0
Zastave su zajednička trauma i zajedničko ushićenje svih nas postjugoslovena. Možda je vreme da postanemo svesniji ovih emocija, kaže za Nova.rs umetnik Uroš Krčadinac.
Piše: Nikola Marković
Izložba „Svesvrstani“ umetnika Uroša Krčadinca, nastala kao rezultat umetničko-kustoske rezidencije u studentskom domu Studentski grad u okviru međunarodnog projekta „They: Live-student lives revealed through context-based art practices“, biće otvorena večeras i trajaće do 9. jula na nekoliko lokacija u Studentskom gradu na Novom Beogradu. O rezidenciji, njenim rezultatima i radu koji je priredio, za naš sajt govori Uroš Krčadinac, koji se poslednjih godina najviše profilisao u sferi digital arta.
Ovog proleća je, kako kaže, živeo mesec dana u beogradskom Studenjaku, u okviru međunarodne umetničke rezidencije „They: Live – student lives revealed through context-based art practices“, koju podržavaju Kreativna Evropa i Ministarstvo kulture i informisanja:
– Rezidencija se bavila studentskim životima, identitetima i simbolima u digitalnom i fizičkom svetu. Zajednički život sa studentima bio je važan deo projekta: ručak u menzi, kafa u studentskom bistrou, klupice, murali, radionice i razgovori, Fejsbuk grupe i četovi na Telegramu. Sve ovo će biti tema izložbe u Domu kulture Studentski grad. Nisam očekivao da će beogradski Studenjak biti jedan od najkosmopolitskijih kampusa koje sam ikada video! Ima puno studenata iz Afrike, Južne Amerike, Azije, sa Kariba, takođe iz Makedonije, Bosne, Mađarske, Italije, Slovačke, Španije. I to je predivno. Nisam očekivao takvu raznovrsnost. Voleo bih da Beograd postane svestan potencijala ovih ljudi i da nađe načina da ih integriše u društveni život. Kada osvestiš strukturni rasizam i nejednakosti na globalnom nivou, postaneš svestan koliko je važno razvijati prijateljstva i saborstva ne samo u Srbiji i Evropi, nego i širom sveta, naročito širom Globalnog juga.
Kakva su bila iskustva rada i susreta sa studentima u Studenjaku povodom teme projekta? Koliko su studenti bili raspoloženi za učestvovanje?
– To je vrlo individualno. Neki su bili veoma raspoloženi, neki manje, neki uopšte nisu. I to je okej. U tom smislu mi je teško da posmatram studente kao nekakav zajednički društveni subjekt. Svaki student je subjekt za sebe – „zvezda za sebe“, kako je rekao Danilo Kiš u „Enciklopediji mrtvih“.
Bilo je zanimljivih komentara. Kad sam joj pokazao aplikaciju za generisanje zastava, jedna studentkinja, sećam se, rekla je: kako vam je to palo na pamet? Meni to nikad ne bi palo na pamet. Pomislio sam, da, ni meni ne bi palo na pamet da će ih tako nešto iznenaditi. Mislio sam da oni takve generatore svakog dana žive unutar svojih digitalnih prostora, igrajući video igre i skrolujući kroz društvene mreže. Ali ovo je ipak drugačiji kontekst. Generatori su došli kod njih, u fizički svet, do njihovih klupica u Studenjaku.
Da li je postojala razlika između domaćih i stranih studenata i u čemu se ogledala?
– Ne baš. Životne dileme sa kojima se suočavaju i domaći i strani studenti relativno su slične: strah od nezaposlenosti, od sveta koji je postao previše složen da bi se mogao razumeti. Onda naravno zaljubljivanja, žurke, želja za putovanjima i avanturama. To je sve zajedničko i studentima iz Srbije, i studentima iz Afrike, Azije, Evrope, Latinske Amerike. Mislim da, uopšte uzev, precenjujemo identitetske i kulturne razlike. Svet u kojem živimo je globalni svet, i njegovi problemi su problemi svih nas. Kako je rekao Badju? Postoji samo jedan svet.
Kako vidite tzv. „dublji smisao“ vašeg algoritma koji kreira zastave i šta nam on govori o (digitalnoj) realnosti u kojoj živimo? I naročito, o realnosti u kojoj studenti žive?
– U epohi veštačke inteligencije, računarski programi mogu da generišu sve: logotipe, slogane, poeziju, muziku i političku propagandu. U stvari, ozbiljan deo sadržaja na Internetu, i komercijalnog i ideološkog, upravo i generišu programi. Zato je razvijanje senzibiliteta, razvijanje nove osećajnosti, prema novim medijskim oblicima veoma važno za sve nas, žitelje 21. veka. Naročito za studente: da razumeju medijsku, estetsku, ekonomsku, ideološku i tehnološku logiku koja stoji iza ovakvih algoritama, kako bi bili kadri da postanu subjekti tehnološkog sveta, umesto da ostanu tek njegovi objekti.
Teoretičarka Ketrin Hejls se zapitala: Postajemo li kodovi koje ukucavamo u računare? Filozof Boris Buden je rekao: Identitet je kost za glodanje koji vam uvale prije nego vas oderu do gole kože. Sufijski pesnik Dželaludin Rumi je pevao: „Nikakav barjak. Jedino ljubav. Jedino jarbol za barjak, i vetar. Ali nikakav barjak“. Zen pesnici iz Japana i Kine bi dodali: „To što se vijori, da li je to zastava ili vetar? Nijedno: vijori se tvoj um“.
Kako se danas vijore naši umovi?
Kako vidite dalji život vašeg rada i projekta proizašlog iz rezidencije u Studentskom gradu?
– Projekat će takođe nastaviti da živi na Internetu. To je – kako je rekao kustos projekta Lav Mrenović – njegovo prirodno stanište. Ali biće i fizičkih izložbi. Ako sve prođe po planu, sledi jedna grupna izložba u septembru, u okviru festivala digitalne umetnosti u beogradskom Muzeju nauke i tehnike. Takođe su u planu izložbe u regionu: „Drugo more“ u Rijeci, „Kontejner“ u Zagrebu, možda i neke galerije u Crnoj Gori, BiH i Makedoniji.
Zastave su zajednička trauma i zajedničko ushićenje svih nas postjugoslovena. Možda je vreme da postanemo svesniji ovih emocija. Da počnemo da razmišljamo o materijalnom i klasnom više nego o simbolnom i identitetskom. Da se u izvesnoj meri raščinimo, razmađijamo od simbola.
Bonus video: Endi Vorhol, otac pop-arta