0
Mnogi beže od bola koji neminovno izaziva istina. Nisu otkrili vrednost patnje. Nisu shvatili da je patnja ukras života. Da bi izbegli to malo bola oni rizikuju da se izgube u ništavilu, kaže za Nova.rs čuveni pisac sa Čubure.
Kultni srpski književnik Svetozar Vlajković (Beograd, 1938) već dugo nije prisutan u javnosti, iako manje-više redovno objavljuje knjige. Želeli smo da ispravimo tu nepravdu, a posebno smo obratili pažnju na jednu od poslednjih Vlajkovićevih knjiga „Ljubavi, magle, ostrva: uspomene iz Hrvatske“ („Presing“), u kojoj autor pohodi geografske i sentimentalne toponime mladosti. Pisac dela, kao što su “Šta bi učinio Zobec”, “Vera”, “Pokretne stepenice”, „Čubura u Kaliforniji“ i “Don Žuan beogradski u šumi čudnovatoj”, i u ovoj knjizi piše ogoljeno o životu i o dogodovštinama na Jadranskom moru. Pored brojnih romana, Vlajković je objavio nekoliko desetina drama, nekoliko filmskih scenarija, ali bavi se i slikanjem.
– Knjige pišu mene, a ne ja njih. Ili, kao što sam rekao na početku „Ljubavi…“: „Pisanje je snevanje u budnom stanju“. Kad odlučim da pišem roman sebi pomalo ličim na onog kajakaša koji se otisne niz brzak pa pusti da ga nosi snaga neizvesnosti. Odluka se odnosi na temu kojom bih se bavio. U ovom slučaju to je bilo more i jedna čestica sa mojim izgledom u njemu. Jer, bio sam na raznim morima, pa i okeanima, a nikad nisam o tome pisao. Odjednom sam se setio da su moji susreti sa morem najčešće bili u Hrvatskoj, što je značilo da je najlepši deo moje mladosti bio tamo, na Jadranu. I kajak je već hitao niz brzake… – kaže za Nova.rs Svetozar Vlajković.
U knjizi pišete vrlo otvoreno o svom životu, privatnim lomovima. Malo ljudi tako iskreno govori o sebi i životnim neuspesima.
– Nije lako pisati o sebi. Svaki čovek je tajna prepuna tajni. Ali, ako hoćemo da se oslobodimo tereta koji su se nagomilali u nama, onda je jedan od načina da govorimo istinu, ma kakva bila, istinu do koje se dolazi iskustvom, proživljavanjem teškoća, gubitaka. Ako nam je do svetlosti, onda izbacimo iz sebe mrak. Mnogi beže od bola koji neminovno izaziva istina. Nisu otkrili vrednost patnje. Nisu shvatili da je patnja ukras života. Da bi izbegli to malo bola rizikuju da se izgube u ništavilu. Pogledajte te uspešne ljude kojima je sve išlo glatko. To je povorka gubitnika, gomile umišljenih dobitnika. Pisci, koji pišu radi uspeha, već su prevarili sebe, i zbog nekakve udobnosti postali lažovi. Oni su ubeđeni da su sakrili nepočinstva iz svojih biografija. I, što je najgore, upotrebljavaju književna sredstva da bi izneli neke kao istine o društvu, o političkoj sceni, istorijske nebuloze, mitomanske apologije itd. Takvi kradljivci, razbojnici, postižu te takozvane uspehe, jer oni koji ih nagrađuju i plaćaju nisu čuli da postoji umetnost u književnosti, da postoji istina, ona što se pomalja iz dubine čoveka koji nam pomaže da budemo hrabriji i slobodniji. Da, i slobodniji! Jer bez istine nema ni slobode. Nikad nisam smatrao da su teškoće kroz koje sam prolazio neuspesi. Naprotiv, teškoće su mi donosile vrhunske trenutke. Pitajte Abrahama Maslova šta misli o tome.
Prvih nekoliko rečenica u knjizi su razoružavajuće: „Nisam čeznuo za morem. Ni za putovanjima. Nisam čeznuo ni za čim. Naučio sam da budem zadovoljan onim što imam. Oko mene je bila gradska sirotinja i sve što ona nosi sobom…“ Kakva je bila Čubura vaše mladosti?
– Čubura je bila stanište gradske sirotinje. Ne možete da zamislite uslove pod kojima je ta sirotinja radila ili tavorila. Podovi od gline, mirisi čučavaca, pacovi na sve strane, kokodakanje, groktanje, dreka ubogih sirotana sa čoporima dece, tuče po kafanama, valjanje pijanaca po zaleđenim ulicama, ulična manguparija i takmičarstvo u grubijanstvu, carstvo nepismenosti, nevaspitanja, neosetljivosti svih vrsta. Ali, zauzvrat hvalisanje, veličanje sveg tog smrada i gluposti. Ne sećam se da se neko osmehnuo ili izrekao nešto vredno pamćenja. Gledanje u šolju, gatanje sa ciganskim kartama. Pevanje bez sluha na slavama. I hvalisanje, veličanje sveg tog nakaradnog, bednog i jadnog. Neki pisci su od te mitomanije zarađivali i ugled osim novca.Tu književnost ništa ne vredi, jer je i ne prepoznaje ono malo čitalaca. Naopake vrednosti se penju na visoke platforme namenjene mudracima, prorocima, liderima, korifejima ovoga i onoga. Ali kad se odnekud pojavi zrnce ljubavi sve rugobnosti se izbrišu. A mi smo živeli za to zrnce i uspevali da ga nađemo, ako smo bili uporni. To je velika i ohrabrujuća priča. Pokušavao sam u svojim romanima i dramama da je ispričam, ne zanemarijući teškoće kroz koje sam prolazio. Naprotiv, otkrivajući ih i nalazeći dotle prikrivene čitaoce.
Od svih mesta u Hrvatskoj, a obišli ste skoro kompletno njihovo primorje, deluje da ste posebno vezani za Dubrovnik. Ima nešto magično u tom gradu? Fali vam?
– Ne fali mi ni Dubrovnik, ni bilo koji grad, svi gradovi su u meni. I kao što smatram da mi se ono što sam sanjao desilo, tako i pomisao u budnom stanju na neku osobu ili krajolik postanu realnost mog života tu i sad. Sve je vrlo složeno, ne može se o tome u kratkom razgovoru kao što je ovaj. U Dubrovniku sam najčešće bio jer se tamo dolazilo avionom za pola sata. Otkako je skršena i ona druga Jugoslavija nisam tamo otišao. Niti iko od mojih drugova. Ispostavilo se, gle, da nismo poželjni. Ajajaj, koliko je krhka ljudska svest! Onaj ološ, oni mangupi koji su zaposeli centre moći znaju da se i svest može kupovati, pa to i rade. A mi, bednici, prodajemo se… Gradovi su magični koliko smo magični mi koji dolazimo u njihove hotele i diskoteke. Ali šta to znači – biti magičan? Ništa, osim ako ne shvatimo da je sve čudo, da je sve tajna i da je najčudnije od svega to što mi kao pojedinci postojimo. Ne, ne, pojma nemamo o mnogim bitnim istinama.
Stiče se utisak da ste poslednjih godina zapostavljeni u kulturnoj javnosti. I vaše knjige nekako prolaze ispod radara. Ko je za to kriv – vi ili neko drugi?
– Velika je dobit koračanje po uskoj stazi. I velika je propast jurnjava po širokom drumu. Na tom drumu sve sami velikani. Meni tu nije mesto. Bilo bi me sramota da sam junak dana. Jer ko koga ovde promoviše, i ne samo ovde nego svugde na svetu? Teško je i pomisliti na njih. Slični se međusobno tapšu po leđima. Oni koji rukuju radarom. Nisam sličan, u tome je razlog, nipošto i krivica. Niko nije kriv. Svako je na svom mestu. Kad sam počeo da objavljujem knjige, one su imale čitaoce. Pisao sam iskreno zanesen verovanjem da će neko biti manje usamljen kad pročita moju knjigu. I bilo je takvih. Javljali su se, slali pisma. Ali, posle njih dolaze neki novi čitaoci za nove pisce. Njih ne zanima osetljivo biće i njegovo traganje za istinom, za suštinom, verom. Njih, zapravo, ništa i ne zanima. Gledaju u te knjige koje im nude likove slične njima, u ljude bez svojstava kakvi su nagovešteni još početkom prošloga stoleća. I onda malo larmaju po kafićima ako naiđu na poznanike koji takođe imaju potrebu da razgovaraju ni o čemu. Najviše ih kopkaju nagrade i ko stoji iza njih. Književnost postaje instrument za ogovaranje, lobiranje, za potvrdu da si kulturan.
„Zaista sam bio potpuno u brlogu gradske svakodnevice, među pozerima, karijeristima, duševnim olupinama, plačljivcima, mlakonjama, intrigantima, nimfomankama, slikarkama bez talenta, pesnikinjama bez sluha, glumcima bez osećajnosti, čak su me iz nekih razloga progonile i feministkinje…“, napisali ste u knjizi „Stranac“. Zvuči kao da je bilo puno toga lošeg. Šta je to dobro što ste dobili u svom tom bavljenju književnošću i radom u kulturi?
– Rad u kulturi, u svojstvu urednika jedne kulturne redakcije (Radio Beograd, prim.aut.), donosio mi je tugu i gađenje. Trudio sam se da što manje zagađujem prostor promovisanjem lažnih vrednosti. Moji saradnici su se čudili što ne poštujem junake čaršije ili nacionalne veličine nagomilane u SANU, u udruženjima, i ne puštam ih u program. Pokušao sam da im objasnim da jedini teren na kome pisac može da traži istinu jeste on sam, on lično, a pisanje o drugima, tumačenje događaja koji obuhvataju gomile, neminovno povlači za sobom samovolju i služi kao paravan da se sakriju nepočinstva u privatnom životu tih istih hvaljenih nacionalnih veličina. Pokušao sam da im objasnim da je iskrenost osnov ispovedanja, da je književna umetnost rađanje lepote iz ljubavi inteligencije sa emotivnošću. Ništa od svega nije doprlo do njih. Većina ih je diplomirala na katedri za književnost, ali njihovi profesori su bili isto tako neosetljivi kakvi su postali i moji saradnici. Kad sam došao do tačke da tu ništa ne mogu da uradim, ogrnuo sam kaput i otišao u penziju. Kasnije nisam kročio u Radio Beograd, a kad prođem pored te zgrade osećam se kao da nikada tu nisam ni bio. I nisam, zapravo.
Kako vam deluju danas Beograd i Čubura? Kako vam deluju Beograđani?
– Nedavno mi je objavljena knjiga „Čubura negde u vremenu“ u kojoj sam rekao šta je ostalo od Čubure koju sam nekada smatrao svojim zavičajem. Ništa, eto to je ostalo. A Beograđani? Dugo sam bio jedini srpski pisac koji živi u kući u kojoj je rođen. Onda je na tom mestu sagrađena petospratnica a Nena i ja se smestili na trećem spratu. U zgradi žive ljudi koje ne poznajem. Nekoliko lepih mladih žena sa dečicom ali bez muževa, čini mi se. Nekoliko starijih osoba, prijatnih. Nikoga ne poznajem, niti mene neko poznaje. Deluju kao građani koje sam sretao u Briselu, u Parizu, u gradićima na Ligurijskoj obali itd. Svi su nekako slični. Kad vidiš jednog kao da si ih sve video.
Izašla vam je nedavno i knjiga poezije, to vas privlači trenutno?
– Ta knjiga „Duhovna kiša“ je izbor mojih pesama nastalih tokom proteklih dvadesetak godina. Ranije nisam objavljivao poeziju, osim kad su ulazile u sastav nekog romana ili pripovetke. Komponovanjem te knjige otkrio sam da je onih trideset prethodno objavljenih mojih knjiga zapravo jedna knjiga. To me obradovalo. Među piscima i njihovim delima najviše volim i cenim one koji me dodirnu svojim poetskim nadahnućem. Toga ima kod Nervala, kod Kamingsa, Bukovskog… Na koricama ove knjige su reči koje su na neki način moj manifest: „Pesma je san. Pisanje pesme je snevanje u budnom stanju. Tokom tog snevanja ostvaruje se zajedništvo lepote i mudrosti, osećajnosti i potrage za samim sobom. Da, možda je pesma ponajviše naš način da dođemo do sebe, da se učvrstimo u ovom trenutku, da u njemu postojimo oslobođeni straha od večnosti iz koje stižemo u svet, i od te iste večnosti u kojoj ćemo nastaviti da postojimo.“
Kada pogledate na svoju karijeru pisca i scenariste, bilo je tu puno knjiga, filmova, radio drama… Da li ste zadovoljni onim što ste postigli?
– Nisam ja ništa postigao. Ja sam pisar. Kad završim jedan roman odmah započinjem drugi, ono što sam ostavio za sobom brzo zaboravim. Zato mi se i dogodi da posle deset i više godina naiđem na neku svoju knjigu i kad je pročitam, zaprepastim se. Od svega najviše me čudi što sam skoro sve zaboravio. Čitam je kao novu, nečiju, dobro se osećam ako mi se dopadne. Ne razumem da neko po dvadeset puta pročita svoju priču pre nego što je objavi. Kad to čujem odmah znam da tu nema trunke talenta.
Kako vam deluje srpska savremena književnost?
– Jednom mi je stigla Antologija savremene finske pripovetke. Zgranuo sam se količinom netalenta i količičinom hvalospeva toj osrednjosti od strane njihovih kritičara. To osećanje imam i kad vidim neku od naših antologija. Znam da se svaka nacionalna književnost oslanja na ono što se proizvede i bude iz raznoraznih razloga naduvani balon kome nove generacije dodaju svoj dah, tako se zida književna zgrada, lokalna kula koju bi neki da proglase Vavilonskom. Sve što se dešava na književnoj sceni je žamor taštine i sitnog hokštapleraja. Da li se nešto promenilo otkako sam prestao da pratim tu scenu? Ne znam. Sigurno je da ima dobrih knjiga, ali isto tako je sigurno da ono najbolje nije vidljivo. Knjižari stavljaju u izloge šund jer se najbolje prodaje. Knjiga je roba. I to loša roba, izgleda. Kad nekoga mnogo hvale budite sigurni da je potrošan i da neće trajati.
Vi ste religiozan čovek, to se vidi u vašim delima. U kom trenutku se vera pojavila u vašem životu?
– Ovo pitanje je krajnje ozbiljno i pomalo sa strahom pomišljam da odgovorim. To je pitanje o duhovnosti, a ovde se oglašavam u svetovnom mediju. Eh…pokušaću da kažem bar dve tri rečenice. Odveli su me 1944. u selo. Imao sam šest godina. Očekivane su bile ulične borbe u Beogradu. Bio sam izbeglica. Dobio sam malu prostirku koja mi je služila kao krevet, krevet na zemlji jer nije bilo daščanog poda. Bio sam bez roditelja, bez ikoga od vršnjaka s kojima bih se igrao. Trajao je taj boravak pola godine. Da li sam bio sam? Ne, osećao sam se celovitim, bezvremenim, uveče bih legao na tu prostirku, prekrstio se i zamolio Boga da mi podari lepo spavanje i san. Dakle, nisam bio sam, On je bio sa mnom. Niko me nije tome poučio, niti je znao za moje molitve. Otkuda to? To su svete tajne i nije nam dopušteno da o tome govorimo bez straha. Tad je sve počelo. O svemu tome sam pisao u nekim knjigama, detaljno i produbljeno koliko mi je dato. Stići do metanoje uvek podrazumeva prolazak kroz proces. U mojim ranim knjigama ima svetovnih banalnosti koje su se tu našle jer je moj život bio batrganje na stranputicama, ali nikad nisam pokušao da sebe predstavim u nekom boljem izdanju. I da sam hteo, to ne bih mogao. Jer, između pisca i dela ispreči se umetnost, književna umetnost u ovom slučaju.
Bonus video: Staša Bajac o svom debitantskom romanu
