0
Proteklu pozorišnu godinu obeležile su brojne premijere, festivali, gostovanja… To, naravno, ne bi bilo ništa posebno da nismo imali dve mučne godine zbog pandemije koronavirusa, pa sve ono što je normalno sada glorifikujemo kao podvig. A taj povratak u sadašnjost, stvarno jeste uspeh.
– U godini ponovnog uspostavljanja teatra nakon pandemije suočeni smo s publikom gladnom teatra i, nažalost, s odsustvom konzistentne repertoarske politike naših pozorišta. Možda, u tom smislu, ne treba biti prestrog jer je kovid trauma bila žestoka, no činjenica je da sada ovde svi igraju – sve – priča za „Novu“ pozorišni kritičar Aleksandar Milosavljević.
Zato su na njega najsnažniji utisak u 2022. godini ostavile predstave koje, kako kaže, ili pripadaju precizno definisanim i dugo građenim repertoarskim konceptima ili ih smelo uspostavljaju.
– To su „Deca” po delu Milene Marković, autorski projekat kompozitorke i rediteljke Irene Popović, kao i “Uspavanka za Aleksiju Rajčić” Đorđa Kosića u režiji Juga Đorđevića, a u kojoj je biser Vanja Ejdus. Ove predstave potvrđuju misiju beogradskog Narodnog pozorišta u Beogradu da ponovo hrabro afirmišu savremene domaće autore te otvaraju prostor novim scenskim formama i istraživanju.
Milosavljević izdvaja i komade „Čudo u Šarganu” Ljubomira Simovića, u režiji Jagoša Markovića, i Šekspirov “Tit Andronik” reditelja Andraša Urbana. Prema njegovim rečima, ove predstave učvršćuju poziciju Jugoslovenskog dramskog pozorišta kao teatra koji neguje nove načine scenske interpretacije dramske klasike u duhu senzibiliteta ove epohe i kontekstu stvarnosti u kojoj živimo.
– A „Ljubav se nosi u tri” Milene Bogavac, u režiji Jelene Bogavac, lazarevačkog Puls teatra, potvrđuje da i u pozorištima manjih sredina, poput pirotske, novopazarske, leskovačke, gračaničke, somborske ili subotičke, nastaju uzbudljivi projekti koji na svaki način pomeraju granice, suočavaju glumačke ansamble s drugačijim rediteljskim poetikama, uvode nove standarde i profilišu publiku – smatra Aleksandar Milosavljević, čest selektor festivala.
Za razliku od njega, Svetislav Jovanov je oštar u oceni i ističe da se protekla pozorišna godina u Srbiji okončava manje u znaku Talije, a mnogo više u znaku Saturna.
– Mal’ ne rekoh Saturnina. Podjednako ugroženo od šokova stvarnosti – kraj „kovida“, početak rata u Evropi, smanjenja budžeta i duha amaterizma, dobro da je pozorište u Srbiji uopšte još živo. A toj životvornosti suštinske su doprinele „samo“ tri predstave.
Prva je „Poslednje devojčice“, prema tekstu Maje Pelević, u režija Kokana Mladenović u produkciji Pozorišta „Kosztolányi Dezső“ iz Subotice.
– Polazeći od stvarnog slučaja „proizvodnje beba“ od „surogat- majki“ na jednoj klinici u Ukrajini, Pelević temeljno razobličuje naš mašinski svet manipulacije i potrošnje. Uz sadejstvo autorski suverene muzike Irene Popović i samosvesno energične izvedbe ansambla, Mladenović podaruje ovoj priči ne samo asocijativnu slikovitost, već i uzbudljivu međuigru ironije i utopije.
Druga je “Kod večite slavine”, po “klasiku” Momčila Nastasijevića, rediteljke Sonja Petrović, Srpskog narodnog pozorišta.
– Uz saradnju dramaturškinje Mine Petrić i sjajnog podmlatka novosadskog teatra, rediteljka je spoj kobne priče i eliptičnog jezika razrešila tako što je folklor uzdigla na nivo autentične strasti. I treća je „Što na podu spavaš“, prema prozi Darka Cvijetića, u režiji Kokana Mladenovića (koprodukcija GDK Gavella, Zagreb; Narodno pozorište, Sarajevo; SNP, Novi Sad). Scenski jezivo potresna, formalno atraktivna (stvarni pisac kao scenski hroničar), glumački polivalentna elegija o tome kako smo se raspali mi sami, potom porodica, i, na kraju, zemlja – zaključio je Jovanov.
Za Andreja Čanjija, pozorišnog kritičara portala See Stage, odlazak u velike pozorišne kuće i gledanje glomaznih produkcija sa mnogobrojnim ansamblom, raskošnim kostimom i monumentalnom scenografijom ove godine predstavljali su razočaranje.
– Trijumfovale su intimne autorske predstave. Da biste stekli pravi uvid u raznovrsnost našeg pozorišnog sveta i otkrili njegove vrhunske domete, potrebno je da se izmestite iz centra i usmerite ka margini. Na primer, možete otputovati do Narodnog pozorišta Subotica da pogledate “Živi pesak” Kinge Mezei. Sastavljena od motiva iz poezije Oto Tolnaija i slikarstva Pala Petrika, ta neverbalna scenska čarolija prikazuje autentičnu vojvođansku atmosferu i umetničku viziju. U Beogradu je to stan na Bulevaru despota Stefana u kojem se igra hrabro i pametno autorsko delo “Naš sin“ mladog reditelja Patrika Lazića, u produkciji Hartefakta. Ova iskrena porodična drama autobiografskog karaktera, uz tri izvrsna glumačka ostvarenja, na netipičan način suočava sa homofobijom. A u Centru za kulturnu dekontaminaciju vredna gledanja je autorska komedija feminističkog naboja “Svet bez žena” koju su sačinile i u kojoj nastupaju Maja Pelević i Olga Dimitrijević.
Izbor publike bi sigurno bio nešto drugačiji, ali ono u čemu se svi slažu jesu velika očekivanja za 2023. jer smo se najzad vratili u kolosek.
Nacionalni teatar pozorišnu 2023. započinje obeležavanjem 100 godina a centralna proslava jubileja biće 19. marta kada će premijerno izvesti balet „Gusar“. Sektor Drame priprema dva komada – novu verzija čuvenog romana „Očevi i oci“ Slobodana Selenića u režiji Veljka Mićunovića i „Naš razred“ poljskog pisca Tadeuša Slobodzianeka, rediteljke Tatjane Mandić Rigonat.
Beogradsko dramsko pozorište je najavilo za 20. februara premijeru „Idiota“ po romanu Fjodora Mihajloviča Dostojevskog, u dramatizaciji Vladimira Tabaševića i režiji Ivice Buljana. Već 24. februara je prvo izvođenje rimejka „Ne igraj na Engleze“ Vladimira Đurđevića u režiji Staše Koprivice. Atelje 212 priprema komad „Otac“ Florijana Zelera u režiji Paola Mađelija a premijera se očekuje tokom marta. Istog meseca će u Jugoslovenskom dramskom pozorištu biti prvo izvođenje predstave „Razvojni put Bore Šnajdera“ Aleksandra Popovića u režiji Egona Savina…
Bonus video: Premijera opere „Deca“ u Narodnom pozorištu u Beogradu
