0
Nismo odustali ni pedalj, šta god se dešavalo i na ličnim i na širim planovima. Bez ijednog kompromisa, što je često značilo i davanje autogolova, ali mi jedino tako možemo, i onda ne postoji kajanje, kažu u intervjuu za Nova.rs članovi grupe Virvel, koja u petak 29. aprila u Amerikani Doma omladine slavi jubilej 20 godina postojanja i rada.
Virvel je jedinstven bend na beogradskoj alternativnoj sceni, koji već dugo opstaje svirajući indie-rock-shoegaze stil i ima vernu fanovsku bazu. Godine 2019. grupa objavljuje svoj četvrti album „Žena sa bradom, patuljak, idiot”, koji se zbog pandemije tek sada promoviše na pravi način. Virvel (na norveškom znači vrtlog) se velikim koncertom u Domu omladine 29. aprila odužuje svojoj publici i svima koji su pratili i podržavali bend svih ovih godina. Ko ih još nije otkrio, ima sjajnu priliku u petak, jer je u pitanju prava muzika za sladokusce. Grupu čine: Tijana Drobac (bas, vokal), Zoran Stojičić (gitara), Dušan Mančić Golmajer (bubnjevi), Dejan Drobac (gitara) i Vladimir Ljubinković (klavijature). Sa bračnim parom i autorskim tandemom Virvela, Tijanom i Dejanom, pričali smo o karijeri benda, koncertima, planovima, omiljenim albumima i novoj muzici…
Slavite 20 godina, da li je vredelo i da li ste zadovoljni svojim dosadašnjim radom. Šta je moglo bolje, koji su vam bili najlepši momenti, a koji najteži?
– Sigurno da je vredelo. Kao i u svemu, bilo je dobrih i loših trenutaka, ali mi ne posmatramo sviranje kroz te kategorije, nama je to potreba. Zvučaće patetično, ali zaista kao vazduh. I tu je i odgovor šta je najlepše. Koliko god da volimo koncerte ili snimanja u studiju, nama su probe najznačajnije. Tu smo sami sa muzikom, šta god se događalo, da li nas nervira politička situacija, da li su lični problemi, evo sada pandemija, pa rat… Mi ni jednog trenutka nismo imali pauzu u sviranju. I tako već 20 godina.
Šta da očekujemo na koncertu u petak, biće nekih iznenađenja?
– Već činjenica da sviramo koncert u Amerikani je iznenađenje, koje niko ko je ikada voleo Virvel ne bi smeo da propusti. Velika bina, odlično ozvučenje, zvuk nam kao i na nekoliko poslednjih koncerata radi Gagi Beljin, ozbiljan profesionalac i naš veliki prijatelj, mi sviramo bolje nego ikada… Sve drugo su sitnice, ovo ne bi smelo da se propusti.
Imali ste, kako kažete na Fejsbuku, “nestvarno gostovanje” u Zagrebu u martu. Opišite malo detaljnije kako vam je bilo?
– Zapravo je to bio običan rok koncert, sa dosta publike i odličnom svirkom. Osim što je i ta publika bila strašno željna, to je bio prvi koncert u Močvari za koji su karte puštene u slobodnu prodaju nakon ograničenja usled pandemije, a i mi smo se strašno zaželeli kombija i putovanja. I tamošnji organizator je doveo sjajne mlade bendove koji su svirali pre nas, jednom rečju baš fenomenalna žurka.
Priča se da imate poseban status na beogradskoj alternativnoj sceni. Kako to razumete? Da li je to zbog verne publike ili nečeg drugog?
– Ne znamo za taj status, bilo bi lepo da ga imamo, možda bi neke stvari bile jednostavnije… Sa druge strane mi smo tu, 20 godina prisutni, u svakakvim okolnostima. Nismo odustali ni pedalj, šta god se dešavalo i na ličnim i na širim planovima. Bez ijednog kompromisa, što je često značilo i davanje autogolova, ali mi jedino tako možemo, i onda ne postoji kajanje. I što je najvažnije, za tih 20 godina niko nije ružnu reč rekao za Virvel od Murske Sobote do Skoplja.
Shoegaze ili dream pop, vezuju vas uglavnom za tu neku vrstu muzike. Koja imena su vam ipak bila najvažnija i koja su najviše uticala na vas? Ima li mesta tu za Galaxie 500, Jesus and Mary Chain, Cocteau Twins, Dinosaur JR ili My Bloody Valentine?
– Ranije su nas gurali u post-rock, sada se shoegaze povampirio, svi ovi bendovi koje spominješ su aktuelniji nego ikada čini se, pa nas vezuju za njih… Baš danas smo imali gostovanje na radiju u kom smo na isto pitanje citirali Kebru: “Svaka definicija gubitak je slobode, kaže pesnik”. I to je velika istina. Zaista ne volimo da se određujemo žanrovski. Sve ove bendove koje si naveo volimo, često smo na koncertima svirali “Listen the Snow is Falling” – Galaxie 500 verziju pesme… Ali smo isto tako obrađivali i Sparklehorse, Otisa Redinga, pa čak i spomenuti Obojeni Program.
Zašto je muzika benda Virvel, kao i gomile sjajnih domaćih bendova, ostala privilegija relativno manjeg broja ljudi?
– Veliki je problem medija. Imamo milion televizija i nijednu emisiju u kojoj bismo mogli da najavimo koncert koji spremamo. Nemamo štampu, ozbiljno bavljenje kritikom… Svaki put kad pomislimo da ne može gore ispostavi se da grešimo. Ljudi sa druge strane i pored mogućnosti koje pruža internet, nemaju radoznalost koju smo imali pre Googla. Sve mora da se plasira sažvakano. A kao što rekosmo svako pojavljivanje u medijima nekoga iz našeg plemena je ozbiljan incident.
Da li ste ikad razmišljali kako da se približite malo široj, da ne kažemo mejnstrim publici?
– Ne znam, ne kapiramo mi to. I kada bismo hteli, ne verujem da bismo umeli ciljano da podilazimo bilo čijem ukusu. Opet, poslednji album, “Žena sa bradom, patuljak, idiot”, koji ćemo na ovom koncertu još jednom promovisati jer je imao tu nesreću da se na vinilu pojavi 7 dana pred lokdaun, je mnogo komunikativniji od naših ranih radova. I oseti se da komunicira sa mnogo širom publikom.
Preporučite nam nekoliko novih autora i grupa…
-Odlične nove muzike ima na svim stranama. Posle nekog višegodišnjeg dosadnjikavog perioda u kom se jako retko čulo nešto baš uzbudljivo, u poslednjih par godina se svašta događa. Hajde da ne budemo preopširni, preporučili bismo na primer, da se obrati pažnja na Englesku, I sve ovo što stiže odande, Fontaines DC, Sleaford Mods, Idles, Kate Tempest… Fenomenalne stvari. i moram da pomenem lični hit prethodne godine francuske Limiñanas u saradnji sa Laurent Garnierom. Čudo.
Omiljeni filmovi/ knjige/albumi grupe Virvel su:
– Moramo da budemo iskreni, da kažemo da ne volimo top liste u umetnosti, pa čak ni na najličnijem nivou… Ali evo za ovu priliku smo anketirali članove benda pa će nas pet dati po jedan odgovor, a publika nek pretpostavlja ko je šta odgovorio. Izbor bi sigurno mogao da bude i potpuno drugačiji.
Filmovi – „Apocalypse Now“, „Harvey“, „Chinatown“, „Barfly“, „The Godfather“.
Knjige – “Plodovi” Žid, “Zid” Sartr, “Doručak šampiona” Vonegat, “I duže od veka traje dan” Ajtmatov, “Tvrđava” Selimović.
Albumi – “It’s Alive” Ramones, “The Velvet Underground and Nico” Velvet Underground, “Daydream nation” Sonic Youth, “O” Damien Rice, “White Pony” Deftones.
Dejan Bošković-Bole, vlasnik Ammonite Records, za koji ste izdali poslednji album, je otišao u jeku korone. Kako ćete ga se sećati?
– Bole je bio sjajan čovek i veliki entuzijasta. Ogromna je tuga to što se dogodilo, i veliki gubitak, naravno pre svega za njegovu porodicu, ali i za nas prijatelje kao i za čitavu scenu.
Kakvi su vam planovi za budućnost, šta nam novo spremate?
– Željni smo koncerata. Nismo na pravi način ispromovisali poslednji album, kao što rekosmo, i sada nadoknađujemo propušteno. Verujemo u tu ploču, retka su izdanja koja na svirci možete da odsvirate od početka do kraja. Ovo je jedno od takvih. Sa druge strane uveliko radimo na novim pesmama, tako da uskoro planiramo i ulazak u studio. Radimo na materijalu za sledećih 20 godina!
Bonus video: Džoni Racković vozi skejt po Dorćolu