1
Oči su vredan alat, ali najvažniji organ filmskog stvaraoca je njegovo srce. Srce je ono koje vidi lepotu i prezire ružnoću. Srce vidi mir, a pati zbog rata. Srce vidi istinu i prezire laži, rekao je čuveni sineasta Vim Venders kada je prošle godine dobio nagradu na Filmskom festivalu u Sarajevu.
Nadavno je izašao srpski prevod Vendersove knjige „Logika slike“ uz podnaslov „Eseji i razgovori“, koju je objavila izdavačka kuća „Red Box“. Ovo delo dokumentuje Vendersovih prvih dvadeset godina kao filmskog stvaraoca, od najranijih muzičkih filmova, pa sve do kultnih filmova kao što su „Kraljevi puta“, „Pariz, Teksas“ i „Nebo nad Berlinom“.
– Iako se, sasvim očekivano i zdravorazumski, knjiga eseja i razgovora „Logika slike“ Vima Vendersa obraća isključivo poznavaocima i posvećenicima, možda bi mogla da u slučaju skorije pridošlih, a baš hrabrih posluži i u svrhu svojevrsne vožnje u rikverc, tj. da kroz nju oni koji sa opusom i poetikom Vendersa ipak nisu upoznati stignu do tačke poriva i želje da temeljno prouče Vendersovu bogatu filmografiju – kaže kritičar Zoran Janković.
O pitanjima kao što su budućnost filma, neophodnost priča i priroda slika, Venders diskutuje s Trifoom, Hercogom, Fasbinderom, Antonionijem i Godarom. Priseća se takođe i autobiografskih detalja, svojih početaka, ekonomskih uslova koji su pratili nastanak njegovih filmova; piše o avanturama koje su pratile proces snimanja, kao i o montiranju svojih filmova.
– Iako ovde govorimo o tekstu od oko 150 stranica, snažan je utisak da su kroz tu okupljene transkripte govora, te eseja i razgovora krajnje precizno mapirane bezmalo sve iole referentne tačke njegovog filmskog svetonazora, i u to u širokom tematskom i značejskom opsegu. Tako smo u prilici da kroz „Logiku slike“ pratimo i osvrte na njegova rana dela, često nastajala uz težak namet produkcionih neuslovnosti, pa preko brojnjih stvaralačkih zaokreta, sve do priče o uzorima i nadahnućima, te gotovo pa taksativnim osvrtima samog autora na vlastita dela u samoj završnici ove izvrsne knjige – ističe Janković i dodaje:
– Teško da ima iole izdašnijeg aspekta da tu nije pokriven, a, uz to, na tim stranicama srećemo i raspričanog Vendersa (a njegovi filmski junaci neretko su bili i svojevrsni taoci kriptičnih i samozatajnih tišina) koji nadahnuto pripoveda o filmu, ne samo kroz prisećanja na konkretna dela i situacije, nego i o filmu kao mediju, kao oruđu i finom i savršenom skladu narativnog i vizuelnog…
Na početku knjige, u delu koji čini izrečeno u razgovoru o filmovima „Leto u gradu“ i „Golmanov strah od penala“ Venders je istakao sledeće:
„Pravljenje filmova za mene je značilo: postaviti kameru na jedno mesto, usmeriti je ka nečemu određenom i ništa ne činiti nakon toga, jednopstavno je pustiti da radi.“
– U tome ima izvesne intrigantne naivnosti, koja, pak, može biti i širi, krovni i idejni koncept, što je Venders istrajno pokazivao tokom čitavog svog opusa, gde je ideja-vodilja, podno te deklarativne jednostavnosti u pristupu, bila istinoljubivost, ali istinoljubivost u zahtevnom i ambicioznom kinestetskom vidu. To važi i za njegove igrane i za dokumerntarne filmove, i za ranija i rana dela, i za ostvarenja kada je činio integralan deo talasa novog nemačkog filma (gde je, uz Folkera Šlendoerfa, jedini tamošnji autor koji je uspeo da iskorači i iz tog geografskog okvira), pa i docnije kada srećemo filmove poput kod nas silno voljenog „Do kraja sveta“, gde, nasuprot izvornom naturalizmu mladog Vendersa, zatičemo delo koje može biti posmatrano i kao film iz korpusa filmova fantastike. Sasvim prirodno, tokom ovih pet decenija delanja dolazilo je do krupnih estetskih i idejnih zaokreta i pregrupisavanja u hodu na individualnom planu, i sve to se može ispratiti kroz razne tačke gledište iznete u ovoj knjizi – smatra Janković.
„Odbijam priče u potpunosti, jer, što se mene tiče, one proizvode isključivo laži i ništa drugo osim laži, a najveća laž od svih jeste to da one unose smisao tamo gde ga nema. S druge strane, toliko su nam potrebne te laži da je potpuno besmisleno boriti se protiv toga i nizati slike bez laži – bez laži priče. Priče su nemoguće, ali i život bez njih je nemoguć. Eto, to je naša nesreća“, kaže Vim Venders.
– Nekako nešto ređe se govori, a na to nas, između ostaog, podseća ova knjiga, u filmskom smislu amerikanofiliji kao jednom od potpornih stubova poetike zrelijeg Vendersa. Venders je i veliki i zaslužni filmski pesnik Amerikane, pa većini po tom pitanju na um padao samo, ako ne i isključivo i “Pariz, Teksas”, kao jedna od najrečitijih filmskih ilustracija tamošnjeg splina u „ramu“ fotogeničnih pustara Srednjeg zapada – navodi Janković.
Ova knjiga nas vraća i na to polje ponovo u žižu dolazi veza između Vendersa i Nikolasa Reja, oličena i u saradnji na remek-delu „Prijatelj iz Amerike“ (The American Friend) iz 1977. godine, gde je Rej i glumio.
– A, tu je i jednako znameniti američki sineasta Semjuel Fuler, kao i Denis Hoper, kao iokonična pojava Amerikane, a sve to po prozi Teksašanke Patriše Hajsdmit, kojoj se divio i Hičkok, a koja je uglavno odlično prolazila kada su se ekranizacije njenih dela prihvatali, doduše, viđeni filmski autori. Tu, naravno, mora biti mesta i isticanje osobenosti Vendersovog filma „Hamet“, kako sam priznaje, naručenog rada, nadahnutog još jednim velikanom ne sam američkog podneblja – Dašijelom Hametom. A sve to biva tek mali deo smisleno raznorodne poetike Vima Vendersa, koju odlikuje i besprekoran unutrašnji sklad, sa koje god tačke gledišta ga sagledali i odmeravali – zaključuje Zoran Janković.
Vim Venders nije samo filmski režiser. On je i fotograf, umetnik, ljubitelj muzike što se ocrtava u svim njegovim delima. Počev od kultnog filma „Pariz, Teksas“ sa Nastasjom Kinski svrstavali su ga u najvažnije filmske režisere sveta.
Bio je veliki obožavalac američkog filma i SAD-a. On je 1977. otišao u zemlju svojih snova da bi tamo snimao filmove. Ali, to ga nije usrećilo. Sistem holivudskih studija je ograničio njegovu slobodu – a Venders je bio umetnik, ne filmadžija koji radi po nalogu. Ipak, njegov film iz tog perioda, pomenuti „Hamet“ (1982) o američkom piscu Dašijelu Hametu, spada u njegova najzanimljivija ostvarenja.
„Stanje stvari“ dobija Zlatnog lava u Veneciji, a potom sledi i Zlatna palma u Kanu za „Pariz, Teksas“, a 1987. je usledio njegov najpoznatiji film „Nebo nad Berlinom“.
Venders je snimao filmove i pre svog međunarodnog uspeha. U Zapadnoj Nemačkoj je snimao niskobudžetne crno-bele filmove. Tako je 1974. snimio ostvarenje iz žanra takozvanog „drumskog filma“ (Road movie) pod nazivom „Alisa u gradovima“ sa Jelom Rotlender u glavnoj ulozi. Ustvari, taj film ga je preporučio kao izuzetan talenat.
Dve godine kasnije je nastao jedan od najlepših njegovih filmova – „U toku vremena“. Venders je ovim filmom postao jedan od najznačajnijih predstavnika „novog nemačkog filma“.
Sve što je sledilo posle „Američkog prijatelja“ ispisano je krupnim slovima u istoriji filma. Venders je snimao u Americi, u podeljenom Berlinu i stvorio je remek-dela koja su ga proslavila. Posle toga je dugo tražio drukčije forme filmskog pripovedanja i neispričane priče. Vratio se na svetsku filmsku binu 1999. sa muzičkim dokumentarcem „Buena Vista Social Club“. Dokumentarni film „So zemlje“ (2014) čiji je glavni protagonista brazilski fotograf Sebastiao Salgado naišao je takođe na dobar prijem publike i kritičara. Venders se i sam bavi fotografijom i ima niz međunarodnih izložbi.
Poslednji po redu Vendersov dokumentarac je snimljen 2018: „Papa Francisko – čovek od reči“.
Bonus video: Luna park: Vim Venders nam otkriva da li nebo ima granicu
