1
Ako je neko video lepotu u ljudima koji su na ivici, onda je to velika američka glumica Džesika Lang. I ta lepota koja izvire iz svakog čoveka prisutna je u svakoj od fotografija koje je glumica načinila tokom pandemije koronavirusa u opustelom Njujorku.
I kao što je u silnim filmskim, TV i pozorišnim rolama pronalazila lepotu u onom, naizgled, ružnom, u očajanju je tako Džesika Lang, tokom lokdauna u Njujorku, nekako uspevala da, hodeći tužno praznim gradom, ovekoveči pokojeg čoveka… I sve to objedinila je u petoj knjizi fotografija „Dérive“.
– Fotografija je veliki deo mog života više od 20 godina. Savršen je balans glumi, jer s fotografijom sve je tako anonimno i privatno. Ako govorimo o ovoj knjizi, znate, tokom pandemije ulice Nujorka bile su ispražnjene. Ali, bilo je nekog duha na ulici, i opet, to je jedinstveno – ispričala je u ispovesti za magazin „Vulture“ Džesika Lang.
I kad je prvi put došla u Njujork početkom sedamdesetih, taj grad imao je, seća se glumačka legenda koja je 20. aprila proslavila 75. rođendan, nešto posebno:
– Ta energija u Njujorku u to doba bila je neponovljiva. Nikad tako nešto nisam osetila. Pariz je imao potpuno drugačiji vajb. Nije imao tu vrstu vrstu dinamične energije Njujorka. Ali, nikada nisam bila srećnija nego u onim godinama kada sam živela u Parizu. Bilo je to između 1971. i 1974. Osim toga, bila sam u tom kritičnom periodu van SAD. Bilo je to vreme Vijetnamskog rata, Niksona, Kisindžera… Onda kada je sve bilo naopako. Slično je danas. I tad sam razmišljala gde bih uopšte mogla da odem. Imala sam dvadesetak godina. I kad sam stigla u Pariz, taj grad mi je delovao tako divno i uzbudljivo.
Zanimljivo za Džesiku Lang jesto to što nije školovana glumica. Doduše, volela je onoliko sve one filmske zvezde iz zlatnog doba Holivuda, od Džoan Kroford do Bet Dejvis i Vivijan Li. Kad je završila srednju školu, dobila je stipendiju za umetnički odsek Univerziteta Minesota. O glumi je učila kad je stigla u Njujork, potom i u Pariz, igrajući u alternativnim teatarskim kompanijama.
– Kad sam se vratila u Njujork iz Pariza pomislila sam: „Šta ću sad da radim“. Jer, nemam nikakve veštine, nisam školovana, osim što sam u Francuskoj pohađala časove pantomime. I počela sam da radim kao konobarica, a u tom lokalu su mi svi rekli kako bi trebalo da počnem da idem na časove glume. Tako sam i uradila, upisavši glumu u studiju Herberta Bergofa.
U međuvremenu je radila i kao foto model. Ali, ubrzo je dobila ulogu u rimejku čuvenog filma „King Kong“ u režiji Džona Gilermina.
– Tu se konačno isplatilo što sam postala model, iako baš i nisam imala tezgi. Kompanija Dina de Laurentisa kontaktirala je agenciju u Njujorku s pitanjem da li imaju neku devojku koju bi poslali na audiciju. I odgovorili su da imaju nekoliko devojaka koje pride idu na časove glume. Samo su me upitali da li želim da idem u Holivud na audiciju za jedan film. Pomislila sam: „Uh, teško je to pitanje. Da li da to uradim, ili da ostanem na Šeridan skveru i opet konobarišem“. Jer, nisam imala ni prebijene pare. Ali, sestra se ponudila da mi plati put. I kad sam stigla na audiciju stekla sam utisak da baš i nisu zainteresovani za mene. Činilo mi se da nisam tip žene koju traže. Jer, samo što sam se vratila iz Pariza, i bila sam kost i koža. Ali, agencija se založila za mene i dobila sam ulogu – seća se Lang.
Posle „King Konga“ prošle su čitave tri godine. Nove uloge nije bilo. Ali, onda je dobila rolu u filmu „Sav taj džez“, koji je režirao Bob Fos.
– Niko me nije shvatao ozbiljno. Tako je i danas, još uvek me ne shvataju ozbiljno…
No, posle ju je angažovao Bob Rafaelson za čuveni film koji je uradio po scenariju Dejvida Mameta (adaptirao istoimenu knjigu Džejmsa M. Kejna, prim.aut.) – „Poštar uvek zvoni dva puta“. Džesika je u ovom uzbudljivom krimi trileru, koji je utro put i odvažnim scenama seksa na filmu, bila sjajna uz Džeka Nikolsona.
I montažer „Poštara“ Grem Kliford ponudiće joj naredne, 1982. godine ulogu u filmu „Frensis“. I izvrsna je opet bila Džesika kao glumica Frensis Farmer u ovom biografskom ostvarenju koje je dočaralo život Farmerove od tridesetih godina prošlog veka kao srednjoškolke, pa njenu kratku filmsku karijeru, mučnu hospitalizaciju zbog navodne mentalne bolesti i dehospitalizaciju pedesetih. Stigla je tad i prva nominacija za Oskara u karijeri Džesike Lang, koju će međutim dobiti iste godine za sporednu rolu u filmu „Tutsi“.
– Kad sam proučila život Frensis, bila sam opčinjena njenom neverovatnom snagom, njenim buntovništvom a nije mi bilo jasno kako neko tako talentovan i briljantan može da dođe u situaciju da mu sve bude oduzeto. Pomislila sam samo: „Bože, ovo je neverovatno!“
Još jedna teška uloga bila je ona u biografskom filmu o kantri ikoni Petsi Klajn, a šta tek reći za ulogu u čuvenom komadu Tenesija Vilijamsa „Tramvaj zvani želja“… Igrala je tu učiteljicu iz Misisipija nesrećne sudbine Blanš Duboa i u teatru, ali i u TV filmu. No, nije bila sigurna može li da iznese svoju prvu predstavu na njujorškom Brodveju u karijeri – u „Tramvaju“ 1992. godine. Džesika je igrala Blanšu, kao nekad Vivijan Li, a Stenlija Kovalskog, koji se mnogima urezao u pamćenju u tumačenju Marlona Branda – Alek Boldvin. Nije bila ni, kako priznaje, uplašena zbog velikog zadatka pred sobom:
– A trebalo je da budem. Trebalo je da razmislim pre nego što sam Blanši rekla – da. Tad sam samu sebe dovela u situaciju da mogu da budem razapeta. Sećam se da je Frenk Rič u „Njujork tajmsu“ zapisao da „Lang previše insistira na tome da nam pruži realnost“…
Nakon desetogodišnjeg braka s fotografom Pakom Grandeom „naučila je lekciju“. I sa glumcem i dramskim piscem Semom Šepardom živela je u vanbračnoj zajednici čitavih 27 godina. Bila je i s Mihailom Barišnjikovim šest godina, do 1982. I dobila iz te veze ćerku Šuru, koja je, poput oca, koreografkinja i baletska igračica. Dok je još bila s Barišnjikovim, na setu filma „Frensis“, dok je Šuru ljuljala u kolicima, reditelj Grem Kliford upoznaje je s Šepardom. Davnih dana Lang je izjavila za „Veniti fer“ da su filmski setovi „najzavodljivija mesta na planeti“.
– Ne postoji ništa bolje za stvaranje ambijenta za romansu i strast. Tad sam imala osećaj da ćemo se Sem i ja zavoleti – sećala se početkom devedesetih.
A danas ovako priča:
– O, da. Mislim da smo oboje već tad znali. Bio je to taj momenat. Bila je to velika ljubav.
Šepard, koji je preminuo 2017, otvoreno je govorio o problemu s alkoholom i koliko se to odrazilo na vezu s Langovom i njihovo dvoje dece – Hanu i Vokera Semjuela. Samo godinu dana nakon što su se rastali u razgovoru za „Gardijan“ Džesiku je opisao kao „jedinu ženu s kojom je mogao da živi“, dodavši: „Pa, koja žena bi mene mogla da trpi?“
Džesika Lang priznaje da su i nakon raskida ostali u dobrim odnosima i da je i sama pomagala nekada u stvaranju njegovih komada.
– Počesto bismo ih pisali zajedno na kuhinjskom stolu usred noći. Niko mu nije bio ravan.
Upitana kako je mirila njegovu gotovo stoičku glumačku personu na velikom platnu s emotivnim komadima koje je pisao, odgovorila je:
– Mislim da to ima velike veze s onom vestern, kaubojskom mitologijom. Bilo je tako lako, najlakše dati mu takve uloge. Ali, imao je to malo u sebi, taj „Divlji zapad“…
Glumica danas, posle karijere duge gotovo pet decenija, smatra da je potpuno van ovog vremena.
– Volela bih da živim dvadesetih godina 20. veka u Parizu. Pa, šta bi bilo uzbudljivije od toga? Sve je tad bilo tako otvoreno. Umetnost, naročito. Ljudi koji su živeli slobodno, na potpuno drugačiji način. Izašlo se tad iz tog edvardijanskog doba i samo je sve eksplodiralo.
A ovo moderno doba, čijim delom se ne smatra, kao da je definisano društvenim mrežama. O Džesiki Lang se na njima piše u superlativima, što joj je drago da čuje:
– Nemam pristup društvenim mrežama, što mislim da je najbolje za mene. Tu se, čini mi se, svako pita za nešto i svi sve komentarišu. To je rupa koju izbegavam po svaku cenu. Oduvek mi je bilo teško da vidim sebe u očima javnosti. Nakon premijere „King Konga“ letela sam kući, u Minesotu i neko je u avionu čitao magazin „Tajm“. A ja sam bila na naslovnoj strani, i to u sceni iz filma. I bilo me je tako sramota da mi je došlo da zaplačem. Pomislila sam: „Oh, ne! Zar će sve u ovo da se pretvori? Nešto nad čim nemaš nikakvu kontrolu?“. I ostalo je, na neki način, tako za mene do danas.
Upitana kako je doživljavala negativne reakcije dela javnosti kad je bila u vezama s Barišnjikovim ili Šepardom, seća se da mediji tada nisu bili toliko skloni demonizovanju poznatih kao danas:
– Ponekad bi te uhodili paparaci, ali nije to bilo ništa spram ovoga danas. Ne znam kako to ljudi danas preživljavaju, kad je sve tako javno. Ali, ni ne razumem zašto ljudi sami biraju da svoje lične živote učine javnim, vidljivim. Zašto postovati o tome na mrežama? To je intimno, privatno, pa to je porodica. Možda sam staromodna, ali privatnost mi je oduvek bila najbitnija.
Otvoreno je, međutim, Džesika Lang pričala o depresiji. Objašnjava zato da, kao glumica, uvek crpi lične emocije ili sećanja gradeći lik koji tumači.
– Mnogo uloga, koje sam igrala, imaju mračnu stranu. Tuga koju imaš u životu, patnja, bes, šta god nosiš u sebi – taj deo je instrumentalan. Odatle crpiš sve kao glumac. Volela bih da sam srećnija osoba. Volela bih da nemam nalete depresije. Ali, imam…
I zato toliko i voli Blanšu, koju je Tenesi Vilijams izmaštao davne 1947. godine:
– Volim je zbog tog osećaja užasne ranjivosti i ludila koji je odmah ispod površine. Očigledno je da je Blanš bila bliska Tenesiju Vilijamsu. Mislim da je najbolja junakinja u čitavom njegovom opusu. Pomislite na to da se njen mladi muž ubio zbog onog što mu je rekla. Kako s tim da živiš? S takvim teretom krivice i gubitka. Čak i njena poslednja replika, ona kad doktora uhvati za ruku i priča o ljubaznosti jednog stranca – pa ima nečeg tako poetskog u tome. Mislim da je jedna od najbolje napisanih ličnosti u američkoj drami uz Meri Tajron iz „Dugog putovanja u noć“. Obe se suočavaju s kajanjem, gubitkom i tugom. To je to preživljavanje, i želja da nađeš razlog da nekako nastaviš…
Bonus video: Tarantino
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
