0
Šamel Pits je nastupio na sceni Sava centra 2019. kao igrač Kompanije Batševa, a vraća se kao koreograf na 20. Beogradski festival igre. Večeras ćemo u Madlenijanumu od 20 časova gledati komad o kome je "Njujork tajms" pisao nedavno. Šamel Pits je istovremeno i izvođač sa kolegama – Tušrikom Frederiksom i Marselom Luis.
Šamel Pits je igrač, koreograf, pedagog, kao i umetnik performansa, konceptualnih i dramskih postavki. Osnivač je i direktor TRIBE-a, multidisciplinarnog umetničkog kolektiva sa sedištem u Njujorku. Rođen u Bruklinu, Pits je započeo svoje umetničko usavršavanje u La Guardija visokoj školi za muziku, igru i izvođačke umetnosti, i istovremeno u Školi Elvina Ejlija. Diplomirao je umetničku igru na Univerzitetu Džulijard i dobio nagradu Marta Hil za izvrsnost u igri.
Kada je krajem prošle godine u Njujorku premijerno prikazana „Crna rupa“, kritika je predstavu trupe TRIBE visoko ocenila, a za njenog koreografa i igrača Šamela Pitsa, pored ostalog, rekla da je “sasvim poseban glas njujorške umetničke scene”. Kritičar „Njujork tajmsa“ u tekstu „Putovanje u Lunavers“ za ovaj komad kaže da je „neobično moderan i iskren, sjajno hladan, a nežan. U svakom trenutku vizuelno upečatljiv, spor, a uzbudljiv“. Posle ove bujice atributa koji preporučuju Pitsovu predstavu, raduje nas što je prvo evropsko gostovanje ove predstave – u Beogradu.
“Komad ‘Crna rupa’ angažuje i publiku, vodi je na živopisno hipnotičko putovanje u trajanju od jednog sata, jednog minuta i jedne sekunde, bez izlaza”, kaže o svom delu američki umetnik koji će nam se večeras predstaviti na 20. Beogradskom festivalu igre.
Iza „kosmičkog“ naslova je čitav korpus stvari, sasvim zemaljskih, ljudskih. Možete li našoj publici približiti vašu predstavu?
– „Crna rupa“ istražuje odiseju u kojoj se tri umetnika afričkog porekla ili, bolje reći iz afričke dijaspore, udružuju kako bi stvorili trojstvo snage, afro-futurizma i snažnog zagrljaja. Iako je naslov izveden iz kosmičkog fenomena crne rupe, ovo nije komad koji se bavi objašnjavanjem nauke. Naime, u koreografskom smislu, mi dajemo predlog da se ideja transformacionog okruženja crne rupe iskoristi za stvaranje misteriozne atmosfere prema onome što ona obuhvata i šta može da sadrži u sebi. „Crna rupa“ je rad koji angažuje publiku i vodi je na živopisno hipnotičko putovanje, u trajanju od jednog sata, jednog minuta i jedne sekunde, bez izlaza.
„Crna rupa“ je poslednji komad u triptihu nazvanom Crna serija. Prethodili su mu „Crna kutija“ i „Crni somot“. Sa kakvom idejom je nastajao ovakav projekt?
– „Crna kutija“ bila je moj prvi komad. Tada sam još živeo u Tel Avivu i nastupao za Kompaniju Batševa. Premijeru sam organizovao u sobi mog stana, koju sam ofarbao skroz u crno. Odredio sam da to prvo izvođenje bude na moj 30. rođendan, za 30 bliskih prijatelja i da traje tačno 30 minuta. Kada je ovaj rad doživeo svoje trideseto izvođenje, praćen neverovatnim uspehom, znao sam da moram da radim dalje. Otišao sam kratko u Brazil, sa idejom da kreiram „Crni somot“. Tamo su tada stvarali zanimljivi multimedijalni umetnici, Mirel Martins i Luka del Karlo, sa kojima sam hteo da sarađujem. “Somot” je nastavio da se razvija, kao duet, koji će kasnije obići mnoge svetske scene. To je bio signal da treba stići do „Crne rupe“, za koju sam angažovao još jednog južnoafričkog umetnika, Tušrika Frederiksa, da nam se pridruži na sceni, dok je zvučni pejzaž kreirao njujorški kompozitor Siven Jakobovič. „Crna rupa“ je nenametljivo postala priča o poreklu našeg “plemena” (TRIBE).
Međutim, u vašem opusu je i takozvana Crvena serija. A zašto ova „boja“ i šta odlikuje ostvarenja iz te serije?
– Volim kada mogu da odigram reči i kada one mogu da dobiju više značenja odjednom. Na primer, crno zapravo nije boja već nijansa, a u zavisnosti od konteksta može biti i odsustvo boje ili zbir svih boja. Crveno nije samo boja, već je i moj nadimak iz detinjstva. Odrastajući u Bruklinu, svi moji prijatelji i porodica su me zvali Red (Crveni). Moja porodica me i danas zove Red. Nakon što sam u inostranstvu doživeo čitav splet neverovatnih situacija, stvarajući ujedno i svoj, nezavisan egzistencijalni okvir kroz Crnu seriju, poželeo sam da se vratim kući. Tu u Bruklinu, pokušavao sam da ponovo otkrijem svoje detinjstvo, svoje dečje zapitanosti nad životom, šarenilo, razigranost i lakoću. Crvena serija je platno za ove kvalitete. A unutar detinje naivnosti još uvek postoji ogromna dubina. Ukrštanja između samoće, neizvesnosti, kreativnosti i solidarnosti.
Uz razne sintagme kojima se opisuje i ocenjuje rad vaše kompanije jedna nam je – neverovatno humanizujuće – posebno zazvučala i zainteresovala nas. Kako TRIBE postiže takvo zadivljujuće bavljenje čovekom?
– Svi umetnici u TRIBE-u su osetljivi, složeni i duboki praktičari svog izraza. Deo onoga što mora biti posebno kada ste umetnik, jeste sposobnost i odgovornost da gradimo svet kroz naše radove. Ovo se uklapa u dubinu našu ljudske povezanosti i duha saradnje.
Krugovi vaše umetničke i pedagoške karijere u jednom su impresivnom radijusu. Svuda vas je bilo i svuda vas ima, sarađivali ste sa istaknutim kolegama. Kako je sve to obogatilo vaše izlaske na scenu?
– Radeći u različitim trupama, ali i ostajući sam sa sobom, naučio sam da predvodim bez potrebe da imam sledbenike. Svi umetnici sa kojima radim su moji heroji i neizmerno me inspirišu. Predavati se, za mene, podrazumeva da je neko inteligentan učenik. Da je zadržao radoznalost, otvorenost, spremnost na eksperiment. Mnogo sam naučio od Ohada Naharina, jer sam sa njim dugo i blisko sarađivao. Uvek bi pažljivo posmatrao kako Ohad radi sa drugima. To je bila moja svakodnevna praksa dok sam bio u Batševi. Dobio sam mnogo na tom mestu, jer sam pratio sposobnost jednog čoveka da vodi, da podučava, da otkriva i analizira ljude, kao i njegov veliki kapacitet za umetničko izražavanje.
Kao dugogodišnji igrač čuvene Batševe iz Tel Aviva, baš u vreme kada je ovu trupu vodio Naharin, ovladali ste i njegovim poznatim Gaga pokretom. Danas, praktikujete taj pokret u baletskim salama. Kako je u Americi prihvaćen Naharinov jezik?
– Nisam majstor Gaga pokreta, koliko sam zapravo još uvek strastveni praktikant. Učim i vežbam svakodnevno. Amerika voli Gagu! Neverovatno je videti koliko velika zajednica raste tamo i koliko je Gaga suštinski deo svakodnevnog života ljudi. Pozvan sam često da podučavam ljude, i to radim sa ogromnim zadovoljstvom. Opet, naučio sam mnogo radeći sa Ohadom, ali i kroz mogućnost da samostalno, kao pedagog gradim svoja iskustva i jedinstvenu sposobnost da predajem.
Upravo sa Batševom, već ste se, kao igrač, predstavljali na 16. Beogradskom festivalu igre, godine 2019. Mi pamtimo lepo scensko delo „Sedeh 21“ u Centru Sava. A kakvo je vaše sećanje na Beograd?
– Sećam se da je Beograd veliki grad, meni nepoznat. Sećam se da je bio aktivan i živ, sa nekom čudnom vitalnošću. Možda je tome doprineo protest koji smo mi igrači posmatrali iz baletske sale. Bio je to neki protestni skup na glavnom gradskom trgu. Dopalo mi se to! Pamtim i da je publika bila veoma angažovana na našem nastupu, a scena i teatar su bili ogromni. Radujem se novom dijalogu sa beogradskom publikom.
I nešto iz ranih godina vaše biografije. Šamela, dečaka iz Bruklina, magnetizam igre davno je privukao, Pa dobro, kako je sve to počelo…?
– Moja majka je uvek pravila zabave. Uvek je bilo ljudi, njenih prijatelja koji su se okupljali i igrali u našoj kući. Noćni život je nekako bio suštinski deo mog života, ali ne kao bekstvo, već kao način da se ljudi povežu. Ostajao bih do kasno i igrao sa maminim prijateljima. Sećam se da bih nakon te igre, u sitne noćne sate, pokušavao da te odrasle ljude rasporedim u različite ćoškove i sekvence. Onako, u mojoj mašti. Ovo je verovatno bio moj prvi pokušaj koreografisanja. Tada sam imao šest-sedam godina.
Danas radite kao samostalni igrač i koreograf i imate svoju kompaniju igre u Njujorku. Koliko je teško ili neverovatno biti kreator igre u Njujorku?
– Zaista je dobar osećaj vratiti se kući. Njujork ima jedinstvenu atmosferu i neku posebnu energiju. Ovde oduvek postoji veoma ambiciozna scena, ali uvek ima prostora za sve nas. Što više nastavljam da ulažem u zajednicu koja me je podigla, sve više shvatam da je ovo grad najrazličitih kultura i načina života: jedan živopisni lonac. Pošto je TRIBE kolektiv domaćih i inostranih umetnika, osećam se veoma posebno u pažljivom kultivisanju prostora za sve nas, dok sam istovremeno zadivljen i inspirisan kulturama koje ovde već postoje.
Bonus video: Aja Jung – najava festivala igre 2022.