5
Delo Majkla Ćimina u „Njujork tajmsu“ okarakterisano je kao „nekvalifikovana katastrofa“, dok je „Boni i Klajd“ Džo Morgenstern iz „Njuzvika“ nazvao „mizernom pucačinom za morone“.
Sećate li se Čehovljevog „Galeba“? Ja se sećam. A sećate li se šta je o njemu kritika pisala? Ne. Nije li čudno? Ni vi ni ja se ne sećamo šta je kritika pisala o „Galebu“, a Anton Pavlovič je pamtio – podseća poznati ruski reditelj i scenarista Andrej Končalovski.
U napadu histerije Čehov se zakleo da nikada više neće pisati za pozorište. Nakon kritike Prve simfonije, Rahmanjinov je pao u trogodišnju depresiju. Posle „Poslednje biskopske predstave“ kritika je u Piteru Bogdanoviću prepoznala „novog Orsona Velsa“, dok je sa „Mesecom od hartije“ overio filmsku genijalnost.
Međutim, sa svojim sledećim filmom “Dejzi Miler” rezervisao je povratnu kartu trećeg razreda. S njom i zanosnom Sibil Šepard, Bogdanović je tresnuo o zemlju. Pre tog pada, sleteli su na beogradski aerodrom kao gosti FEST-a. Piter je ljubomorno čuvao Sibil od holivudskih lepotana braće Botoms.
Američki filmski kritičar iskazuju izuzetnu sposobnost, spremnost i posebnu darovitost da sahrane film i sve ostale sa njim. Za Sibil Šeperd, koja je ponela glavnu ulogu Dejzi Miler, zapažaju da je: „Dama bez talenta, sa lepim sisama, osmehom sa reklame za pastu za zube i svim zvezdanim kvalitetima mrtvog hrčka.”
„Vrata raja“ Majkla Ćimina filmski kritičar „Njujork tajmsa“ nazvao je „nekvalifikovanom katastrofom“ i „totalnim debaklom, da čovek može da posumnja kako je Ćimino prodao dušu đavolu da bi postigao uspeh ’Lovca ne jelene’, a sada je isti đavo došao da ga pokupi“. Posle ove i sličnih kritika producent povlači film i otkazuje premijeru u Los Anđelesu. Ćiminov „Raj“ je u bioskopima doživeo pakao. U 830 bioskopa prihodovao je 500 dolara po noći.
Pre nego što je film „Harold i Mod“ premijerno prikazan za Božić 1971. godine, reditelj Hal Ešbi je verovao da ima film godine. Kritičar „Verajetija“ ovu crnohumornu romantičnu komediju, kako je najavljena, kvalifikuje kao film „toliko smešan koliko i zapaljeno sirotište“. „Paramaunt“ ga je bez reči pustio niz vodu. Prikazivao se u bioskopima samo sedam dana.
„Odiseja dvadesetogodišnjaka sa osamdesetogodišnjom ženom – ljudima se povraćalo. Bili smo uništeni. Nismo mogli da verujemo. Telefon nam nije zazvonio“, jadao se producent. „Harol i Mod“ su vremenom ipak stekli kultni status. Posle 12 godina film je, uprkos nekadašnjoj kritici, počeo da zarađuje.
„Postoji posebna kategorija gledalaca koji ne samo što ne plaćaju, već traže honorar da bi izneli svoje mišljenje, ma kako bila relativna intelektualna vrednost tog mišljenja. Ta kategorija živi na račun umetnika. To su kritičari. Zar nije tako, poštovana gospodo kritičari?! Jer da nema stvaralaca, ne bi bilo ni vas. Hteli vi to ili ne, ali vi ste jedini koji žive na račun umetnika. U izvesnom smislu vi ste paraziti – skupite hrabrost i priznajte to“. izazivao je, ne jednom, oštra pera Andrej Končalovski.
Aleksandar Genis, ruski pisac sa dužim emigrantskim stažom od Končalovskog, čija je porodica pored knjiga i uspomena iz Rusije u Ameriku ponela „vegetu“ i kesice C supe, odgovara: „Nema kritike koju bi prenebregao. Važno je sve što ti drugi mogu reći, upravo zato što su drugi.”
Genis zapaža da pisac neizbežno pati od autorske gluvoće. Eho onoga što je hteo da saopšti smeta mu da čuje ono što je saopšteno. „U stvari najzanimljvije mi je da pročitam o sebi ono što nisam ni slutio.“
Svu moć američke filmske kritike slikovito predočava Piter Biskind u knjizi „Kako je rokenrol generacija spasla Holivud“ („Lom“). Film Artura Pena „Boni i Klajd“ filmski kritičar „Njujork tajmsa“ Bozli Krauter video je u Montrealu na njegovoj svetskoj premijeri. Glumci su četrnaest puta izlazili na scenu da se poklone publicI. Krauterova kritika u „Njujork tajmsu“ bila je ubistvena. Za njega je Penov film bio „jeftini slepstik na prvu loptu, koji se bavi odvratnim opačinama, nepodopštinama jednog ljigavog, debilnog para, kao da emituju zabavu i veselje iz džez numera u ’Totalno moderna Mili’“.
Kritičari su tada imali mnogo veći uticaj nego danas, jer dok bi posle Njujorka ili L. A. film stigao do unutrašnjosti zemlje, njegova gledanost zavisila je od prikaza i usmene reklame.
Kritika je bila džentlmenska zabava u kojoj je dominirao krauterovski ukus srednje klase. Loša kritika koju bi on napisao mogla je da sahrani film, ukazuje Biskind. U to vreme pljuvao je po nasilju u filmu od Oldričovih „12 žigosanih“ do Burmanovog „Point Blenka“.
Druge recenzije, posebno one u „Tajmu“ i „Njuzviku“ napadali su film gotovo istom žestinom. Džo Morgenstern iz „Njuzvika“ nazvao je film „mizernom pucačinom za morone“. Polini Kejl se dopao film, ali je „Nova republika“, za koju je radila, odbila da objavi njen prikaz pa se on zajedno s autorkom preselio u „Njujorker“.
„Boni i Klajd“ je, po Kejlovoj, najuzbudjviji američki film posle „Mandžurijskog kandidata“. Ubedila je Morgnesterna da ponovo odgleda film što je on učinio i promenio mišljenje – što je bio nezapamćen slučaj. Zanimljivo je da je ova kritičarka pohvalila scenariste, ali ne i Vorena Bitija, tvrdeći da je to osrednja gluma. Krajem 1967. „Boni i Klajd“ zauzeli su naslovnu stranu „Tajma“ kao film koji se poredi s „Rađanjem nacije“ i „Građaninom Kejnom“ i to pod naslov„Nasilje seks umetnost”. Film je vraćen u bioskope.
U septembarskoj nedelji jednog klivlendskog bioskopa „Boni i Klajd“ pokupili su 2.600 dolara dok su februara sledeće godine na reprizi inkasirali 26.000 dolara. Božić 1967. „Boni i Klajd“ dočekali su sa 2,6 miliona dolara u džepu dok naredne godine zarada nije mogla da stane u njihove džepove. Na blagajnama je inkasirano 16,5 miliona dolara, čime je postao jedan od 20 filmova sa najvećom bruto zaradom u SAD.
Gde se školuju kritičari u Rusiji? Svuda. Neko je diplomirao književnost, neko dramaturgiju, neko nešto sasvim drugo. Ima ih i sa diplomom tehničkih fakulteta.
– Ma ko da sudi o mojim delima njegovo mišljenje me interesuje samo toliko ako iza njega ne stoji želja da bude nametnuto svima na svetu – kategoričan je Končalovski.
– Ipak siguran sam da niko i nikada nije učio naše (ruske) kritičare da poštuju ličnost. To je u izvesnom smislu jasno – takva nam je tradicija. Hercen je jednom rekao da nikome u Evropi ne bi palo na pamet da išiba Spinozu ili da Paskala pošalje u vojnike. U ruskoj istoriji to su obične činjenice. Čadajeva (ruski pisac Petar Čadajev prim. aut) su proglasili ludim i strpali u kućni pritvor.
Evo i priloga za njegovu „nanogicu“.
– Nikada nismo napredovali zajedno sa drugim ljudima; ne pripadamo ni Zapadu ni Istoku i ne posedujemo tradiciju ni jednih ni drugih. Pozicionirani, kako smo bili, izvan vremena, nismo bili pod utjecajem univerzalnog obrazovanja ljudskog roda – piše Čadajev pre skoro dva veka – 1829.
– U Felinijevom filmu „8 ½“ oko junaka, režisera, mota se intelektualac – kritičar. Analizira scenario, iznosi zahteve, želje, ljuti se, savetuje. Saveti su pametni. Korisno ih je poslušati. Ali umetnik ima samo jedan san kao onaj vo – mahne repom i zgnječi ga. Da mu ne zuiji oko glave – podseća Končalovski.
Pre premijere „Kineska četvrt“ prikazana je u Udruženju reditelja, navodi Piter Biskind. Nije bilo aplauza. Moglo se čuti kako je igla pala. „Kakav je ovo pileći drek“, pitala je jedna rediteljka. Sledećeg jutra izašle su kritike i pileće govance postalo je pileća salata.
U polusnu napipavam olovku i zapisujem. Treba zabraniti svaku umetnički kritiku. Osim one koja piše o meni, ali samo pohvalno. Olovka nije moja. „Mesečar“ je reditelj „Sibirijade“ i „Pomahnitalog voza“.
Bonus video: Generacija Z pozitivno iznenadila stručnjake: Žele da gledaju manje seksa i nasilja u filmovima i serijama
