0
U Narodnom pozorištu Užice će premijerno biti izvedena plesna predstava „Goli“. Ovo je prva produkcija plesne predstave u istoriji užičkog teatra. Ovo je bila želja umetničkog direktora pozorišta Nemanje Rankovića da se napravi iskorak, a inspiracija mu je bila i Marija Maga Magazinović, Užičanka kojoj se njen grad nije dovoljno zahvalio za sve što je uradila za savremeno srpsko društvo.
„Jedni druge počinjemo da tretiramo kao nešto materijalno, ne odnosimo se prema drugima kao prema bićima već kao stvarima upakovanim u nešto što nije suština. Ljude u našim odnosima tretiramo kao neke stvari, koje su nama u interesu ili ne. Rekla bih da smo izgubili osećaj za drugog, moramo da se podsetimo kako je biti u tuđim cipelama“, rekla je za Nova.rs pred premijeru predstave „Goli“ u Užicu, koreografkinja i rediteljka predstave Isidora Stanišić.
U Narodnom pozorištu Užice će premijerno biti izvedena plesna predstava „Goli“. Ovo je prva produkcija plesne predstave u istoriji užičkog teatra. Ovo je bila želja umetničkog direktora pozorišta Nemanje Rankovića da se napravi iskorak i da se pozorišna ponuda obogati novim vidom scenskog stvaralaštva. Inspiracija mu je bila i Marija Maga Magazinović, Užičanka kojoj se njen grad nije dovoljno zahvalio za sve što je uradila za savremeno srpsko društva. Pokret u predstavi prati tekstil, koji je bez plana, još jedno podsećanje na prošlost grada na Đetinji koga je hranila tekstilna industrija. Predstava je stvarana u saradnji sa Bitef teatrom i Institutom za umetničku igru.
Koreografkinja i rediteljka predstave Isidora Stanišić kaže da je pokret i fizički teatar sve zastupljeniji u dramskim predstavama, pa očekuje da je na taj način ples i blizak publici. Predstavu prati tekst, muzika, glumica i pokret koji nije estetizovan i apstraktan, već je u funkciji koncepta i ideje koja se predstavlja. Verije da će sve to uticati na publiku i navesti je da samostalno razmisli o pitanjima i temama komada.
#related-news_1
„Tema je transhumanistička i mislim da se ljudi u svim sferama društva počinju njome baviti, što je važno i potrebno, pre svega u humanističkim naukama i umetnosti. Čovek je sazreo da interveniše u sopstvenu evoluciju i svoj razvoj. Pitanje je na šta smo mi navedeni da želimo i u kom pravcu se razvijamo. Da li je taj superficijalni, površni razvoj uz pomoć tehnologije koji može da unapredi naše fizičke sposobnosti i izgled, ili je evolutivni put kojim želimo da idemo duhovni, koji se zasniva na unutrašnjem razvoju“, kaže za Nova.rs Isidora Stanišić.
Najočigledniji i najvidljiviji spoljašnji put razvoja jeste „naša druga koža“, odeća i druge materijalne stvari koje nas okružuju a kojima se predstavljamo. Ideja je da se kroz istoriju tekstila i savremene tehnologije predstavi čovekov put ali i njegovo osvešćivanje po pitanju dobiti i gubitka.
„Nije ideja da kažemo stop tehnološkom razvoju, nego na koji način da ga bolje promislimo i da ga ne ostavimo samo ekonomiji i naučnicima već da u to uključimo humanističke nauke i umetnost. Da vidimo na koji način je najbolje promisliti tu vrstu napretka, da ostavi ono što je bitno, ljudsko. Pozitivna strana pojave transhumanizma i posthumanizma je temeljnije preispitivanje šta nas zapravo čini ljudima i da li ćemo putem tehnološkog napretka to izgubiti. Pravi način je da sa dve strane priđemo istoj problematici i nađemo najbolji pravac u kome čovek treba da ide a da napreduje“, dodaje Stanišić.
Tekstil predstavlja sve ono što je na čoveku i oko njega, što ga „krasi“ i postaje sve značajnije, ne samo za onog ko ga posmatra već i za onog ko ga nosi. Materijalnom se pridaje mnogo veća važnost nego što je ima, a što je mnogo gore, međuljudski odnosi su počeli da se postvaruju.
„Jedni druge počinjemo da tretiramo kao nešto materijalno, ne odnosimo se prema drugima kao prema bićima već kao stvarima upakovanim u nešto što nije suština. Ljude u našim odnosima tretiramo kao neke stvari, koje su nama u interesu ili ne. Od poruke da odelo ne čini čoveka ali ga predstavlja stigli smo čak dotle da odelo nosi čoveka i to je ono čega se plašimo. To nije samo odelo već i tehnologija i sve materijalno. Suština je da svaki tehnološki razvoj bude ispraćen paralelnim razvojem koji je mentalni, duhovni ali i empatičan. Rekla bih da smo izgubili osećaj za drugog, moramo da se podsetimo kako je biti u tuđim cipelama“, ističe Isidora.
Čoveka, njegove dubine i sve što je oko njega predstavlja se pokretom koji je manifestacija unutrašnjeg dešavanja. Uvek je vezan za ideju koja se predstavlja. U njemu nema potrage za lepim u formi nego za onim što je važno i značajno, što je unutrašnji aspekt. Odeća i sve oko nas sputava telo i čovekove dubine. Konstantno prilagođava modi koja se stalno menja, na određeni način menja čoveka, njegovo telo počinje da se prilagođava odeći, umesto da je obrnuto.
Rediteljka nam otkriva poruku koju šalje naziv predstave „Goli“.
„Do golih smo došli kada smo konačno videli šta je to zapravo unutra, to je golotinja. To je ono što smo sakrili gomilama odeće, nabacivanjem na sebe da se ne bi videlo to unutra. U nekom trenutku je rečeno da je čak i pokazivanje emocija nepristojno i neprimereno, da će to neko zloupotrebiti. Emocije su proterane i sve je zakopano, išao je samo razvoj na spolja. Goli smo kada smo ogoljeni iznutra, kada se vidi ono naše unutrašnje-ja, kada se vudu gola istina“, zaključila je Isidora Stanišić.
Predstava „Goli“, iz onoga što smo čuli od rediteljke, bez sumnje će svakog gledaoca navesti na razmišljanje i pitanja kao što su: Šta kada ne bude ogledala? Šta kada padne tama i niko ne vidi? Šta ako nam je hladno, da li ćemo birati lepo ili toplo? Šta kada ostanemo sami sa sobom?
Predstava „Goli“, iz onoga što smo čuli od rediteljke, bez sumnje će svakog gledaoca navesti na razmišljanje i pitanja kao što su: Šta kada ne bude ogledala? Šta kada padne tama i niko ne vidi? Šta ako nam je hladno, da li ćemo birati lepo ili toplo? Šta kada ostanemo sami sa sobom?
Predstava „Goli“, iz onoga što smo čuli od rediteljke, bez sumnje će svakog gledaoca navesti na razmišljanje i pitanja kao što su: Šta kada ne bude ogledala? Šta kada padne tama i niko ne vidi? Šta ako nam je hladno, da li ćemo birati lepo ili toplo? Šta kada ostanemo sami sa sobom?
Predstava „Goli“, iz onoga što smo čuli od rediteljke, bez sumnje će svakog gledaoca navesti na razmišljanje i pitanja kao što su: Šta kada ne bude ogledala? Šta kada padne tama i niko ne vidi? Šta ako nam je hladno, da li ćemo birati lepo ili toplo? Šta kada ostanemo sami sa sobom? Dramaturgiju predstave radio je Dimitrije Kokanov koji je i autor teksta. U predstavi učestvuju plesači Ana Ignjatović Zagorac, Tamara Pjević, Branko Mitrović, Jakša Filipovac, Dušan Bajčetić i glumica uzičkog pozorišta Ivana Pavićević.Muziku potpisuje Darja Janošević, scenu i kostim Marijana Zorzić Petrović, dizajn zvuka Nikola Pejović a dizajn svetla Aleksandar Rosić. Nastajanje ove predstave podržalo je i Ministarstvo kulture i informisanja.
Bonus video: Katarina Kaja Žutić – Predstava je vreme i svet za sebe
