Svestan da se radi o nategnutom poređenju, svejedno ne odbacujem pomisao da se naši trogodišnji izborni ciklusi mogu porediti sa manje ili više uspešnim ciklusima obnove u prirodi – jedino što se, kada je SANU u pitanju, ne radi samo o prostoj biološkoj obnovi. Svake tri godine bi dah proleće trebalo da stigne u SANU, obzirom na stav da SANU pre svega čine oni koji su bili i koji jesu njeni članovi, a na neki transcedentni način i oni koji će to tek biti, a koje iščekujemo u nadi da će Akademiji obezbediti onu diferentiu specificu, koja je tokom skoro dva veka bila njena ključna prednost, ali, ne zavaravajmo se, i njeno prokletstvo. Nisam danas više siguran kakav je pravi odnos ova dva kontrapunkta.