0
Seks je tema još od Banović Strahinje do današnjih autora kao što su Jelena Lengold, Ljubica Arsić, Tišma...
„Jedva je dočekala da se vrati. Tri nedelje nije bio kod kuće, pa ga se ljuto uželela. Večeras, dok je, okupana, oblačila čistu košulju, uhvatila je sebe u zaboravljenom smehu.Nekada, dok bi oblačila košulju, nazivala je ona njega, samo u mislima, „moj čvorak“. Večeras se setila toga zaboravljenog i nikad neizgovorenog tepanja, s uživanjem i ponosom gledajući u svoje krupne dojke koje su bežale jedna od druge i nadimale košulju. Setila se, zasmejala in prošaptala: „Moj bradonja.“ Dok su joj prsti polako klizili po čvrstoj beloj kupi i zaboravljeno zastajali na vršku, tamnom i šiljatom kao zrno drenka, dok se žudno osmehivala „čvorku“ — „bradonji“, zapazila je da su joj dojke nekad bile manje i čvršće. Pa kad joj prsti bezuspešno pokušaše da napipaju kost u pregibu bedara, osmeh se razli u smeh, dug, glasan i zamućen.“
«Koreni“ Dobrica Ćosić
Za razliku od srpskih filmova, koji obiluju eksplicitnim scenama seksa, u književnosti, neočekivano, one nisu česte. Uglavnom se, kod klasika, pojavljuju tamo gde prikazuju nešto ključno, suštinsko o samoj ličnosti o kojoj je reč, ili o ljubavi, o životu, one su u funkciji katarze ali i pružanja neke vredne , mudre poruke, saznanja o ljudskoj prirodi i o muško – ženskim odnosima. Te erotske scene kod Ćosića, Crnjanskog, Bore Stankovića u sebi imaju vrlo malo konkretnog, telesnog, uglavnom prikazuju ono transcedentalno uzbuđenje koje nastaje u duši lika, duhovni doživljaj, ili muku, ili ostvarenje, a kao majstori pera ovi autori o seksualnom i erotskom pišu izokola. Erotsko u književnosti uvek je pomalo stidljivo, misteriozno.
Carstvo erosa i telesna ljubav sa druge strane
Aleksandar Jerkov, profesor Filološkog fakulteta u Beogradu i istoričar književnosti, kaže za Nova.rs da u srpskoj književnosti ima erotike i, kako se kaže, erotskih scena, a to ne mora biti isto, često i nije.
– Prvo je carstvo erosa koje može biti i mistično, jedan uzvišen zanos, drugo pak može ostati mnogo manje no ono za šta bi u renesansi rekli ‚fruitio‘, uživanje u konzumaciji telesne ljubavi i konačno ispunjenje želje u sjedinjenju, zrelo voće ljubavne radosti, plod intimne bliskosti. Sve to, i mnogo više valjalo bi znati da bi se, uz dosta truda, možda sagledala erotika srpske književnosti – ona fascinantna, narodna imaginacija kojoj ništa nije daleko i strano jer je seks veliki izvor radosti u životu, posebno „običnog“ čoveka, kako je pisao jedan stari profesor, ugledni germanista pa smo se, tada mladi tumači, čudili njegovoj otvorenosti iako se nismo čudili kako je Vuk sabrao ove bisere, niti nas je odbijao Kišov fantastični Bordel muza. Niti nam je smetala verzija Banović Strahinje u kojoj postoji pohvala seksualnoj sposobnosti obrezanog Vlah Alije, niti nam je bila čudna Njegoševa divna reč za odvratno nasilje grešnika koji je devojku rastljenio, uzeo joj venac. U Njegoševim tajnama, iz Petrograda i Rima, ili onom iz Perasta, u Dositejevoj tajni odnosa sa onom koju poučava, u čemu ne treba tražiti onoga čega tu nema ali vredi videti ono čega ima, postoji tiho carstvo vrhunske erotike, one što od Laze Kostića i naravno Lenke, uvek Lenke, vlada najlepšom imaginacijom. Tu su Bulatović i Pavić, u svojoj otvorenosti i usredsređenosti na genitalije koja nije manje drastična od najbrutalnijih redova Save Damjanova, danas neprikosnovenog šampiona erotskog ispada i pornotopije.
Sofkin razbludni otac i „ono njeno“
Jerkov navodi dva dela proze sa početka prošlog veka, kada je to što je tu rečeno i naznačeno, kako kaže, zaista bilo bitno.
– Prva je naravno priča Svetozara Ćorovića „Na vodi“, malo remek delo o kojem nikada nigde nisam do sada rekao ni reč, najviše zato što su mi pre tako mnogo godina smrtno dojadila trivijalna tumačenja koja prate naturalističke scene u srpskoj književnosti. Da je ovo napisao Zola, pola Evrope bi to čitalo u lektiri, kako dvoje mladih vode ljubav tik iznad glave utopljenice, netom iz vode izvučene, koju je gnevni i prevareni muž udavio i koja je sedmog dana isplivala. Mladež na njenom licu trag je velike senke koja pada na svaki um što bi da vlada čovekom, i koliko god ovo bilo jezivo sagrešenje, u njemu leži jedna viša istina. Ćorovića ona nije uplašila, a mi joj ni danas nismo dorasli. U „Nečistoj krvi“ je tako savršeno diskretno data supstitucija koja ne otkriva samo pedofilnu crtu Sofkinog razbludnog oca efendi-Mite, već najavljuje samu Sofkinu moćnu žensku erotsku prirodu. Ta scena teža je čak i od one dileme da li je Sofka telesnost iskusila sa mutavim slugom, a ako je verovati tekstu jeste, i to tekstu treba verovati ne iz jednog već iz dva razloga. Tu je začela saznanje o onom njenom što joj dođe, koje je Stanković ostavio za kraj romana, kada uvek ima uz sebe jednog takvog slugu koji nikome ništa ne može da kaže. Njen otac, međutim, ne oskrnavi dete, i taj balans njegove nedostojnosti i pisca koji zna da preći meru znači izgubiti književnost, to ovim scenama iz „Nečiste krvi“ daje snagu i moć ne samo Flobera, već po nečemu i Dostojevskog: u našoj književnosti nije mogao biti Stavrogin, naravno, ali jeste to kako Sofka raspliće zlatne lančiće koji se umrse, i kako govori dok su joj usne sačuvale vlažnost. To su detalji koji vrede koliko i sva svetska književnost – zaključuje Jerkov.
Erotika u službi prikaza moći
Vladislava Gordić Petković, redovna profesorka Filozofskog fakulteta Univerziteta u Novom Sadu, kaže za Nova.rs da je erotika je u srpskoj književnosti neretko instrumentalizovana od strane muških pisaca.
– Najčešće su erotske scene u funkciji prikazivanja odnosa moći, i više svedoče o potlačenosti i zlostavljanju, manje o ljubavi i nežnosti. Erotika se ne može odvojiti od tema i ciljeva koje instrumentalizuje, a to su najčešće moć, mržnja i nasilje, ređe ljubav i radost. Raspon i raznovrsnost prisutnosti erotike vidimo kad makar i površno uporedimo delo Aleksandra Tišme sa spisateljicama toliko različitih tema i poetika, poput Ljubice Arsić i Jelene Lengold. Aleksandar Tišma se bavio nasiljem, njegovim nastankom i delovanjem, nasiljem kao klicom u svakom bez razlike koja vreba pogodan trenutak da bukne, neretko upravo kao odbrana od prethodno počinjenog nasilja ili odgovor na njega.
Gordić Petković dodaje da je Tišmina proza puna prizora ženske podređenosti i nasilja nad ženama, bilo ono fizičko ili simboličko.
– Ignorisanje osobenog i nesvakidašnjeg u građenju junakinja dalo bi se pravdati autorovom tezom da su patnja i stradanje isti za sve. Sudbine žena u romanu „Upotreba čoveka“ odvijaju se po sličnom obrascu: siromaštvo, seksualna eksploatacija u bordelu ili logoru, šokantno suočenje sa smrću i nasiljem, mirenje s patnjom, apatija i beznađe. Jedan posthumno objavljen roman, na pola puta između istorijske alegorije i sadomazohističke fantazije, „Ženarnik“, dotiče se svih važnijih Tišminih tema: političkog i seksualnog nasilja, rata i osvajanja – potrebe muškarca da ostvari surovu dominaciju nad ženama. Pripovedač ovog romana, Zarobljenik, nazvan Potkušeni, zbližava se sa Gospodarem, nemilosrdnim sadistom koji gradi ženarnik, čudovišni kameni lavirint za proizvodnju seksualnog užitka, dolazeći do žena otimačinom i nasiljem, puneći ga i potom desetkujući ljubavnice-zarobljenice sa divljom i hirovitom efikasnošću. „Ženarnik“ je kombinacija logora i bordela, gde su seksualne robinje premlaćivane i napastvovane: najpre ih zlostavlja i siluje Gospodar, kad mu dosade prosleđuje ih oružnicima i radnicima da ih dokusure, pa njihova mrtva tela bacaju u provaliju, za hranu crvima ili orlovima. Prizore silovanja, mučenja, telesnih i psihičkih poniženja, praćene zadahom nečistoće i žudnjom za sakaćenjem, posreduje Potkušeni, čovek bez svojstava i seksualne moći, nemi i pasivni pratilac Gospodara, svedok njegovih postupaka i njegovog fatalnog kraja .
Vedrina i lakoća pisanja o ženstvenosti
Vladislava Gordić Petković dodaje da je, na primer, Ljubica Arsić u svojim knjigama od „Maco, da l’ me voliš“ (2005) preko „Manga“ (2008) do „All Inclusive“ (2012) pokazala da se o ženskom telu i korpusu ženskih tema može pisati sa vedrinom i lakoćom.
– Naročito se prvopomenuta knjiga odlikuje duhovitošću i reskošću u poigravanju tzv. velikim temama ljubavi, odanosti i bliskosti. Ljubica Arsić ne samo da profinjuje vitalni interes ženskog teksta i pojačava temelj ženskog kanona, nego otvara mogućnost da se bolnim temama identiteta podari varljiva jednostavnost i lažna površnost koje su obično bile rezervisane za paraliterarne forme ispražnjene od vrednosti i pripadnosti u jednakoj meri. Prozni opus Ljubice Arsić definiše granicu između melanholičnog diskursa o ženi i banalizacije ženstvenosti; između hrabrog poetičkog eksperimenta i ponižavajućeg senzacionalizma.
U pričama Jelene Lengold teme seksualnosti, emotivne bliskosti, usamljenosti i straha od smrti realizuju se kroz demistifikaciju čina pripovedanja i brisanjem granice između doživljenog i izmaštanog, kaže naša sagovornica.
– Ljubav se neprestano podvrgava anatomiji setnog sećanja i zloslutnog predviđanja, a život je duga bolest bez radosti izlečenja. Vivisekcija brakova i rastanaka i turobno sećanje na detinjstvo pokreću dijalog lektire i intime; laboratorijski čiste knjiške situacije poput fatalnih susreta i vulkanske strasti ironično se repliciraju u životu junaka i junakinja, umrljane strahom i sumnjom. Jelena Lengold sjajno literarizuje i erotiku i zlostavljanje, i pubertetski bes i resantiman zrelog doba. U prvom planu je zapravo ljubav kao model iskustva, i ljubav kao precizno kodifikovana intimnost dva bića koja se kodifikaciji neprestano opire – analizira za kraj Vladislava Gordić Petković.
Savremeni autori koji stvaraju komercijalnu literaturu ne libe se da u svoja dela unesu eksplicitne, čak pornografske prikaze seksualnih odnosa, što zna da privuče publiku, da stvori kratkotrajnu senzaciju, ali takve knjige retko zadržavaju svoju popularnost, a golicave scene bivaju još brže zaboravljene – što je u slučaju erotskih momenata u delima visokih umetničkih vrednosti upravo obrnuto.
Bonus video: Izložba kostima iz TV serije “Nečista krv”