1
Dok se ozbiljno stvari ne promene u korenu ne može biti bolje nikako. Svako ko to negira ili direktno profitira od ovakvog sistema ili je mentalno oboleo, kaže u razgovoru za Nova.rs muzičar Vasil Hadžimanov.
Vasil Hadžimanov iza sebe ima sedam albuma, nebrojene koncerte i klupske svirke u zemlji, regionu, Evropi, Americi, sa svojom muzikom, u kojoj spaja balkanski etno sa džezom, fankom i rokom, stizao je „i do Japana“. Sada koncerata nema. I oni zakazani stalno se odlažu zbog korone. Poslednjih pet meseci, kaže, nije imao nijedan javni nastup. Oglasi se povremeno da iznese svoje stavove o svemu onome što nas okružuje („dužnost umetnika je i da svojim glasom ukazuje na nepravde“) ili da, kao nedavno, potpiše pismo podrške lekarima koji traže smenu Kriznog štaba… I radi u studiju. U međuvremenu mu je stigla „Anul Jazz Station Award“, nagrada za najboljeg svetskog pijanistu na električnom klaviru, pa time počinjemo.
Time što ste dobili „Anual Jazz Station Award“ upisali ste se uz imena kao što su Čik Korija, Ron Karter, Mark Kopland… Šta ta nagrada znači u svetskim džezerskim krugovima i šta znači vama lično? Jeste li trenutno najbolji svetski pijanista na električnom klaviru?
Nisam najbolji svetski pijanista na električnom klaviru. Muzika nije takmičenje, tako da je nemoguće biti najbolji, ali sam dospeo na prvo mesto veoma važne liste muzičara na kojoj se nalaze neka od najvećih imena i predstavnika ovog žanra. VH Band se, na istoj listi, našao na drugoj poziciji najboljih fusion grupa. Takođe valja napomenuti da su se na listama za svoje instrumente našli i naš basista Miroslav Tovirac, kao i perkusionista Boki Ivković. Veoma je važno shvatiti da je veoma teško doći na te pozicije ako uzmemo u obzir činjenicu da svi mi živimo u Beogradu. Ceo naš region je poprilično isečen kada pričamo o mogućnosti da našu muziku prezentujemo van balkanskog regiona, tako da je ovaj uspeh zaista važan i znači nam da nastavimo u istom pravcu.
Koncerti, pa čak i mali klupski nastupi, otkazuju se zbog koronavirusa. To muzičare, čini se, stavlja u prilično nezavidnu situaciju. Kako se vi snalazite, uspevate li da svirate negde? Čime se još bavite u vreme kada nema koncerata?
Pet meseci nisam imao niti jedan javni nastup. To mi se nije desilo od 16. godine, od kad se profesionalno bavim muzikom. Dosta komponujem i sviram sam, ali naravno da mi veoma nedostaje muziciranje sa drugim muzičarima, ali i izvođenje te muzike pred publikom. Neizvesnost tu najviše opterećuje jer niko ne zna koliko će sve ovo još da potraje.
Tokom izolacije ste radili u studiju, komponovali i kačili snimke na društvene mreže. Vidite li tu onlajn komunikaciju sa publikom kao nužno zlo ili kao budućnost, s obzirom na priče o „novoj normalnosti“ kakva nas, prema najavama, čeka od jeseni?
Ja se iskreno nadam da to nije budućnost. Ponekad okačim neku muzičku igrariju, čisto da malo unesem nekih drugih vibracija u etar osim onih o koroni i učmaloj političkoj sceni Srbije, no mora se naglasiti da, iako je dužnost umetnika da u ovakvim vremenima pomogne svojim radom, ali i svojim glasom kada ukazuje na nepravde u našem društvu, mora i to društvo da bude svesno da umetnik zarađuje i živi od tog svog rada i da, ako do toga dođe, bude spremno da plati kartu za taj eventualni nastup preko interneta, a ne da isključivo očekuje da im umetnici nešto duguju, te da su dužni da ih razvesele i zabave isključivo besplatno.
Uskoro bi, ako ne grešimo, trebalo da proslavite 30 godina na sceni, a svirali ste i sa „najboljima od najboljih“. Kad pogledate unazad, čega se najradije sećate i šta smatrate svojim najvećim uspehom?
Najveći uspeh je upravo ta činjenica da 30 godina sviram i stvaram samo i isključivo sa ljudima sa kojima želim to da radim, muziku koja me interesuje i inspiriše. To je jedan eksluzivitet kojim se ne mogu mnogi pohvaliti.
Svirali ste i svirate širom regiona, u Evropi, Americi, Japanu… Reaguje li publika svuda isto na vašu muziku?
Da, zato što očigledno naša muzika ume da komunicira sa ljudima na najbolji mogući način, bez obzira na to odakle ta publika dolazi. Zajedničko im je da su radoznali, otvoreni i uvek raspoloženi za neku novu muzičku avanturu, baš kao i mi na sceni.
Kada se spomenu „berklijevci“ iz Srbije, svi se prvo sete vas. Zašto je Berkli toliko poseban za muzičare i šta je najdragocenije što ste tamo naučili?
Previše puta sam pričao o Berkliju u ovih 25 godina otkako sam otišao tamo na studije, vreme je da naši novi studenti i diplomci ove sjajne škole pričaju o tome zašto je to jedna od najboljih škola na planeti.
Karijeru ste gradili u Americi, a onda se vratili u Beograd. Jeste se nekad pokajali zbog toga i pomislili da je bolje otići ponovo napolje?
Nisam se nikad pokajao. To sam takođe ponovio mali milion puta. Ljudima je neshvatljivo da neko ko ima potencijal kakav ja imam odluči da napusti Njujork i dođe u Beograd. Ja sam tako želeo i osećao i opet bih isto učinio.
Izjavili ste nedavno da „ovde ne može da bude bolje, može da bude samo gore“. Kako vam izgleda postizborna Srbija?
Dok se ozbiljno stvari ne promene u korenu ne može biti bolje nikako. Svakodnevno smo svedoci katastrofalnih grešaka koje nas bukvalno koštaju glave. Ljudi su odavno sveli svoje potrebe na puko preživljavanje. Umetnost i kultura nisu ni tema. Ovo su jednostavno činjenice i svako ko to negira ili direktno profitira od ovakvog sistema ili je mentalno oboleo.
Kako gledate na nedavne ulične proteste?
Potpuno opravdana i očekivana reakcija javnosti. Čudno je jedino što se nije desilo mnogo ranije. Ovog puta su protesti ugašeni različitim tehnikama koje tome služe. Čekamo sledeću epizodu.
Svojevremeno ste podržavali PSG, ali ste ga napustili zbog odluke o izlasku na izbore. Gde vidite rešenje u političkom smislu?
Malo je teško videti rešenje u ovoj kakofoniji fraza i lažnih ili izneverenih obećanja svih naših propalih političara koji se grčevito bore za svoje pozicije, što na vlasti što u opoziciji, ali početak rešenja jeste upravo u protestima. Niko neće doći da nas spase ako se sami ne spasemo, odmah!
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
