9
Film Miroslava Lekića će se, uveren sam, prikazivati i u Beogradu i u Prištini, sa sličnim emocijama. Priča je tragična, višeslojna, začinjena i humorom, kaže za Nova.rs pisac i političar Vuk Drašković pred premijeru ostvarenja „Ruski konzul“ po njegovom istoimenom romanu na 52. Festu.
Piše: Biljana Dimčić
„Ćasna reč, ja i moj brat Izet, svi Aljbanci, a selo …nema drug gospodin više od deset srpske kuće u Dušanovac …sve drugo Aljbanija …jes, Boga mi.“
„Značit, vi ne živite u Srbiji?“ – pita „konzul“ Jastrebov. „Jok, Boga mi! Mi živimo na Kosova, svi za bratstvo i na maršalj Tito….mi mnogo voljimo socijaljizam i revoljucija…i njega, i Srbi mi voljimo, alji oni nas ne volje…jes, Boga mi!“, piše Vuk Drašković u romanu „Ruski konzul“, koji je objavljen daleke 1988. godine.
I posle toliko godina od izlaska romana reditelj Miroslav Lekić smestio je to Draškovićevo prozno delo u filmski okvir. Film „Ruski konzul“ donosi priču koja nas vraća u te dramatične godine, ključne trenutke kosovske krize. Upravo te godine definisaće budući suživot Srba i Albanaca na Kosovu, a premijera je zakazana za 3. mart. O romanu, ali i filmu, kojim će biti zatvoren 52. Fest u Mts dvorani, za Nova.rs priča autor Vuk Drašković.
– Iz ovog odlomka, koji ste citirali, nazire se da 1973, kada Ljubo Božović u Đakovici, u svojoj kući, otvara konzulat carske Rusije, razni pritisci na Srbe da odlaze sa Kosova nisu bili posledica verskog fanatizma Albanaca. Religija nikada nije bila naglašeno ukorenjena u tom narodu. Većina Albanaca bili su muslimani, ali su mnogi bili i pravoslavci i rimokatolici, naročito u Albaniji. Edi Rama, današnji premijer Albanije, je pravoslavac. Tokom sedamdesetih prošlog veka, kada se odvija radnja romana „Ruski konzul“, Srbe sa Kosova potiskuje združeni fanatizam i albanskih i srpskih staljinista, maoista, titoista. Taj poredak uspostavljen je još 1945. i trajao je sve do pada Berlinskog zida. Mene je, kao autora romana, naročito zaboleo jedan zločin tih fanatika. Na Savindan, 27. januara 1949, po naređenju srpskih komunista, minirana je u Đakovici crkva-zadušnica za nekoliko hiljada srpske dece. A ta deca su pomrla od gladi i studeni kada se 1915. srpska vojska sa kolonama civila povlačila preko Kosova i Albanije ka Jadranskom moru. Od cigala te crkve ozidani su javni toaleti u Đakovici!
Koliko je ideja bratstva i jedinstva te 1988/89. uticala na albansku narodnost u pokrajini Kosovo i Metohija? Kako su Albanci doživljavali SFRJ?
– Stalno je posle 1945. i na Kosovu i Metohiji propagirano bratsvo i jedinstvo. I miniranje crkve u Đakovici bilo je zbog bratstva i jedinstva. U Prištini je, u ime bratstva i jedinstva, podignuta i velelepna hala koja se zvala „Boro i Ramiz“. Nasilno i nasilničko bratimljenje završilo se kako se i moralo završiti. Boro je prognan sa Kosova. Većina Albanaca na Kosovu osećala se strancima, tuđincima, u Jugoslaviji, u državi Južnih Slovena. Oni nisu bili Sloveni, a bili su ubedljiva većina u srpskoj pokrajini. Čežnja za sjedinjavanjem sa Albancima u državi Albaniji bila je razumljiva, ali i odbojna istovremeno, zbog terorističkog režima Envera Hodže.
,,Od Višegrada do Gacka povezoh neke strance, njih dvoje, autostopere. Bili su, ako se ne varam, iz Kanade… O tom mostu je – objašnjavao sam polako – napisan i roman za koji je pisac dobio Nobelovu nagradu. Beautiful! … Usred priče, kad sam mislio da sam ih oduševio, jedno od njih upita: Is it true that Yugoslavia Soviet oriented?” Vaša duhovitost podmlađuje ,,Ruskog konzula”…
– Drago mi je što ste prepoznali autorovu ironiju u tom isečku iz romana. Glavni junak je ogorčen što stranci, kojima pokazuje onaj predivni Višegradski most, i ne primećuju tu lepotu, nego ga pitaju da li je Jugoslavija satelit Sovjetskog Saveza. I on im odgovara da je, pre nekoliko vekova, i Višegradski most gradio Staljin lično…
Opisujete specifično Šiptare u „Ruskom konzulu“?
– Srbi Albance ne nazivaju tada, a većina ni sada, Albancima, nego Šiptarima, Šiftarima, Arnautima, Arbanasima. Uvek u rugalačkom tonu. Oni su smatrani za neobrazovane i proste ljude, sirotinju sposobnu jedino da cepa drva, istovaruje ugalj, nadniči za male pare. Iako su vekovima na Kosovu živeli sa Albancima, malo je Srba želelo da nauči jezik tog naroda, a jezik Srba učili su gotovo svi Albanci… Taj rasistički odnos prema Albancima nisam ni hteo ni smeo da sakrijem u romanu.
Kako sada doživljavate svoje štivo, posle više od trideset godina, u filmu?
– Film Miroslava Lekića drži se korita romana. Naročito je važno da je reditelj akcenat bacio na kosovsku ranu kao izvor nesreće i Srba i Albanaca. Sahranama i grobovima i jednih i drugih dokazuju jedni drugima čije je Kosovo. Hoće li shvatiti da je Kosovo i jednih i drugih, da je Božije? Jednosmerni putevi fatalni su na Kosovu. To uviđa i glavni junak romana i kaže: „Zbog Kosova sam postradao na Kosovu, zbog Kosova sam prognan sa Kosova, zbog Kosova sam izgubio i Kosovo!“
Može li se dočarati ondašnji duh zajedničkog života na tom prostoru, pošto film nije sniman na kosovskom području?
– Žao mi je što film nije mogao da se snima na današnjem Kosovu, u Prizrenu i Đakovici. Sve je dramatično drugačije nego sedamdesetih prošlog veka. Onog Prizrena, Đakovice i one Prištine iz mog romana više nema. Roman je još 1991. preveden na grčki kao „Rosos proksimos“. I trebalo je da, već na jesen te godine, Grci snime film „Ruski konzul“. Kosovo je, tada, još bilo u Srbiji, a i Đakovica i Prizren izgledali su kao u romanu. Slobodan Milošević je zabranio snimanje tog filma o Kosovu na Kosovu. Ne zbog sadržaja romana, nego zbog autora romana… I nije to prvi put da su moji romani kažnjavani zbog političkih stavova tvorca. „Ruski konzul“ je preveden i na ruski. Nikita Mihalkov mi je u Moskvi rekao: „Kad bih ja bio reditelj filma po ovom romanu, bio bih luđi od autora“. Na moje čuđenje, požurio je sa objašnjenjem: „Zaista je lud pisac čiji glavni junak 1973, na Kosovu, u komunističkoj Jugoslaviji, uobražava da se u njega uselio duh Ivana Stjepanoviča Jastrebova, davno umrlog konzula carske Rusije na Kosovu, pa u Đakovici, u svojoj kući, otvara konzulat carske Rusije, piše ruskom caru, Tolstoju, Dostojevskom… Ja bih režirao da Dostojevski odgovara na ta pisma i da, možda, i dođe na Kosovo!“ Tog konzula carske Rusije maestralno igra Žarko Laušević. To mu je poslednja uloga u životu… Svi ostali glumci, i srpski i albanski, su sjajni.
Koliko naše biračko telo uopšte razume o čemu i za šta glasa na izborima? Možda film donese bolje razumevanje istorijskih okolnosti?
– Većina birača u Srbiji su trava koja se povija onako kako vetar duva, a vlast, svaka vlast, je taj vetar. „Glasaću za tebe kad dođeš na vlast“, rekao mi je predsednik mesnog odbora SPO u jednom leskovačkom selu. Nije slučajno smišljen onaj epitaf o Jaši Prodanoviću: „Kralju veran, Titu odan, ovde leži Jaša Prodan“.
Da li je mart 2024. pravi momenat za prikazivanje „Ruskog konzula“ 25 godina posle rata na Kosovu i Metohiji?
– Svaki momenat je pravi momenat za dobrog reditelja i glumce. Lekićev fim će se, uveren sam, prikazivati i u Beogradu i u Prištini, sa sličnim emocijama. Priča je tragična, višeslojna, začinjena i humorom. Ruski konzul traži zaštitu od carske Rusije koje odavno nema, a robijaš osuđen zbog velikosrpskog nacionalizma kaže u zatvoru albanskom robijašu osuđenom zbog velikoalbanskog nacionalizma da ih je obojicu Hegel osudio na robiju. Hegel, zbog toga što je stvorio Marksa, a Marks diktaturu proleterijata…
Film ,,Ruski konzul“ zatvara Fest, nažalost bez glavnog glumca Žarka Lauševića, koji je čak dolazio iz bolnice da snima scene…
– Drago mi je što će ovogodišnji Fest zatvoriti „Ruski konzul“. Biće to i odavanje pošte velikom Žarku Lauševiću.
Bonus video: Vuk Drašković – sećanje na Žarka Lauševića – Noć koja mu je skrojila sudbinu