričanje priče o introvertnom glavnom junaku. Ipak, nadao sam se da će osvojiti srca publike kada se konačno otvori prema lisici i počne da se bori za nju. Glavni glumac Simon Morzé se godinama temeljno pripremao za ovu ulogu. Pisao je dnevnik, živeo i radio na farmi, čak je išao i kod pravog psihijatra i razgovarao o svom fiktivnom detinjstvu. Tako je uspeo da prenese sve emocije pogledom i bez reči.
“Iznad sveta” je vaš prvi film koji nije povezan sa ličnom porodičnom pričom. Koliko vam je u stvaranju filma bitno da se i lično vežete za scenario? Kako ste se odlučili da ipak režirate i ovaj film, dok ste već radili na “Lisici”?
– “Märzengrund” je takođe rađen po istinitoj priči. Originalno ga je napisao Feliks Miterer za pozorište. Pročitao sam taj tekst i zaista me je dotakao. Jedini sin najbogatijeg farmera u Zilertalu, što ga je činilo i jednim od najbogatijih Austrijanaca u to vreme, koji ne želi novac od svog oca već slobodu, kroz ovu priču obraćao mi se na različite načine. I sam volim planine i često sanjarim o napuštanju društva sa svim emocionalnim i praktičnim okovima. Verovatno ne bih nikad imao hrabrosti da to i i sam uradim, ali mogao sam da osetim delić slobode koju je i Elias iskusio, dok sam snimao njegovu priču.
U oba filma austrijska priroda igra veliku ulogu. Kako je bilo raditi u tim okolnostima?
– Istinite priče jednostavno zahtevaju snimanja u prirodi, tako da nisam mnogo lomio glavu oko toga. Ali volim prirodu i bilo mi je zadovoljstvo da snimam u ovim veličanstvenim predelima, naročito u filmu “Iznad sveta”.
Kako danas vidite austrijsku filmsku scenu, čiji ćete biti istaknuti predstavnik na festivalu?
– Veoma sam ponosan na austrijske filmove i njihov internacionalni prijem. Tek od devedesetih austrijski filmovi počeli su da bivaju priznati u Evropi, dok danas već postoji određeni stil austrijskog filma, koji su formirali veliki reditelji poput Hanekea i Zajdla. Mlađe generacije kreiraju svoj sopstveni stil. Dok sam studirao u Nemačkoj, bio sam iznenađen koliko su ljudi impresionirani austrijskim filmom. Finansijeri i fondovi daju nam veliku umetničku slobodu i nadam se da će tako i ostati, kako bismo istražili sve mogućnosti koje pruža stvaranje filmova.
Bonus video: Monika Vili: Vole li Srbi austrijski film?