0
Nanovićev film “vređa članove kolektiva rečnih brodova, potpuno iskrivljuje lik brodaraca, jer ga indentifikuje sa kriminalcem” – zaključile su u kritičarskom zanosu sindikalne podružnice Jugoslovenskog rečnog brodarstva, energično tražeći zabranu prikazivanja filma “Tri koraka u prazno“.
Savet za kulturu Crne Gore odlučujući po ovoj žalbi 26. decembra 1958. dozvolio je prikazivanje filma u zemlji ali je zabranio prodaju filma u inostranstvu.
Ne miruju ni sindikalci “Jugonafte“. Tri godine kasnije traže zabranu prikazivanja još jednog filma Vojislava Nanovića ( “Bolje je umeti”) koji prema mišljenju trudbenika “Jugonafte” nanosi štetu ugledu ove firme. Nije Nanović bio samo na meti budnog sindikalnog i komitetskog oka, već ga je manje ili više, gotovo redovno, na froncle seckala i kritika.
„Bauer je običan dunster“
Zamerali su mu i na lošem izboru glumaca iako je Rade Marković kao kapetan Jugoslovenske vojske u otadžbini u “Šolaji” dobio Zlatnu arenu davne ’56. U “Čudotvornom maču” jednom od najprodavanijih jugoslovenskih filmova, gledanom i u Japanu, Nanović pred kamere dovodi Pavla Vuisića. U proskribovanom filmu “Tri koraka u prazno” pun pogodak Pavla Vuisića: Zlatna arena za ulogu Obrada (1958.)
Nanovića su mlađe kolege, po difoltu, smatrali režimskim režiserom.
„Za razliku od nekih mojih kolega savremenika nisam imao negativan odnos prema njemu i njegovom delu. Ali, moram da priznam da sam i ja u početku prezirao sve ono što je nastalo u okvirima državne kinematografije. Za mene je i Bauer (Branko), u vreme kada sam počinjao, bio običan dunster“, navodi Miša Radivojević u knjizi “Režija: Vojislav Nanović – poslednji pionir” (Jugolovenska kinoteka – Prometej). Reč je o davnom, slojevitom portretu poznatog reditelja na čijem je licu, kako zapaža Radivojević uvek postojala neka tuga. Portretisti filmski kritičari: Bogdan Zlatić, Nebojša Pajkić, Miloje Radaković, Saša Radojević i Dinko Tucaković.
„Početkom šezdesetih na diskusionim sastancima Kino kluba “Beograd” u Kinoteci, smatrao sam da je Nanovićev režiserski rukopis na granici diletantizma. Godinama kasnije TV Beograd mi je ponudila da uradim projekat pod nazivom “Nečista krv”. Dali su mi gomilu tekstova, 12-13 epizoda. Scenario je potpisao Voja Nanović“. Moram da priznam da je to bio jedan od najboljih tekstova, rađenih po literaruri, koje sam pročitao“, seća se Žika Pavlović.
Prvoborci pobegli u Ameriku
Dušan Makavajev ne krije:
„Ja sam ga obožavao. Osećao sam da nije folirant. Bio sam tolerantniji od Žike, Kokana. Voja je bio sinonim poštenog čoveka. On nije imao ikakvih razloga da o toj borbi laže. Otišao je skromno i sasvim mirno u SAD umesto da je u Beogradu udario pesnicom o sto i rekao: Meni pripada sledeći film! Slično je bilo i sa Žikom Čukulićem takođe prvoborcem. Bili su pravi ljudi.“
Neko Žiku Čukulića pamti kao reditelja filma “Mali čovek” dok ja to ime pamtim kao važnog epizodistu u knjizi “Nad uspomenama“, narodnog heroja Pavla Jakšića, oca “Politikinog” novinara Boška Jakšića.
„Žika Čukulić je, u duhu svog umetnički egzaltiranog temperamenta, održao vatreni patriotsko-revolucionarni govor. ‘Nismo mi pošli u šumu da se krijemo i spasavamo svoje glave. Mi smo vojska KPJ koja je krenula u odlučan boj protiv fašizma i za oslobođenje radničke klase… Stvorićemo borbeni odred! Ko je ovde rezervni oficir?’ ‘Ja’, oglasih se iz grupe. ‘Komandant’, odseče Čukulić ushićeno, upirući prstom u mene, a da me nije poznavao ni čitav jedan dan“, zapisao je Jakšić. Te večeri, 26. juna ‘41, nastao je KraljevačkI partizanskI odred.
„I dok Nanović u Americi nije imao nikakvu podršku – ni Slavka Vorkapića, Žika Čukulić jeste. Pomogao ga je i neki četnički vojvoda Vule“, navodi Živorad Mihailović, pisac, scenarista, otac TV novinarke Gordane Suše. Šilja, kako smo ga zvali, bio je čest feljtonista “Ekspres Politike”. Feljtone, mahom ratne tematike, donosio je Antoniju Đuriću, uredniku Feljtona, autoru drame „Solunci govore”, koji je zbog pisanja protiv komunističkog sistema robijao sedam godina u sremskomitrovačkom zatvoru. Šilja i Antonije bili su puni ratnih i poratnih priča. Bile su više od feljtona.
„Ratko Dražević je žestoko terao one koji mu nisu bili podobni. Tako je Voji rekao kako za njega nema ‘leba u našoj kinematagrafiji. Zato je Voja i otišao. Pred put me je pitao kako mogu da mu nameste prislušne uređaje, da ga prisluškuju“, navodi Mihailović, ukazujući da je Nanović prosto izazivao sudbinu. Recimo, da se Vučo (Aleksandar, pisac, nadrealista, upravnik filmskih preduzeća Jugoslavije) tokom rata šetao sa Nemcima u Vrnjačkoj Banji kao i Dušan Matić.
„Oni su jedva čekali da ga napenale i napenali su ga. Posle Vuča na zub ga je uzeo Radoš Novakvić. Pridružio se i Stole Janković (filmski reditelj) koji je čudno došao na film“, objašnjava Mihailović. Stole je trebalo da bude ubačen u Rumuniju, da se navodno izjasni za Rezoluciju IB-a, pa da tamo radi za policiju. Međutim on je to odbio da uradi. Tada ga najure. I šta će – gde će, strpaju ga u kinematografiju. Stole je stvarno bio referent u Komisiji za poljoprivredu. Voju su faktički oduvek ganjali. Poznavao je i Dobricu Ćosića ali nije bio prisan sa njim. Bežao je od tih ljudi koji su bili na funkcijama. Voja je bio častan čovek, vrlo častan“, zaključuje Mihailović.
Hteli smo da ubijemo cara
Saša Radojević, filmski kritičar, reditelj, scenarista jedan je od retkih kome je posle „pada liberala“ Mirko Tepavac dao intervju. Tokom okupacije Beograda Tepavac i Nanović bili su ilegalci koji su učestvovali u brojnim akcijama, diverzijama, atentatima.
„Pucao sam ali pucali su na mene. Voja i ja smo došli do stana u kome je stanovao zagrebački agent Car. Hteli smo da ga ubijemo. Nije bio u kući. Rešili smo da ga sačekamo. Žena koja mu je izdala stan premrla je od straha. Danas mi je taj strah mnogo razumljiviji nego u ono vreme“, rekao je Tepavac, naglasivši da je Voja bio jedan od onih, tihih ljudi koji su isijavali unutrašnju snagu. „Jakog integriteta, malo je govorio osim kada bi se šalio. Voleo je da crta. Stalno nas je crtao.“
„Imao je rediteljskih sklonosti i u tim u ratnim uslovima“, navodi Tepavac. „Recimo prilikom sastanka uvek je smišljao izgovor ako bi upala policija i tražila odgovor zašto smo tu. Uvek smo se smejali kada je Voja smišljao te priče, izgovore zašto smo se i zbog čega baš tu našli.“
„Sa pričama o ratnoj istoriji Zemuna dojadili smo ljudima. Tada su od Voje tražili da on napiše šta se dešavalo u Zemunu. Osećao je ličnu nelagodu da o tome priča. Živ sam ja (Tepavac) a živ je i Marko Nikezić, koje ne samo da ne traže već ih i prećutkuju . Tražio je da ga ne rediguju. Posle su me ipak prevarili i prisvojili ono što što je vaše, rekao mu je Voja.“
„Nanovića su ljudi u filmu smatrali čovekom politike a mi smo ga smatrali čovekom koji je otišao iz politike. Ono što moram da kažem da on nikada nije imao političkih ambicija“, objasnio je Mirko Tepavac.
Slobodanu Seliniću je imponovalo da jednom ilegalcu za živu glavu nisi mogao da izvućeš iz njega priču o tome. Pritom on uopšte nije delovao kao partijski čovek. Naprotiv, nije delovao ni kao emigrant, niti je delovao čak ni kao razočarani partijski čovek. Prosto, to ga nije zanimalo.
Posle svih zapažanja njegovih saboraca, savremenika, kolega rekao bih da je Vojislav Nanović bio nalik na mnoge njegove, filmske junake: čovek koji je imao prošlost ali ne i budućnost.
Bonus video: Nina Janković Dičić: Šabački čvarci u filmu „Indigo kristal“