1
Današnja opština Stari grad, kao i ceo Beograd, „zlatno doba“ doživljavaju u međuratnom periodu kada varoš dobija novo, velegradsko lice, kaže za Nova.rs Vladimir Dulović, autor knjige „Ulice Starog grada - topografija, urbanizam, odonimija“.
Piše: Nikola Marković
Znate li koje su najstarije Beogradske ulice, od kojih jedna vuče poreklo čak od rimskog vremena? Kako je nastao Studentski a kako Trg republike? Dokle se prostirao Beograd u 17. veku? Zašto Terazije imaju ovalan oblik? Kako se živelo u dubrovačkoj Latinskoj čaršiji? Ova zanimljiva pitanja u svojoj knjizi „Ulice Starog grada – topografija, urbanizam, odonimija“ obrađuje istoričar Vladimir Dulović. Obimno izdanje na čak 684 strane biće predstavljeno u Atrijumu Narodne biblioteke Srbije 24. decembra u 19 časova, gde će uz autora govoriti i Zlata Vuksanović Macura iz Geografskog instituta SANU i Aleksandar Stanojlović, arhitekta i kartograf.
Višedecenijsko interesovanje za prošlost prostora u kojem živi i kojim se svakodnevno kreće rezultiralo je, objašnjava Vladimir Dulović za Nova.rs, knjigom „Ulice Starog grada – topografija, urbanizam, odonimija“ . Započeo ju je s namerom da napravi nešto slično delu „Zemunske ulice“ Branka Najholda, gde se daje kratak osvrt na sadašnji i sve pređašnje nazive svake ulice opštine Zemun. No, shvatio je da, ma koliko Zemun i Beograd bili „braća“, nisu toliko slični, zbog toga što je „veći brat“ imao burniju prošlost.
– Ulice istorijskog jezgra Zemuna na istom su mestu gde su i uspostavljene u prvoj polovini 18. veka. Nasuprot tome, prošlost gradskog tkiva Beograda predstavlja palimpsest sa mnogo istorijskih diskontinuiteta, na kojem sokaci osmanskog Beograda 16. i 17. veka nestaju u habzburškoj baroknoj rekonstrukciji grada, da bi nju velikim delom potrle ulice turskog 18. veka. Zatim su izmenjene u srpskom Beogradu, da bi potom usledile velike urbanističke rekonstrukcije krajem 19. veka, pa one međuratnog i na kraju socijalističkog Beograda. Dodajte tome da je Beograd u poslednja dva veka porastao više od 150 puta. Stoga nije bilo moguće pisati samo o promenama imena ulica, već i promenama strukture grada, o manje ili više uspešnom preinačavanju grada koje je dolazilo sa svakim novim dobom. Postavivši temu na taj način, bilo je jasno da će knjiga biti znatno duža i ozbiljnija. Dodatno produbljivanje nastalo je kada sam shvatio da se priča mora vratiti u prošlost koliko god je moguće, a to je u slučaju nekih ulica značilo do u 15, 16. ili 17. vek.
U knjizi se nalazi i 115 karti koje je za ovo izdanje izradio kartograf Aleksandar Stanojlović. Da li su one „reprodukcije“ nekadašnjih karti, „preseci“ određenih trenutaka u dugačkoj istoriji Starog grada, ili pak potpuno nov pogled na ovu geografsku teritoriju?
– Uradili smo karte koje prikazuju jezgro grada 1688, 1720, 1739, 1788, 1854, 1878. i 1921. godine. Ko zna ponešto o prošlosti grada primetiće da se prve četiri godine vezuju za kraj određenih istorijskih epoha, što je u slučaju Beograda uvek značilo da će uslediti velike promene, dok su poslednje tri reprodukcije već postojećih karata nastalih u to vreme. Sve one crtane su na podlozi koja predstavlja današnje stanje. Potom smo iz ovih velikih karata pravili isečke koji prate tekst.
Karte su rađene po sačuvanim savremenim planovima i skicama grada, ali i rekonstrukcijama koje je pre pola veka crtao sjajni Željko Škalamera, s tim da smo prve dve morali dobrim delom da prepravimo u skladu s novim otkrićima, a tri naredne smo dopunili novim saznanjima. Sasvim jasno, poslednje dve su se svele samo na precrtavanje već geodetski preciznih karata kako bi bile grafički dovedene u sklad sa izgledom ostalih. Verujem da će one iz 1688. i 1720, na koje smo najponosniji, dati nov pogled na urbanu strukturu grada koja se znatno razlikuje od današnje. Da ilustrujem ovo primerom: u to vreme nesumnjivo trgovačko središte grada bila je današnja Ulica cara Dušana, dok se na mestu sadašnje Knez Mihailove nalazilo, najvećim delom, središnje tursko groblje.
Koji kuriozitet je posebno zanimljiv, a vezan je za neku od opštepoznatih lokacija Starog grada?
– Zanimljivosti ima jako puno, a meni su najdraže one koje očitavaju izvesni kontinuitet, makar i simbolično. Na primer, već u doba Prvog srpskog ustanka na mestu današnjeg hotela „Balkan“ postojao je han, tj. gostionica orijentalnog tipa, pa se može reći da na tom mestu ugostiteljski objekat postoji već više od dva veka, što je u slučaju Beograda, mesta s izraženim istorijskim diskontinuitetom, izuzetno dugo.
U kom istorijskom trenutku je Stari grad imao najsvetlije trenutke, ako govorimo o arhitekturi, ali i kulturi življenja?
– Najveći osmanski putopisac, Evlija Čelebija, koji je posetio Beograd 1660. godine, piše o ovom šeheru s ushićenjem, obasipajući ga laskavim epitetima. No, Čelebija je bio sklon ulepšavanju, a mi nemamo puno izvora iz te epohe kako bismo utvrdili da li je Beograd odista bio tako sjajno mesto za život. Jamačno nije bio za hrišćane, koji su bili građani drugog reda. Usledila su dva veka ratovanja koje je grad unazadilo u svakom pogledu. Beograd s početka 20. veka deluje skoro pa bukoliko sa svojim prizemnim porodičnim kućama s baštama i tek po kojom višespratnicom, od kojih je najviša bila hotel „Moskva“ sa jedva četiri sprata.
Današnja opština Stari grad, kao i ceo Beograd, „zlatno doba“ doživljavaju u međuratnom periodu kada varoš dobija novo, velegradsko lice. No, čak i tada u samom centru grada, postoje neplanska i nehigijenska naselja, poput Pištolj-male na obodu mesta prema Dunavu, što nam govori da je postojala i „druga strana medalje“, sa mnogim problemima koji se nisu efikasno rešavali.
„Srebrno doba“, barem što se tiče kulture i življenja, predstavlja nekoliko poslednjih dekada socijalizma, ali je tih godina Stari grad bio siv i zapušten, a redovna su bila i rušenja, ponekad i celih blokova: setimo se samo Donjeg Dorćola, gde je zarad visokih slobodnostojećih zgrada i zelenila u potpunosti izmenjen najstariji deo grada. Poslednji zaista svetli trenutak bio je kraj 80-ih, kada se povelo više pažnje o starinama pa je tako uređena Ulica kneza Mihaila i mnoštvo starih zdanja, što nam služi na ponos i danas.
Kako vidite Stari grad danas? Da li se istorijski značajne lokacije dobro drže i koliko su nadležne institucije adekvatno angažovane na očuvanju nasleđa ovog dela Beograda?
– Stari grad ima predivne zgrade, široke ulice s drvoredima, spomenike i parkove. Sve to nije lako poništiti, pa ovaj deo grada na mnogim mestima izgleda lepo ili barem pristojno. Ipak, opšta slika je zabrinjavajuća. Ne treba ići dalje od Kosančićevog venca i Zadarske ulice, tih ikoničnih mesta grada, da primetite da se tamo ništa ne obnavlja, ali se zato ruše stogodišnje kuće kako bi se podigle „ljepše i starije“. Takođe, Stari grad nije i ne sme biti tek jedna od opština, već je to mesto koje predstavlja ceo grad, a u neku ruku i Srbiju, to je mesto koje vidi svaki domaći ili strani posetilac Beograda i prema njegovom izgledu i funkcionisanju donosi sud o mnogo čemu u ovoj državi, uključujući i onaj o njenom narodu. U Starom gradu postoje stotine pročelja koja bi trebalo upristojiti, ali se broj okrečenih, ili „zakrečenih“ zgrada u toku godine može izbrojati na prste obe ruke. Ako računamo da fasadu treba krečiti barem na svakih pola veka, jasna je računica da se tako sporim poslom na duge staze ne postiže ništa, naprotiv. To je, naravno, posledica toga što opštine odavno nemaju dovoljno sopstvenih sredstava za subvencionisanje takvih radova, a većini građana ne ide baš tako sjajno da bi mogli da se upuste u velike investicije oko zgrada.
Institucije, kao što vrlo dobro znamo, ne rade svoj posao, pa je tako i sa onima koje se bave zaštitom spomenika kulture. Osim ako ne očekujemo od zaposlenih da svi daju otkaz ili počnu da se vezuju lancima za ugrožene kuće, mora se reći da u ovom nakaradnom sistemu oni ni ne mogu da rade svoj posao. Njihovo mišljenje nema ko da čuje a odluke nema ko da sprovodi. Stoga mislim da je ovo pravi čas da se građani osveste i shvate da ne treba da se uzdaju samo u državne institucije, već da je vreme da se organizuju i počnu da brane i opšte interese.
Koji je vaš omiljeni deo Starog grada?
– Neće nikoga iznenaditi ako kažem da volim mirnije ulice sa dosta starih zgrada. Često ćete me videti i kako zavirujem u ulaze ili prolazim u zadnja dvorišta, koja žive svojim zasebnim, sporijim životom, sa manje promena od onoga što se dešava na ulici. Novo će neumitno doći, tako da ostaje samo pitanje šta ćemo od starog sačuvati da oplemeni i učini zanimljivijim život narednim naraštajima. A u Starom gradu postoji mnogo toga vrednog čuvanja, više no što većina nas naslućuje.
Bonus video: O ugroženoj arhitekturi
