0
Cenjeni majstor bučne i melodične gitare možda ima četiri decenije u muzičkoj industriji, ali s novim albumom i velikim fanovima poput Kevina Šildsa, još uvek nije spreman za penziju.
„Nisam o tome razmišljao“, kaže Džej Maskis kada ga pitaju o tome što se njegov bend, pioniri alternativnog roka Dinosaur Jr, ove godine okreću 40. godini postojanja. „Samo idem korak po korak“. Odgovor je sličan verbalnom sleganju ramena, što je uobičajen odgovor za Maskisa. Mnogo toga je napisano o njegovoj uzdržanosti tokom godina i možemo da potvrdimo da su svi pridevi koji se koriste za opisivanje njegove ličnosti – lakonski, flegmatičan, apatičan, beživotan – tačni, piše “Gardijan”.
Ipak, između škrtih odgovora, on je i duhovit. I ako sačekate te trenutke, umesto da dozvolite da vas guše tišine koje ispunjavaju mnoge delove razgovora, Maskis zapravo može biti prilično smešan, u relativnom smislu.
Pogledajte samo njegov koncept zabave. „Ljudi me uvek pitaju posle koncerta: ‘Jesi li se zabavljao?’ i to me izluđuje“, kaže on. „Možda, ali verovatno ne. Zabava je pokretačka snaga za mnoge ljude, ali mene to ne zanima.“
Međutim, najglasniji i najjasniji dokaz da nije važno da li Maskis mnogo priča jeste njegova muzika. Ovaj 58-godišnjak je gitarista tako prepoznatljiv, izražajan i liričan – graciozno klizi između veštih melodija i kakofonije – da njegovo umeće govori više nego što bi reči ikada mogle. A na svom četvrtom solo studijskom albumu, „What Do We Do Now“ koji je upravo izlazi, Maskis je stvorio neka od svojih najboljih dela van Dinosaur Jr. Njegov nežno emotivan glas, na pola puta između kreštavog pevanja i krkljanja, nosi set akustičnih, folk-rok pesama koje su obeležene Maskisovim gitarskim solažama.
U videu za pesmu „Can’t Believe We’re Here“, nekoliko poznatih fanova, uključujući bend Idles i komičare Freda Armisena, Dejvida Krosa i Eugenea Mirmana, peva zajedno u onome što deluje kao pravovremena počast povodom četiri decenije neponovljivog Maskisovog rada. „On jednostavno stalno izbacuje stvarno dobre pesme“, kaže Kevin Šilds iz benda My Bloody Valentine, još jedan alternativni gitarski heroj. „Fan sam od 1987. godine i čuo sam skoro sve što je ikada uradio.“ Trenutak koji je Šildsa pretvorio u takvog obožavaoca bio je album „You’re Living All Over Me“ benda Dinosaur Jr. „To je bio pravi ‘vau’ trenutak“, kaže on. „U smislu, šta je ovo? Bilo je dinamično, melodično, agresivno, ekstremno, originalno i oslobođeno dogmi – išlo je u svim pravcima bez problema. Niko drugi nije radio ništa slično tome.“
Pre nego što je sve oduvao s bendom Dinosaur Jr, Maskis je odrastao u Amherstu u Masačusetsu, kao „čudno dete“. Opsednut muzikom, oko svog kreveta bi gradio zid od nameštaja kako bi mogao da sluša ploče izvođača poput Beach Boys, Deep Purple i Nil Janga. Kada je punk stigao u grad, osnovao je tinejdžerski hardcore bend pod imenom Deep Wound – njegova mama mu je čak isplela džemper s njihovim imenom. Opsednut Nik Kejvovim bandom The Birthday Party, Maskis bi stavljao jaja u kosu kako bi pokušao da imitira divlju frizuru pevača.
Formirao je bend Dinosaur – „Jr“ je dodat kasnije zbog pravnih problema s drugim bendom pod imenom Dinosaurs – 1984. godine, s Lu Barlouom i Patrikom Marfijem. Cilj im je bio stvaranje „kantrija od kojeg bole uši“ muzike, a bučnost kojom su svirali brzo im je donela zabrane nastupa na raznim mestima. Ovaj divlji napad kasnije će se pretvoriti u zvuk koji zamagljuje granice između alternativnog roka, grandža i melodičnog i zveckavog zvuka. Njihov uticaj u svetu alternativne muzike je ogroman, inspirišući sve, od Radiohead-a do Blur-a, a čak je i Kurt Kobejn pozvao Maskisa da se pridruži Nirvani pre nego što su postali poznati (on je odbio).
Uprkos Maskisovom povučenom pristupu i svakodnevnoj rutini koja liči na školske praznike stondiranog tinejdžera („ustajem kasno, vozim bicikl, a zatim se igram gitare ili bubnjeva“), nazvati ga neradnikom bilo bi grubo neprecizno. U stvarnosti, on je plodan umetnik koji je tokom godina objavio više od 20 albuma različitih žanrova.
On kaže da mu pravljenje solo albuma omogućava da ide na mesta na koja ne može s bendom. „S Dino-om, pišem s njima na umu, pa je to ograničavajuće“, kaže on. „Razmišljam o ograničenjima benda, ali o tome ne razmišljam sa svojim solo stvarima.“ Ako zvuči kao blagi udarac na članove benda koji nisu uzdignuti na isti umetnički nivo kao Maskis – koji obično svira sve instrumente na svojim solo albumima – to ne bi bilo iznenađujuće. Iako deluje pomalo pasivno, Maskis je u prošlosti bio optuživan za kontrolu i previše kritičnosti. I Barlou i Marf su imali duge periode izvan Dinosaur Jr. zbog nesuglasica pre nego što su se ponovo okupili kao trio sredinom 2000-ih.
Uprkos Maskisovim uverenjima “shvatili smo kako da se nosimo jedni s drugima i sada bolje komuniciramo“, i dalje se oseća prisustvo zategnutih odnosa i nerešenih frustracija. Maskis ima osećaj da bend nikada nije uspeo potpuno da se vrati u ritam. Kako zvučno, tako i kada su u pitanju međuljudski odnosi, još od drugog albuma iz 1987. godine „You’re Living All Over Me“. „To je bio trenutak kada su se stvari sklapale i naš zvuk se sve više definisao“, kaže on. „Ne osećam da smo to ikada prevazišli. Tada smo se slagali, takođe. Pretpostavljam da zato što Lu tada nije pričao, nije bilo ničega o čemu se ne bi složili.“
„Naš cilj pri osnivanju benda bio je da budemo na SST Records“, kaže Maskis o nezavisnoj izdavačkoj kući koja je bila dom bendova Black Flag, Meat Puppets i Hüsker Dü. „You’re Living All Over Me“ bio je jedini album Dinosaur Jr. objavljen na toj etiketi. „Nakon toga, sve je postalo čudno jer smo već postigli svoj cilj. Kao: gde ideš odavde? Samo plutaš i to je bila preostala faza moje karijere.“
Dinosaur Jr. nastavio je da postiže veliki uspeh, umetnički i komercijalno, tokom devedesetih godina, pa da li se Maskis zaista oseća tako? „Pretpostavljam“, kaže on – još jedan verbalni pokret ramenima – pre nego što pokaže malo ranjivosti. „Sada to ima više egzistencijalnog značaja. Kao, da li neko još uvek sluša albume? Imaju li dovoljno mojih albuma? Ima li smisla praviti album? Ipak, samo to radite, ali je čudno jer ne znate hoće li ga neko čuti.“
Iako ima zaista odličan novi solo album, Maskis priznaje da može biti teže pomeriti granice kada imate četiri decenije muzike stvorene od strane nekoga sa tako prepoznatljivim stilom. „Voleo bih da postoji aplikacija koja ti kaže koju svoju pesmu kradeš svojom novom pesmom“, kaže on, pre nego što se izvlači iz svoje nove izmišljotine. „Mada je mnogo puta neznanje blaženstvo i jednostavno ne znaš dok ti neko ne kaže kasnije.“
Bonus video: Džimi Hendriks – Živeo je kratko, ali je ostavio neizbrisiv trag u rokenrolu
