Više od tri decenije u Meksiko Sitiju: Fascinantna životna priča prevoditeljke Dubravke Sužnjević

Mnogi su bili iznenađeni kada su se pre mesec i po dana pojavili video-snimci sa književnog festivala u Meksiku na kojem je zabeležen trenutak kada pisac i akademik Goran Petrović svojim obožavaocima, koji strpljivo čekaju u redu, potpisuje knjigu. Najzaslužnija osoba za takvu popularnost našeg književnika u toj velikoj i dalekoj zemlji, upravo je prevoditeljka Dubravka Sužnjević, koja je prevela šest njegovih dela, a sedmo je u štampi.

Rođena je u Beogradu gde je završila studije španskog jezika i književnosti na Filološkom fakultetu. Od 1991. godine živi u Meksiku i posvetila se prevođenju priča i pesama srpskih autora koji su tamo objavljeni u brojnim časopisima i kulturnim dodacima, kao i dvadesetak naših romana.- “Atlas opisan nebom” Gorana Petrovića je bila prva knjiga koju sam prevela i za koju sam posle trogodišnjih pokušaja uspela da nađem izdavača. Bilo je to pre dve decenije, a onda je meksička izdavačka kuća “Sexto Piso” nastavila da objavljuje njegova dela i pet puta ga pozivala na sajmove knjiga i promocije, od 2005. do danas. U nekoliko navrata su to bile čitave turneje po nekoliko nedelja – priseća se za Nova.rs Dubravka Sužnjević.Kada je krenula Petrovićeva popularnost u Meksiku?- Već prilikom njegovog drugog boravka 2008 godine, kada je predstavljao svoj treći naslov, zbirku priča “Razlike”, počela je da se primećuje ta njegova popularnost kod čitalaca koji su donosili na potpisivanje i njegove prethodno objavljenje knjige “Atlas” i “Sitničarnicu kod srećne ruke”, kao i to da nas čitaoci ponekad prate na promocije u različite gradove. Svedok sam toga jer sam tokom svih ovih godina prevodila sve njegove nastupe. Ti redovi i višesatno potpisivanje knjiga su bili prisutni tokom svih njegovih gostovanja u Meksiku, samo što je tek sada neko podigao na mreže snimak sa poslednje, nedavne turneje, koja je bila prošlog septembra.

Prošlo je više od tri decenije od kada živite u Meksiku. Otkud baš tamo?- To je posledica spleta nekoliko okolnosti. Jedna je bila kontakt koji sam imala tokom studija sa prehispanskom kulturama i majanskom književnošću, preko izdanja kruševačke “Bagdale”, kao što su “Popol Vuh” i “Ćilam Balam”, epovi čiji me je svet potpuno fascinirao. Druga je bila prijemčivost meksičke ambasade i tadašnjeg ambasadora Enrikea Gonsalesa Kasanove za moje interesovanje za njihovu kulturu, pa su mi omogućili konstantni pristup njihovoj biblioteci u koju su stizali književni časopisima i literatura. I, na kraju, moje tromesečno “opitno” putovanje po Meksiku 1989, u zimskom periodu, kada nisam radila. Naime, ja sam svoj odlazak tamo finansirala četvorogodišnjim radom u turističkoj agenciji “Kompas”, vodeći na ture po Evropi američke i latinoameričke turiste od aprila do oktobra.Kako ste se uklopili?- Ja sam stigla u Meksiko sa diplomom Filološkog fakulteta, a na Nacionalnom Univerzitetu, čuvenom UNAM-u, upisala sam jednogodišnji program studija meksičke istorije, književnosti i umetnosti. Prihvaćena sam lepo od početka, Meksikanci su srdačan narod i vole strance. Već posle godinu dana sam počela da objavljujem po književnim časopisima i kulturnim dodacima priče i pesme nekih srpskih autora. Kompikovanije je bilo za objavljivanje naših dela. Kako su se ratovi na Balkanu razvijali, a većina izdavačkih kuća prisutnih u Meksiku postajale transnacionalne, nije bilo puno prijemčivosti za izdavanje knjiga srpskih autora, zbog naše nepopularnosti na svetskoj političkoj sceni. Tako da sam tek posle 12 godina objavila prvu knjigu od nekoliko na kojima sam radila po sopstvenom nahođenju.

Kada ste poželeli da se bavite prevođenjem?- Još tokom studija i to sa srpskog na španski a ne obrnuto (Dubravka Sužnjević je ipak prevela dve knjige Urugvajca Eduarda Galeana sa španskog na srpski, prim.aut.) Jer, uvidela sam da je neverovatno malo dela naših pisaca postojalo na tom velikom svetskom jeziku, što je verovatno bila posledica odsustva diplomatskih odnosa sa Španijom tokom dugotrajne Frankove vladavine. Naravno da mi je za to bilo potrebno veliko usavršavanje, a za to je bilo potrebno živeti na španskom govornom području. Budući da je u ono doba bilo malo stipendija i razmena studenata, ja sam morala sama da obezbedim te uslove, otuda i rad u turizmu. Književno prevođenje je danas moj osnovni poziv, ali sam prvih decenija davala i dosta časova engleskog i radila tehničke prevode sa engleskog na španski i obrnuto, kako bi finansirala moje književne projekte.Prevodili ste na španski Vaska Popu, Branimira Šćepanovića, Milorada Pavića, Mešu Selimovića, Ivu Andrića… Da li je to bio vaš izbor?- Gotovo svi ti prevodi su bili moji predlozi izdavaču, nekoliko njih sam prvo kompletno prevela, na svoju ruku da tako kažem, pa tek onda nudila za objavljivanje. Poslednjih godina sam uradila i prevode projekata koje su mi ponudili različiti izdavači iz Španije, između ostalih, prevod antologije sedamnaest srpskih pesnikinja koju je pripremila Radmila Lazić i knjigu poezije „Smetnje na vezama“ Ivana V. Lalića.

Kada se prevode knjige za tržište u Meksiku, da li postoji poseban dijalekat kojim se piše u odnosu na druge zemlje španskog govornog područja?- To je dobro pitanje, jer varijanta španskog jezika na koji se prevodi neko delo u određenoj zemlji jeste problem. Većina velikih izdavačkih kuća su iz Španije i njihova norma je takozvani kastiljanski jezik. U celom hispanskom svetu se čitaju prevodi stranih pisaca koje one objavljaju, ali čitaocima iz drugih govornih zona taj jezik često ne deluje prirodno zbog leksičkih i drugih razlika. U meksičkim kućama za koje radim koristimo pravilo neutralnog jezika koliko god je to moguće, bez korišćenja regionalizama, ali upotrebljavamo meksikanizme koji su prihvaćeni u zvaničnom rečniku Španske akademije, jer nema razloga prenebregavati bogatstvo i doprinos govora koji koristi gotovo 130 miliona ljudi. S druge strane, naše pravilo je da za srpska imena, kako lična tako i toponime, koristimo srpska slova, poštujući originalnu ortografiju, iako Španci uglavnom transkribuju strana imena.Odselili ste se uoči rata u Jugoslaviji. Kako ste doživeli tragediju koja nas je zadesila sa tolike udaljenosti?- Rat je buknuo dva meseca nakon mog dolaska u Meksiko, a moja cela porodica je bila u Srbiji, što je bio izvor neprekidne brige. Imala svu svoju ušteđevinu u traveler’s čekovima koji se unovčavaju jedino uz važeći pasoš, a država čiji sam pasoš imala odjednom je prestala da postoji… Neizvesnost je postala konstanta mog života tih godina. Bilo je to teško vreme za sve nas, u zemlji i van nje, a tadašnje komunikacije su se svodile na preskupe telefonske razgovore i faksove.

Kako se živi danas u Meksiko Sitiju, i koliko ima naših ljudi?- Pretpostavljam kao i u većini velikih gradova, što se tiče užurbanosti, saobraćajnih zagušenja, i konstantnog rasta u visinu, jer je gotovo cela površina te visoravni okružene vulkanima i planinama (800 km2) već naseljena, uz dodatni problem: povećan broja zemljotresa i eskalacija vulkana Popokatepetl. Ali ima i svojih prednosti: možda najbolju klimu u Meksiku, nikad preterano toplu ni hladnu, izuzetno bogat kulturni život sa izložbama, koncertima iz celog sveta na izuzetno visokom nivou. A ne treba zaboraviti ni to da je Meksiko Siti drugi grad na svetu po broju muzeja, a većina njih je nedeljom besplatna kao i u celoj zemlji uostalom, što narod zaista masovno koristi. Inače, naših ljudi ovde nema puno, možda stotinjak, ima nekoliko univerzitetskih profesora, umetnika, restauratora... Mlađe generacije su povezane preko društvenih mreža, ali nema nekog posebnog kluba ili mesta okupljanja.Bonus video: Nova knjiga Nenada Novaka Stefanovića - "Srbija opisana kućama"