Užičanka pred kojom je drhtao Žan-Lik Godar: Nesvakidašnji život Nađe Tešić, književnice, profesorke, glumice, buntovnice

Reč je o Nađi Tešić (1939, Užice - 2014, Njujork), kojoj je Živojin Pavlović jednom prilikom rekao: „Govoriš srpski kao Džon Vejn”, dok je njen prvi telefonski razgovor sa dramaturškinjom Ivanom Dimić delovao kao jezička vratolomija iz serije „Alo, Alo”.

Ovo je Nađa

- Prvo što je rekla bilo je: „Ovo je Nađa”. To je zazvučalo neobično, jer nije u duhu srpskog jezika, očigledno je direktno prevedeno s engleskog. Bilo mi je toliko simpatično da sam usvojila taj njen način predstavljanja telefonom, pa ga sad redovno koristim kad zovem bilo koga i svaki put je se, i ne razmišljajući, setim - objasnila je Ivana Dimić, koja je sa Draganom Babićem prevela Nađin roman „Umreti u Čikagu”.

Kako književnik i novinar Zoran Jeremić, koji je priredio poseban broj časopisa „Međaj” posvećen Nađi Tešić, smatra da je ona bila hajduk, interesovalo me je gde je stekla hajdučki staž.

- Gde god da je živela i radila, nosila je neku vrstu pravedničkog gneva. Bila je osetljiva na nepravdu, licemerje, politička beščašća, aroganciju moćnika, protiv čega se čitav život borila ne samo kao intelektualac, već i konkretnim akcijama. Počev od antiratnih pokreta u Americi, studentskih demonstracija u Parizu, preko čestih odlazaka na Kubu, sve do odlaska na ratom ugrožena područja tokom raspada Jugoslavije i organizovanja demonstracija u Njujorku protiv NATO agresije u Srbiji. Nije se plašila da iznese svoje stavove u akademskim krugovima, na univerzitetima na kojima je predavala, bez obzira na cenu, karijeru… - objašnjava Jeremić.

Ko je zapravo Nađa Tešić najbolje vidimo danas kada smo u prilici da čitamo prevode njenih romana. To je odlična autobiografska proza, prepuna bola, melanholije i nostalgije. „Prometej”, posle „Rodne grude”, prošle godine objavljuje prevod još jednog njenog romana: „Buntovnica u senci”.

Nesuđena lekarka

Pre Godara, Romera i mekih fotelja pariskih bioskopa, Nađin premijerni pogled na filmsko platno dogodio se sa drvenih klupa i stolica u ložama jedinog užičkog bioskopa „Zlatibor”. Nije volela američke filmove, jer nisu ličili na njen svet, sluteći da to nije takav život, već da je to Holivud.

„Više sam volela francuske komedije, 'Gorki pirinač' i Silvanu Mangano, nego Ester Vilijams i 'Bal na vodi'."

Doplivati do Amerike nije bio bal na vodi već je Nađu Tešić, kako je rekla, više podsećao na pogreb:

„Drugarice i profesori nas prate. Plačem. Oni me ljube. Kao da idem u neki nemački logor. I onda pištaljka, i voz kreće. Početak u Americi je bio stravičan”, taj utisak nije krila baš kao ni činjenicu da su joj, kada je sa majkom i bratom Stojanom Stivom Tešićem, budućim oskarovcem, te 1954. stigla u Čikago, dozvolili da preskoči tri razreda gimnazije. Majka Gospava odobrila je samo dva. Nađa upisuje fakultet sa 17 godina.

Govoreći o mlađem bratu Stojanu zapaža da je on u Užicu bio jedno pametno, ali strašno nestašno i nedisciplinovano dete, koje se odjednom, pod šokom da više nema nikog, uozbiljilo.

„Amerika ga je uplašila i naterala da bude jači, bavio se sportom, mnogo je radio, a sve je to dolazilo od tog straha od početka. Kod mene je bilo suprotno. Tako da Amerika mene nije uplašila, ona me je oslobodila.”

Spremala se za lekarski poziv, međutim, pedesetih godina prošlog veka to nije bilo lako. „Trebalo je da prođe mnogo vremena da žene u Americi izbore pravo da studiraju medicinu. To ovde mnogi ne znaju, ali ako pogledate knjige iz tih godina, videćete da skoro ne postoji žena koja je završila medicinu”, navodi Nađa Tešić.

"Kako si"

O navikama u Americi, Tešićeva je objasnila:

“Ovde te stalno pitaju ‘kako si’, ali to ništa ne znači. Odgovor treba uvek da bude ’great’ (divno). Jedan naš čovek koga su pitali kako je, rekao je: ‘Otac mi je umro’. Tip ga nije ni slušao, nego mu kazao: ‘Divno. To je baš super.‘”

Mislila da je rušenje Kula bliznakinja film

Nađa Tešić je, kako je rekla, mislila da je 11. septembar 2001, kad su četiri oteta aviona udarila u Kule bliznakinje Svetskog trgovinskog centra u Njujorku ,kada je stradalo 2.996 ljudi, bila skupocena holivudska produkcija.

„Predavala sam ne samo scenario i režiju već i produkciju, radila i na holivudskim filmovima. Za mene je sve jednostavno - plate vlasnicima zgrade, koja je već otpisana, treba da se ruši, i onda snimaš sa tri, četiri ili pet kamera. Shvatila sam da je ovo istina tek posle podne. U kulama je poginuo slikar koji je godinama slikao sebe kao Isusa, a umesto strelica bili su avioni. Ljudi su se okupljali kod poznatog spomenika za vatrogasce. Odem sa cvećem, kažem da je teško, da razumem, jer je moja zemlja bila bombardovana celo proleće 1999. Oni me gledaju - koja zemlja, kad, šta, nismo znali... Jedan čovek reče: ‘Nismo mi ništa uradili, to je NATO’. Oni ništa ne znaju ili brzo zaborave, uključujući i profesore univerziteta koji su tu bili.”

Odlučila je da što pre završi fakultet i, kako je rekla, kidne iz Amerike. Studirala je u Viskonsinu francusku i rusku književnost i film. Postdiplomske studije je nastavila u Francuskoj, na Sorboni, gde je i doktorirala („Misterija lica” - u delima Marsela Prusta).

Zaljubljena u Pariz

„Bila sam zaljubljena u Pariz, u ono što jeste bio ili ono što je predstavljao. Kad god bih pokušala da opišem svoje godine u Parizu, zaključila bih da mi niko ne veruje, baš kao što nisam imala pojma ko je taj visoki plavokosi muškarac, on još nije Erik Romer, a možda me ne bi impresionirao čak i da znam. U mojim je očima pripadao jednom tužnom svetu odraslih, oženjen čovek s decom. Uprkos njegovoj očitoj inteligenciji, nije imao koherentna politička stajališta. Nikad se nije služio rečima kao što su eksploatacija ili kapitalizam“, prisećala se Nađa i opisala rad na filmu o sebi:

„Bila sam švorc, a Erik mi je nudio uvek istu sumu 200 ili 400 dolara, svima koji su učestvovali u radu: snimatelju Nestoru Almendrosu, skripterki i meni. To bi mi obezbedilo da platim sobu, da se hranim nekoliko meseci, da kupim par cipela. Nas četvoro smo lunjali Parizom. Ja sam bila toliko siromašna da sam morala da pozajmim haljinu, suknju i par sandala kako bismo imali malo raznolikosti u kadru. Budući da je to bio film o meni, vodila sam Erika u radničku četvrt Belvil i obližnji Park de Bit-Šomom, veliki, gotovo prazan park bez uobičajenih francuskih spomenika. Bilo je leto i snimali smo toplu kišu."

Tekst su snimali kasnije u studiju dok je film odmicao, a Nađa se sećala kako niko u Parizu nije verovao da je to napisala ili su rekli da joj je zavrnuo ruku, jer je taj film zvučao baš kao Erik.

Mladom snimatelju Nestoru Almendrosu film „Nađa u Parizu” otvara vrata blistave karijere. Snima većinu Romerovih filmova, kao i mnogih evropskih i američkih režisera. Kruna karijere je „Oskar“ za Malikove „Božanstvene dane”.

„Romer je, mada odrastao čovek, bio siromašan. Stan mu je bio mali, a nosio je uvek istu tanku jaknu u nijansama plavo-sive boje. Erik je i posle ostao isti. Uzeo je veći stan, ali ne tako veliki. Još nije imao telefon. Mnogo smo značili jedno drugom, zasigurno smo bili dragi prijatelji, ali ja sam za njega uvek ostala Nađa iz romana Andrea Bretona. Godine 2010. htela sam da ga iznenadim pozivom, ali kako nije imao telefon, zvala sam na njegovu filmsku kuću. ‘Opet si me našla, ne dolazim ovde često. Prvi sam ja tebe pronašao’. Umro je kroz tri dana”, otkrila je Tešićeva.

Podseća Zoran Jeremić da je pre deset godina u Njujorku zatvoren pun krug jednog nesvakidašnjeg života Nađe Tešić, koja je plenila prijateljstvom, intelektualnom radoznalošću, filmskim i književnim obrazovanjem, nežnošću, empatijom, humorom, nepredvidljivošću, kao da se svakog trenutka sprema za akciju na polju poniženih i uvređenih.

Bonus video: Srpska glumica dobila ulogu u holivudskom filmu