0
Pojedinac uvek plaća cenu. Odustaje i to je mučno. Ispada da je bolje biti uslužan, nego buntovnik, kaže za Nova.rs reditelj Andraš Urban.
Mržnja uvek odigra svoju istorijsku i društvenu političku ulogu. Točak za trčanje. Beskonačni krug. Nije istina da su mržnja i ljubav nešto slično, ili isto. Mržnja je mržnja, a ljubav je ljubav. Svet je surov, društvo je surovo, čovek je surov. Stvarnost je surova, reči su reditelja Andraša Urbana povodom nove predstave „Tit Andronik“ čiju premijeru je publika ispratila poslednje dve večeri ovacijama u Jugoslovenskom dramskom pozorištu.
„Tit Andronik“ se smatra najbrutalnijom Šekspirovom tragedijom, čime se u svom rediteljskom čitanju vodio i Urban, prenoseći priču o krvavom putu ka pravdi i osveti pojedinca u borbi s vlašću.
– Kada uđem u proces stvaranja, više mi to nije zabava, već sam sebe ubeđujem da je pozorište i radost, a ne samo patnja, Privatno jako teško podnosim nasilje i teško da bih se ikada odlučio za nasilje kao odgovor. Mislim da moje stvaranje ima veze sa trudom da čovek uvek bude istinit i autentičan. Uvek ću se baviti istinom koliko god mi kičma i karakter to mogu izdržati – ističe Urban za naš sajt.
Radeći na „Titu Androniku“ najvažnije mu je bilo pitanje morala i etike, kao i to gde se završava lično, a gde počinje delo sistema.
– Bavimo se večnim sukobom pojedinca i sistema. U ovom slučaju imamo drugačiju situaciju nego obično, pojedinac nije taj koji izda vlast, nego država izdaje pojedinca. On je živeo po njenim principima i zbog njih žrtvovao sve lično. Imamo vojskovođu koji žrtvuje svoje sinove samo zbog kršenja zakona države – objašnjava reditelj.
Andronik, kao i savremeni čovek, kako kaže, gubi veru u institucije, u državu, u zajednice, pa i drugog čoveka jer su ga svi izdali:
– Ne znam ko veruje u vlast, ako time podrazumevamo ono što predstavlja. Ljudi veruju i žele sigurnost. To je konj koji vlast jaše. Pričamo mnogo o mržnji i zanimljivo je kako čovek brzo zaboravlja strahotu siromaštva i ratova, i počinje da koketira s određenim idejama. A dovode ga do istih momenata iz nedavne prošlosti samo zato što veruje da se svet promenio, uz romantičnu želju da će biti pobednik. Ovde više nije problem da predsednik stranke govori da neće biti pravedan s aspekta humanizma, da partija neće biti dobra ako će nama biti bolje. I čovek današnjice to prihvata.
„Tit Andronik“ progovara o zakonu „oko za oko“, vrtlogu mržnje i vladavini zakona jačeg, a Urban ističe da su te teme bolne jer su vrlo aktuelne:
– Na ulici, u saobraćaju ili u prodavnici, u prostoru gde vodimo svakodnevni život, ne možemo da ne govorimo i ne budemo svesni da je zakon jačega na snazi. Zakon jačeg se ogleda u besramnosti vlasti koja gazi sve principe na koje vi, kao slabiji, računate da ipak postoje i da će vas zaštititi. Teško je shvatiti da su ljudi različiti. Stalno to ističemo, ali vrlo teško prihvatamo da postoji čovek koji možda nije empatičan kao vi. Zato pojedinac uvek plaća cenu. Odustaje i to je mučno. Ispada je bolje biti uslužan, nego buntovnik!
Andraš Urban poznat je po šokantnim, smelim, ogoljenim i kontroverznim predstavama, ali, kako ističe, nikada se nije osećao kao buntovnik:
– U radu sam se uvek trudio da progovorim o stvarima kakve jesu, ali mislim da bez obzira koliko je nešto teško, uvek ima prostora i ne treba da se zatvaramo. Slobodu stvaramo sami. U ovakvom svetu živimo odavno. Čovek radi svoj posao i pokušava da odgovari na svoj način. Zato kažem da se ne osećam kao buntovnik, ne „izigravam“ moralnog heroja. Jedino insistiram da se dobra umetnost mora stvarati iz istine, a promišljanje o istini nije priča o ideologiji.
Bonus video: Prva Šekspirova tragedija u JDP-u