22
U završnici bitke protiv Slobodana Miloševića, kada zbog atentata na mene u Budvi ne mogu da dođem u Srbiju jer sam u kućnom pritvoru u kojem me čuva 20 crnogorskih policajaca, stotine hiljada tradicionalnih glasača SPO poverovalo je u laž DOS-ove i Udbine propagande da atentata nije bilo, kaže u drugom delu intervjua za Nova.rs, književnik i lider Srpskog pokreta obnove, koji je upravo objavio autobiografiju "Ožiljci života“ u izdanju "Lagune“.
Bili ste zakleti komunista, potom su vas nazivali ostrašćenim nacionalistom. I Aleksandar Vučić nije danas ono što je bio na početku političke karijere. Da li verujete u njegov preokret od nacionaliste do čoveka koji teži evropskom putu Srbije?
– O tome govorim u knjizi pa neka ljudi pročitaju. Načelno, meni su draga konvertitstva, čak i kamenje se menja. Ako čovek dođe do novih saznanja, onda on ne može tvrdoglavo da brani neke svoje postupke zasnovane na činjenicama koje su bile netačne i lažne. Ja sam hrišćanin, pa taj Novi zavet je kada je reč o Hristovim apostolima naročito utemeljen na jednom od njih, koji je na početku veoma bio protiv hrišćana, njihov progonitelj i ubica. Govorim o Savlu koji će postati apostol Pavle, kad preveri, izda sebe, odnosno kad izda zlo koje je vladalo njime i okrene se na drugu stranu.
Kako biste sebe danas opisali?
– Svaki naziv je lažan. Sebe vidim kao političkog uzaludnika. Davno je zapisano da najveći deo života pripada onima koji čine zlo, nisam od tih. Da veliki deo života pripada onima koji ne rade ništa, nisam ni od tih. Ali da sav život pripada uzaludnicima za uzvišene ciljeve, možda neskromno, sebe vidim tu. I jesam uzaludnik, odvajam od toga svoju literaturu, jer sve ono što sam želeo i za šta sam se borio, priviđa mi se kao neka ruševina i prokletstvo.
Da li posle svega što ste prošli, imate snage da izdržite komentare onih koje ste spominjali, kao i protivnika?
– Naravno da sam spreman. Imam i snagu svu da ne odustajem od onih ideala Srbije koju sam predvodio devedesetih, naređuju mi je mrtvi, samo što mi ne kažu – ti si živ a mi nismo. Ne znam kako je moguće da sam sve ono preživeo. Neobjašnjivo ali desilo se. Ja nikada nisam sanjao muke u zatvoru, niti pucnje iz Budve u mene, jedino što sanjam je Ibarska i taj krematorijum. Jer, tamo su ljudi poginuli, najbliskiji i najbolji.
Često pominjete da Udba vlada svim mogućim sferama društva?
– Jovica Stanišić je u jednom intervjuu pre nekoliko godina otvoreno rekao – kakve političke stranke, kakve vlade, Udba vladala – Udba vlada. Koliko su samo svojih ljudi bili ubacili u SPO, i o tome pišem. Ja sam žrtva najveće izdaje svojih. U završnici bitke protiv Miloševića, kada zbog atentata u Budvi ne mogu da dođem u Srbiju i kada sam bukvalno u kućnom pritvoru u kojem me čuva 20 crnogorskih policajaca, stotine hiljada tradicionalnih glasača SPO zagrizlo je laž DOS-ove i Udbine propagande da atentata nije bilo, da sam to sve ja izrežirao, pucao u sebe po jednoj verziji, a po drugoj da je moja žena poslala atentatore jer sam tamo bio sa “jednom lepom novinarkom sa kojom imam i dete”. Zagrizli su tu laž i glasali za Legiju i Udbu, za DOS, a SPO je tada tražio hapšenje Legije zbog zločina na Ibarskoj magistrali. Pogazili su te grobove i glasali za ubicu koji je sklopio savez sa DOS-om za obaranje ne režima, nego samo šiljka piramide da se ništa drugo ne bi promenilo i da bi ostalo isto. To je to petooktobarsko pomračenje o kojem pišem.
Pišete o mnogima, pa i o Dobrici Ćosiću?
– On mi nikada, to mi je i rekao, nije oprostio rečenicu iz mog otvorenog pisma njemu objavljenog u julu 1991. nakon devetomartovskih demonstracija, kada su mediji bili privremeno oslobođeni, u kojem ga molim da ne bude dobošar Slobodana Miloševića i njegove ratne politike. Dobrica Ćosić, moj prijatelj, napisao je negde posle pada režima 2000. godine da je hapšenje i premlaćivanje moje supruge i mene 1993. i tortura koju smo imali u zatvoru, moj dogovor sa Miloševićem. Napisao je to da bi u zaborav pala njegova smena sa mesta predsednika države. To je strašno.
Da li ste nekog preskočili, poštedeli?
– Verovatno jesam, ali ne namerno. Jer, toliko je događaja u mom životu da kada bih sve pomenuo svakoga i sve, onda bi to bile hiljade stranica.
Zbog čega žalite?
– Svoje mane nisam krio, svoje greške nisam krio, niti sam tražio oproštaj. Čak sam rekao, ne može me ništa abolirati za one godine kada sam bio jedan od glavnih u tom klubu nacionalne elite koja je spremala lomaču za Srbiju i Jugoslaviju. Ne može me abolirati i činjenica da u tom trenutku nisam znao da se priprema ta lomača. Ni činjenica da sam izašao, napustio, preverio, to, kada sam shvatio o čemu se radi.
Jeste li se ikada pokajali što ste ušli u politiku?
– Kad pogledam šta je niklo iz onoga što sam posejao, verovatno ne bih posejao ni zrno. A opet, znam da bi desetine hiljada ljudi bilo mrtvo da nije bilo otpora mog i stranke koju sam vodio, da nije bilo poziva da se cepaju pozivi za mobilizaciju, da nije bilo govorenja po trgovima o zločinima koji se čine…
Kako vam danas izgleda život u Srbiji?
– Na to pitanje srpski seljaci imaju sjajan odgovor – Dobro je, al’ ništa ne valja. Pa, nije dobro. Narod se sunovraćuje u devedesete. Jeste, gradi se, to je nesporno, ali duh, mentalno stanje nacije me plaši. Setimo se da je đavo nagovarao Isusa, da bi pridobio svetinu za sebe, da kamenje pretvori u hlebove, i on je to odbio i rekao da se ne živi samo o hlebu nego i o duhu. E, taj duh u Srbiji, kao da ispušta dušu, a to je najopasnije.
Ali, na vlasti su oni iz devedesetih.
– Na vlasti su i kolone onih koji su devedesetih bili u opoziciji. Nema nijednog skupštinskog saveza od 2000. na ovamo a da među poslanicima nije bilo po 20 ili 30 njih koji su bili nekada članovi SPO devedesetih. To je kult vlasti. Meni niko ne bi verovao da nije bilo televezijske kamere Studija B u selu kod Leskovca kada me dočekuje predsednik mesnog odbora SPO, kuća mu izlepljena mojim posterima i SPO, pozove me na ručak. Najugledniji je domaćin u selu i oprezno sam mu rekao da ako može, da agituje među komšijama da glasaju za SPO. I on tada izgovori antologijsku rečenicu: „Ja jesam za tebe, ali ću glasati za Miloševića, a za tebe ću glasati kada dođeš na vlast“. To je kao onaj divni aforizam smišljen u Beogradu posle 1945. godine „Kralju veran, Titu odan, ovde leži Jaša Prodan“.
U autobiografiji „Ožiljcii života“, Vuk Drašković ispisuje stranice sećanja od detinjstva u Hercegovini, burnih studentskih dana u Beogradu čuvene 1968, i vremena koje je kao novinar a potom i dopisnik Tanjuga proveo u Africi, preko bogatog književnog stvaralaštva do političkog angažovanja. Poseban osvrt daje na dramatične događaje devedesetih godina prošlog veka i svedoči i o mučnim zatvorskim danima i atentate koje je tada, kako kaže, nekim čudom preživeo.
Bonus video: Kraljica Elizabeta Druga, arhivski snimci
