0
Za ovu nedelju vam preporučujemo knjige „Udovica i papagaj” Virdžinije Vulf i „Božji ljudi Bore Stankovića” Borisa Stanića.
Virdžinija Vulf, „Udovica i papagaj”, Bulevar books, 2023.
Džozef Brand, cicija koja ne odgovara na božićke čestitke jer je „prezrivo odbijao da potroši makar i jedan peni za poštansku marku”, sestri u nasledstvo ostavlja ruševnu kuću, nekoliko naoko korisnih predmeta i ušteđevinu – nebrojeno blago od tri hiljade funti. Putovanje od Jorkšira do Saseksa je za gospođu Gejdž – koja je „hroma, a i prilično kratkovida” – više nego naporna avantura, i fizički i finansijski: po dolasku u bratovljevu kuću saznaje da su se njene nade u malo bolji život možda i izjalovile. Dočekuju je tepisi puni rupa, pečurke iznikle iz kuhinjskog poda i sivi papagaj Džejms koji kreštavim glasom ponavlja reči „nisam kod kuće”: nahraniće ga šećerom i pobrinuti se za njega.
Iskupiteljska plemenitost prema životinjama i nasledstvo kao test dobrote predstavljeni su u poučnoj priči za decu koja slika prekretnicu u životu siromašne udovice iz seoceta u Jorkširu. Pokretač uzbudljivog zapleta je, kao neretko u ovakvim slučajevima, obećano blagostanje, ali i niz prepreka na putu do tog cilja.
Ilustracije Marine Milovanović oživljavaju najvažnije i najsnažnije prizore iz priče Virdžinije Vulf koja je nastala pre punih sto godina, ali čine i više od toga: one jasno ističu dominantne motive nesebičnosti i brige za druge, a pažnju čitaoca stalno vraćaju na refrenski ponavljane ključne reči iz kljuna papagaja Džejmsa. „Udovica i papagaj” osvojila je specijalno priznanje za mladog dizajnera, dodeljeno od strane stručnog žirija koji se na minulom Sajmu knjiga bavio lepotom štampanih izdanja i njihovog dizajna. Vizuelna upečatljivost, ilustratorska preciznost i ekspresivnost, snaga zagasitih boja i čistog crteža dodelile su neobičnoj i netipičnoj priči Virdžinije Vulf sasvim novu snagu, šarm i izražajnost.
Boris Stanić, „Božji ljudi Bore Stankovića”, Studentski kulturni centar Novi Sad, 2023.
„Ona je na groblju bila kao neka domaćica prosjacima”, stoji u priči o Nazi i o njenom tužnom i nesrećnom pokušaju da u živote beskućnika uvede malo zajedništva, reda i smisla. Biljarica je, pak, isprva htela da bude bogata, „da ode na sabor pa da tamo igra, igra”, čak „kao što se sad radi, da kupi kišobran i da ga u kolu otvori”, te se dala u potragu za raskovnikom. Obe umiru same, bez igde ičeg, ne ostavivši za sobom trag ni spomen. Č’a Mihajlo je vesnik proleća, „nasmejan, blažen, bos”: „niti šta prosi, niti šta traži”, za njega ne postoje granice ni staništa, samo slutnja da će i njega jednom u bespuću rastrgnuti divlja zver.
Strip autor, slikar i ilustrator Boris Stanić će groblje, kao uklet i prokažen prostor, delimično da upotrebi kao polaznu tačku svoje adaptacije Bore Stankovića. Na pažljivo senčenim figurama i prostorima divljine i bespuća on će da mapira tugu, neizvesnost i čemer ubogih prosjakinja, skitnica i otpadnika iz izabranih šest priča koje pripadaju zbirci „Božji ljudi”. Vranje kao ključni hronotop Stankovićeve proze u crtežu Borisa Stanića pretapa se u pejzaže i groblja, bespuća i divljinu, mizanscen tegobnih života i sudbinskih prevrata.
Iscrtani prostori nemaju jasno definisana obeležja: stopljeni sa figurama marginalaca i otpadnika, poprimaju sveden a snažan simbolički naboj. Crtež priči dodaje moć da objasni društvene odnose i nagovesti psihološka stanja junaka i junakinja.
Bonus video: Nova knjiga Nenada Novaka Stefanovića – „Srbija opisana kućama“
