0
"Osećao sam se pomalo kao grupi gledajući Ulaja, čoveka čije sam radove izučavao na fakultetu", kaže britanski novinar Noa Černi, opisujući dugogodišnje druženje sa čuvenim umetnikom preminulim pre dva dana u Sloveniji.
Rođen kao Frank Uvek Lajsipen, postao je svetski poznat pod umetničkim imenom Ulaj, a mesto u modernoj istoriji umetnosti sebi je obezbedio kao izuzetno uticajan fotograf (svojim čuvenim „polaroidima“, između ostalog), a pre svega kao umetnik performansa, čiji rad je neodvojiv od njegove dugogodišnje životne i umetničke partnerke Marine Abramovič. Nakon razlaza sa Marinom, Ulaj se posvetio samostalnom radu, skrećući pažnju provokativnim instalacijama i izložbama, neretko spajajući umetnost i aktivizam. Ulaj se 2009. godine preselio iz Amsterdama, grada u kom je ostvario svoja najznačajnija dela, u Ljubljanu. Noa Černi tu ga je i upoznao. Ulaj će mu, kaže, nedostajati pre svega kao „divni, pažljivi prijatelj koji je uz to bio i geniozni umetnik“.
– Prvi put sam Ulaja upoznao na sedeljci uz večeru kod najpoznatije slovenačke rok zvezde – piše svoje sećanje Černi za britanski „Gardijan“, dodajući da se tada osećao pomalo kao grupi zureći u Ulaja, tvorca dela o kojima je slušao na studijama.
Obojica su bili oženjeni Slovenkama, s tim što se Ulaj preselio u Ljubljanu, rodni grad dizajnerke Lene Pislak, „na sunčanu stranu Alpa“. Svoju fascinaciju Ulajem Černi objašnjava i time što je Ulaj bio jedan od sasvim malobrojnih živih umetnika o kojima se moglo čitati u većini udžbenika, a u tom trenutku sedeo je za stolom preko puta njega.
– U poslednjim poglavljima tih knjiga, nakon što ste prečešljali stranice sa Đotom, Donatelom i Mikelanđelom, Ingreom i Pikasom. Tu je i on, uglavnom zajedno sa njegovom dugogodišnjom životnom i umetničkom partnerkom Marinom Abramović – navodi Černi.
Britanski novinar podseća da je Ulaj počeo kao fotograf, ali da je veću slavu doživeo kao umetnik performansa (ili akciona, kako je on radije to nazivao, birajući nemačku reč), ističući njegov najčuveniji performans iz 1976. godine, nazvan „Umetnost ima i crtu kriminala“, kada je ukrao Hitlerovu omiljenu sliku iz Berlinskog muzeja i odneo je da je okači na zid oronule kuće jedne siromašne porodice poreklom iz Turske, a potom pozvao policiju da dođe po nju. „Bila je to krađa umetničkog dela kao umetničko delo“, tumači Černi, navodeći i da su Ulaj i on nameravali da zajedno napišu knjigu, ali da „nikada nisu našli vremena da je završe“.
Černi podseća i na to da je Ulaj bio jedan od pionira bodi arta, da je verovao u šok kao sredstvo, te da se poigravao „zamenom polova“ decenijama pre nego što je to ušlo u modu, stvarajući svoj hibridni alterego po imenu Rene Sans, kom je jedna strana lica bila muška, a druga ženska. Navodi i performans Ulaja i Marine „Imponderabilia“ u kom umetnički par stoji bez odeće na uskom dovratku galerije, primorajući posetioce da se iskrenu i prođu bočno između njih, suočavajući se ili sa njim ili sa njom. Prelazeći kroz brojne druge zajedničke performanse, Černi primećuje da će i njihovi kasniji, nezavisno izvedeni radovi nekako uvek komunicirati jedni sa drugima. Britanski novinar tvrdi i da su Ulaj i Marina svojevremeno „čak razgovarali o tome da zajedno napišu memoare“.
Opisujući Ulaja kao ličnost, Černi kaže da je u njemu uvek bilo nekog „duha očinski naklonjenog gurua“.
– Kad bi mi slao mejl ili SMS, zvao bi me „dragi moj“. Posvetio se aktivizmu, nazivajući sebe „artivistom“ za zaštitu čistih voda. Govorio je poetično, elokventno, a čak i pri svakodnevnom ćaskanju je koristio sintagme kakve biste voleli da odmah pribeležite ili uklešete u kamen. „Mnogo toga se može naučiti u životu“, rekao je jednom, „ali ne i umetnost. Ludilo kakvo ti je potrebno, potreba od kakve neprekidno treperiš. Umetnik si i kad spavaš. Upravo zbog te potrebe“. A on je bio umetnik do srži – priseća se Černi.
Britanski novinar ističe da je veliki umetnik bio „pre svega čovek ogromne topline i nežnosti“.
– Proveo sam bezbrojne sate za kuhinjskim stolom u njegovom stanu punom sunčeve svetlosti u Ljubljani, grebući se od njega za cigarete i pijući posebno zdravu tečnost, koju je on zvao magičnim napitkom, a za njega ga je pripremala Lena – opisuje Černi.
Černi navodi da je Ulaj prethodno uspeo da dvaput pobedi rak (jedna od tih bitaka dokumentovana je u „Projektu kancer“), kombinujući ajurvedu sa savremenim onkološkim metodama.
– U jednom trenutku, svoju bolest i njeno dokumentovanje nekom vrstom performansa. Bio bi to njegov završni „akcion“ – zaključio je Černi.
Ulajevim legatom ubuduće će upravljati Ulajeva fondacija, osnovana prošle godine u Ljubljani.