0
Na političkoj sceni u 19. veku ubijena su četvorica srpskih vladara i trojica američkih predsednika. Sankt Peterburg i Beč su znali za pripremu Majskog prevrata 1903. godine.
U Muzeju Beograda nalazi se igla za kravatu kralja Milana Obrenovića. Komad olova optočen dragim kamenjem. Reč je o deformisanom parčetu olova, kuršumu nađenom u drvenoj podlozi Saborne crkve gde je Jelena Ilka Marković 11. oktobra 1882. pucala iz pištolja na kralja Milana. U tom veku ubijena su četvorica srpskih vladara. Ni Zapad nije zaostajao. U istom 19. veku ubijena su trojica američkih predsednika, dok je na englesku kraljicu Viktoriju pokušano sedam atentata. Srbija u mnogočemu zaostaje za zapadnim demokratijama, da li i po obimu političkih ubistava? Koliko smo imali snage da se, bar po tome, odmaknemo od zapadnih uzora ili se sve desilo „u afektu“ kako u „Šovinističkoj farsi“ objašnjava Josif Tatić.
Profesor Čedomir Antić, autor knjige „Ubistva u srpskoj istoriji – od Nemanjića do Nemanjine“ („Vukotić Media“) ukazuje na enciklopedijski spisak političkih ubistava izvršenih u Novom veku širom sveta, objavljen sredinom 20. veka, koji pokazuje da su novovekovne Srbija i Crna Gora po tom pitanju negde na svetskom proseku.
„Srbija je postala zloglasna zato što je kao i druge slične države došla u fazu političkih atentata u vreme kada je ona na Zapadu prošla već čitavu jednu generaciju“, smatra Antić. Drugi razlog je činjenica da srpski narod za zapadne i centralnevropske kulture predstavlja „drugost”, pa se na njegovu istoriju tamo gleda drugačije. Treći razlog je Sarajevski atentat: najveće i najsudbonosnije političko ubistvo u istoriji. „Racionalizacija nepotrebnosti svetskog rata išla je preko optuživanja Srba. Pomirenje zaraćenih strana, takođe. Ne bih govorio o „afektu”, istorija našeg naroda bila je teška, osvajači nisu bili dekadentna Evropska unija koja uglavnom korumpira i pritiska sankcijama, bilo je to vreme kada je bilo moderno ubijati tirane i ako se to oprašta Francuzima, Italijanima i Mađarima, onda treba i srpsku krivicu uzeto sa zrnom soli“, napominje Antić.
Naš sagovornik ukazuje da je svaki istorijski razvoj poseban, tako da Srbija i srpske zemlje nisu imale istoriju Belgije, Švedske ili Britanije, pa otuda i procena dostignuća ne može biti ista. To nije takmičenje, a ne bi moglo ni biti zbog uticaja Velikih sila na male države.
„U Srednjem veku Srpska zemlja i Bosna spadale su među države sa srazmerno manje političkih i drugih ubistava u odnosu na ostatak hrišćanskog sveta. Posebno je tako u odnosu na susedne države Vizantiju, Bugarsku i Ugarsku. Mit o carevima „koji zakon pogaziše” i njinim slugama „koji se carskom krvlju okupaše” nastao je kao racionalizacija osmanskog ropstva. Ona je glasila: krivica za poraz je u našoj neslozi a ne moći osvajača. U Novom veku taj prikaz operetske državice ubica nastao je kao posledica habsburškog narativa da se Srbiji ne sme dozvoliti nezavisnost. To je išlo toliko daleko da su iz Beča Srbiji pravili smetnje i da učestvuje na Olimpijadi 1912. uz obrazloženje da je „poznato da Srbi nisu sportska nacija“, kaže Antić.
Čedomir Antić ukazuje i na tzv “strani faktor”, poput Ekmečićevog verovanja da iza ”Crne ruke” stoji Rusija, dok se i London protivi smrtnoj presudi Apisu, kao i na druge slučajeve. Koliko se trag političkih ubistava grana po evropskim i svetskim centrima?
„Velike sile izvoze svoje krize. Izvesno je da su Sankt Peterburg i Beč znali za pripremu Majskog prevrata 1903. Pošto su znali jasno je da su ga, ne preduzimajući ništa, i odobrili. Ubistvo kneza Mihaila (1868) izvršila je grupa desperadosa koji su verovatno imali pomoć visokog osmanskog činovnika iz Bosne. Činjenica da su oružje nabavili u Austrougarskoj učinila je da habsburške diplomate osećaju nelagodu. Atentat na kralja Aleksandra Karađorđevića (1934) bio je pomagan od Italije i Nemačke. To su činjenice. Ipak, niti je svet pozornica neke dugoročne igre marioneta, niti su srpski akteri bili nesamostalni“, kategoričan je naš sagovornik.
Čedomir Antić je bio i poslednji portparol Demokrastke stranke u vreme Zorana Đinđića. On navodi da je istraga pokazala da je u Zemunskom klanu delovao i Srbin koji sarađuje sa CIA. Na pitanje da li misli na nekadašnjeg potpredsednika Građanskog saveza Srbije, kasnije i savetnika Dušana Mihajlovića ili na nekog od članova „Otpora“ odgovara:
„Mislim na čoveka sa više imena, od kojih je jedno Čedomir Mihajlović, o kome su pisali i Miloš Vasić i Milan Veruović. Sigurno da agencije država kakva je SAD, gde samo CIA ima veći budžet nego Republika Srbija, ne prepuštaju ništa slučaju. Građanski rat nam je pokazao koliko su SAD i saveznici, pre tri decenije, informacija znali o događajima koji su bili u toku. Sudbina Mihajlovića, koji je navodno poginuo početkom 2007. a autori su uvereni da je sledeću prevaru izvršio u sedmicama nakon „smrti“, pokazuje sa kakvim ljudima Velike sile rade i na kojim su sve nivoima prisutne“.
Antić ukazuje na još jedno ime: „U istom atentatu sporna je i uloga najamnika koji je stigao iz Hrvatske, Rajmonda Rojnika, koja je i danas nejasna. Način na koji je zataškavano svako saznanje o njemu i subina onih koji su u istrazi ubistva Zorana Đinđića videli ometanja i javno govorili o njima, jasno govori da je reč o ubistvu koje je podsticano i pomagano od određenih centara moći iz inostranstva. Ja mislim iz Sjedinjenih Država“.
U poslednjih 25 godina ne nazire se kraj političkih ubistava: Stambolić, Ćuruvija, Bulatović, Jovanović, Đinđić, Ivanović… Mnoga ostaju nerazjašnjena. Antić smatra da dokle god oko nekog pitanja postoji makar i zrno sumnje, ono će u javnosti biti smatrano nerešenim.
„Velika ubistva nikada ne mogu biti do kraja razrešena. Razlog je u tome što njih nikada neposredno ne izvršavaju naručioci. Pritom, iz primera smrti saudijskog novinara Džamala Kašogdžija, vidimo da se moćnima ne sudi. Većina ubistava koja spominjete su policijski razrešena. Neka su rešena i sudski. Izvesno je da je za presude kod nas potrebno vreme. Takođe, sud radi sa onim što ima. Kako doneti presudu na osnovu malo dokaza? Teško je postići pravdu ako su sudije, tužioci i policija bili deo prethodnog sistema“ – zaključuje profesor Čedomir Antić.
Da li je Ilka Marković ciljajući krunisanu glavu, jedina žena u Srbiji koja je do pravde htela da stigne pištoljem?
„Rekao bih da jeste. Žene su i u Evropi sve do vremena revolucija bile uglavnom aktivne u sferi privatnog, pa su tako svakako bile prisutne u dvorskim prevratima, ali ne i u atentatima. Prve klasične atentatorke bile su Šarlota Korde, koja je ubila Žan Pola Maraa, jednog od vođa Francuske revolucije i Fani Kaplan, koja je teško ranila Lenjina. Supruge vožda Karađorđa i kneza Miloša ubile su njihove ljubavnice Mariju i Petriju. Pa i Ilkin atentat je osveta zbog streljanja muža, pukovnika Jevrema Markovića“.
Do 20. veka srpska crkva nije učestvovala samostalno u državnoj politici. Ona je bila zamena za srpsku državu kada je nije bilo. Crkva se protivila ubistvima i stajala je po strani od raznih prevrata. U 20. veku ujedinjena SPC stala je iza srpskog naroda umesto nacionalne države koja nije postojala. Smrt patrijarha Varnave, na vrhuncu konkordatske krize, ostala je do današnjeg dana sumnjiva. SPC je podržala prevrat od 27. marta 1941. godine. Nije do Crkve da se meša u svakodnevnu politiku, a posebno smenu vlasti, a takav stav su srpski patrijarsi bez izuzetka delili.
„Vojska je u Srbiji uvek bila podređena civilima. Izuzetak je predstavljala 1868. kada je general Milivoj Petrović Blaznavac u Topčiderskoj kasarni proglasio Milana Obrenovića za kneza. Vojska je imala ključnu ulogu u Majskom prevratu, ali su zaveru vodili civili“ – ukazuje Antić. Konačno, 1941. puč je izveo deo vojne komande, pritom je pogodio želju ogromnog dela naroda. Ipak, puč nije bio politički pripremljen, pa se sve završilo katastrofom. Komunistički režim je vojsku učinio još manje samostalnom, što se posebno videlo početkom devedesetih godina 20. veka.
Bonus video: Akademik Dušan Kovačević – U svetu strašnih izveštaja, knjiga služi kao lek
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
