0
Prva rečenica koju sam im rekao bila je: “Moramo napraviti film koji ni vizuelno ni dramaturški neće ličiti na Makove i Žikine filmove”. Ako ništa drugo - izgleda da smo taj “zadatak” ispunili, kaže čuveni srpski reditelj, dobitnik nagrade "Beogradski pobednik" na Fest-u.
Želimir Žilnik, jedan od najplodnijih reditelja naše kinematografije, ovogodišnji je dobitnik „Beogradskog pobednika“ za izuzetan doprinos filmskoj umetnosti, koji će mu biti uručen na 52. međunarodnom filmskom festivalu Fest-u, ( od 23. februara do 3. marta ). Žilnika smatraju začetnikom srpskog i jugoslovenskog modernističkog filma, a u svojoj bezmalo šest decenija dugoj karijeri snimio je oko 60 filmova.
– Poslednjih godina, brojni pozivi za gostovanja na filmskim katedrama univerziteta u SAD, kao i nekoliko velikih retrospektiva u Evropi, uzeli su mi dosta vremena. ”Pobednik” deluje kao poziv – zaboravi “staru slavu”, sakupi ekipu, snimajte nešto novo. Veoma me je obradovala vest da će “Beogradski pobednik” takođe biti dodeljen kolegi Asgaru Farhadiju, iranskom sineasti čiji opus izuzetno cenim, i nadam se da će i taj gest Fest-a biti podsticaj publici da se pobliže upozna sa njegovim fascinantnim delima – kaže Želimir Žilnik u razgovoru za sajt FEST-a.
Žilnik je nakon srednje škole postao urednik ‘’Tribine mladih’’ u Novom Sadu, i od tada, već šest decenija traje ljubav između njega i filma.
– Do angažmana na “Tribini mladih”, dovela me je mladalačka posvećenost slikarstvu: na pokrajinskoj godišnjoj izložbi nagradu mi je uručio Milan Konjović. Iako mi se tada činilo da je slikarstvo moj put u svet vizuelnih umetnosti, već u prvih par nedelja uredničkog rada, najzanimljiviji gosti i sagovornici bili su nam Živojin Pavlović, Dušan Makavejev, Bora Ćosić i Branko Vučićević. Postavili su lestvicu visoko, bio mi je izazov da je dostignem. Ta avantura traje i dalje. Tokom poslednje decenije, u skladu sa globalnim trendom fuzije filma eseja, videa i eksperimentalnog filma sa multidisciplinarnim programima muzeja i art galerija, sve češće moji radovi deo su tog novog eko-sistema izlagačkih praksi. Za mene i najuži krug saradnika, ta neočekivana sub-avantura – bliska saradnja sa kustoskim timovima i kolaboracije sa vizuelnim umetnicima širom sveta (SAD, Francuska, Nemačka, Austrija, Italija, Brazil, Meksiko, Singapur, Turska, itd.) – otvaraju nova polja kreativnosti i izazova. Najnoviji projekat u kojem učestvujem sa jednim radom je “Arhiv neposlušnosti” / “Disobedience Archive” kustosa Marka Skotinija (Marco Scotini) – grupna izložba uvrštena u oficijelnu selekciju ovogodišnjeg Bijenala umetnosti u Veneciji (60th Internatonal Art Exhibition of la Biennale di Venezia) – priča čuveni novosadski reditelj.
Žilnik je bio jedan od mlađih predstavnika Crnog talasa, i uz Pavlovića, Makavejeva, Sašu Petrovića odigrao je značajnu ulogu u toj epohi naše kinematografije…
– Neočekivano sam od Avala filma u leto 1968. godine dobio ponudu da radim debitantski dugometražni film. U tom momentu u filmografiji sam imao tek četiri kratka, poprilično uspešna filma (”Nezaposleni ljudi” su dobili Grand Prix festivala u Oberhauzenu, u to doba najznačajnijem evropskom filmskom festivalu kratkog i dokumentarnog filma, a na Martovskom festivalu u Beogradu nagrađen je film kojeg ste pomenuli u prethodnom pitanju, kao i film “Pioniri maleni”). Kada smo radili kasting i odabir članova ekipe za “Rane radove” – ključne osobe imale su između 22 i 26 godina. Svi smo bili debitanti. Prva rečenica koju sam im rekao bila je: “Moramo napraviti film koji ni vizuelno ni dramaturški neće ličiti na Makove i Žikine filmove”. Ako ništa drugo – izgleda da smo taj “zadatak” ispunili – zaključuje Želimir Žilnik.
Bonus video: Mirjana Karanović o svom drugom rediteljskom filmu