Van Gogov crtež "Pisac za stolom", jedan od najvrednijih radova iz kolekcije Narodnog muzeja u Beogradu, jako retko je pred publikom. Međutim, delo koje je čuveni umetnik nacrtao 1882. ili 1883. godine u Hagu može se pogledati i o njemu čuti priča u virtuelnom muzeju na sajtu i na nalozima ove ustanove na društvenim mrežama.

U Narodnom muzeju su malo nakon što je zatvoren zbog pandemije, pokrenuli virtuelni muzej da bi se publici makar na taj način približili vredni eksponati iz kolekcija nacionalne ustanove kulture. Broj poseta stalno se povećavao, a ovakva praksa zadržana je i nakon što je muzej otvoren za posete. Zaposleni redovno objavljuju video sa virtuelnim turama u kojima kustosi detaljno objašnjavaju eksponate, među kojima su i neka od najvrednijih dela koja se čuvaju u Narodnom muzeju.

Posetioci sajta ili društvenih mreža mogu detaljno da se upoznaju sa delima domaćih autora poput Paje Jovanovića, Save Šumanovića, Milana Konjovića, Milene Pavlović Barili, Stevana Todorovića, Olge Jevrić… Pored toga, tu su i virtuelna predstavljanja radova Boša, Frančeska Gvardija, Žana Batista Karloa, Edgara Degaa i drugih iz kolekcije strane umetnosti.

Odnedavno ljubitelji umetnosti mogu da pogledaju i pravi biser iz kolekcije Narodnog muzeja: povodom 130 godina od smrti Van Goga, postavljen je video o njegovom crtežu „Pisac za stolom“, koji se i u redovnim uslovima veoma retko izlaže. Postavljanje videa sa jednim od najvrednijih dela iz kolekcije Narodnog muzeja koincidiralo je sa iznenadnim povećanjem interesovanja za maske sa motivima dela koja se čuvaju u Narodnom muzeju, pa je to možda mnogima i promaklo.

Van Gogov crtež „Pisac za stolom“ kupljen je u Holandiji, najpre je bio na tržištu u Delftu, pa u Roterdamu, da bi ga zatim Amsterdamu kupio čuveni kolekcionar Žan Batist de la Faj i poklonio Narodnom muzeju u Beogradu 1931. godine.

Dragana Kovačić, muzejski savetnik u Narodnom muzeju i kustos strane umetnosti, specijalno za prijatelje i pratioce nacionalnog muzeja, otvorila je u Kabinetu grafike kutiju u kojoj se čuva, kako je istakla, „jedan od najvrednijih radova iz kolekcije Narodnog muzeja“ i ispričala o životu Van Goga u Hagu u vreme kada je pomenuti crtež i nastao.

– U novembru 1881. godine, posle velike svađe, Van Gog je napustio roditeljsku kuću i otišao u Hag. Iz provincije prešao je u metropolu, u grad koji je u to vreme zadobijao obrise jednog modernog internacionalnog mesta. Verovao je da će mu Hag pružiti mogućnost da dalje razvija svoje likovne ambicije i želje i zaista je, spolja gledano, izgledalo da će tako biti. Naime u Hagu je postojalo vrlo značajno tržište umetničkih dela, pogotovo radova na papiru, odnosno crteža – kaže Kovačić.

Poznata i veoma uticajna Haška škola je tih godina dobro radila na tom tržištu umetničkih dela, naročito venduta Haga i drugih mondenskih mesta.

– Akvareli i crteži su dobro prolazili na tržištu i pred Van Gogom su bila dva važna zadatka – trebalo je da se uključi i društvo poznatih umetnika i da razvija svoju umetnost. To nije bilo lako uskladiti, jer nije pripadao društvu etabliranih i najuticajnijih i na neki način mondenskih umetnika. Kada je napustio svoju kuću, napustio je i svoju klasu, bez ikakve materijalne potpore ili sa vrlo skromnom materijalnom pomoći koju je imao od svog brata s vremena na vreme. On je iz jedne buržoaske sredine i klase, postao umetnik bez ikakvih materijalnih sredstava i u tom smislu bio potpuno izjednačen sa radničkom klasom, marginalcima, koji su takođe naseljavali određene delove Haga – govori Kovačić.

Van Gog je dve godine proveo u Hagu i živeo je na obodu grada, na putu koji vodi od Haga prema čuvenoj mondenskoj plaži Sheveningen.

– Taj kvart ili reon se zvao Gist i tu su živeli oni najbedniji i najviše marginalizovani stanovnici Haga, ali bez kojih, budući da je to bila radnička klasa, nije mogao da se zamisli prosperitet grada, izgradnja i napredak. Van Gog je pokušao da radi vendute grada i imao je porudžbinu početkom 1882. godine. Uradio je 12 scena Haga, međutim to se nije uklapalo u sliku koju su želeli kupci. Bili su to prazni, sumorni, mračni prostori bez ljudi i ta porudžnina je propala – istiće kustoskinja Narodnog muzeja.

Otkriveno mesto gde je Van Gog naslikao poslednje delo

Kultura

30. jul 2020

Kultura

30. jul 2020

Redovi u muzeju: Planulo 1.000 maski s motivima iz umetnosti

Kultura

12. avg 2020

Kultura

12. avg 2020

Umesto toga, posvetio se crtanju ljudi i nastavio je svoju praksu od nekoliko godina ranije kada je živeo u rudnicima Borinaža i crtao rudare.

– Rudari iz tog perioda su bili jaki, moćni ljudi koji direktno gledaju u njega. U Hagu on crta ljude spuštenih glava, bez identiteta, ljude koji podnose veliku patnju i daju veliku žrtvu. Isto je tako prikazan i anonimni čovek na crtežu koji mi čuvamo, koga smo mi nazvali „Pisac za stolom“. Smatrao je da ljude treba crtati jedino u direktnom kontaktu sa njima, jer se na taj način može stvoriti emocija između njega i onog koga je nazivao modelom, a to su bili ljudi iz njegove okoline – objašnjava Kovačić.

Naglašava da se u tom periodu Van Gog bavio isključivo crtežima i iz ideoloških razloga, smatrajući da je to najbolji način da se dopre do suštine i istine.

– Ne svaki crtež, ne onaj uglađen, već crtež rađen polovnim materijalima, starim perima, istrošenim tesarskim olovkama, starim četkama. To možemo videti i na ovom radu. Delovi su urađeni četkom, drugi, naročito pozadina, perima, a deo olovkom, za koju pretpostavljamo da je tesarska olovka. On je verovao da je nov, uglađen materijal, jednako kao i uglađeni ljudi, ponekad potpuno beskoristan, da život treba pokazati onakav kakav jeste, istinu. On se do te mere saživljavao sa ljudima da je sa njima i radio u rovovima ne bi li došao do suštine njihovog rada i života. To ga je više puta koštalo zdravlja. Nekoliko puta je bio u bolnici i teško se oporavljao od tih bolesti – govori muzejska savetnica.

Jedan deo njegovih dela nastao je u ateljeu poput crteža „Pisac za stolom“.

– To je potpuno anonimni čovek. Nije moguće identifikovati ga. On je sve modele, koje je crtao u ateljeu, oblačio u odela koja ne pripadaju klasi iz koje dolaze. Teško je zamisliti da taj čovek ide u ovako dugačkom uglađenom sakou i na glavi nosi tipični sheveningenski šešir koji je nosila srednja klasa. Oblačeći svoje modele u za njih neprikladnu odeću, on nije stvarao ironiju već pokazivao dubok rascep između društvenih slojeva u Hagu, odnosno zapadnoj Evropi – ističe savetnica u Narodnom muzeju u onlajn priči o jednom od dragocenih dela strane umetnosti.