0
Koncept rata koji danas imamo dozvoljava metod uništavanja civilnog stanovništva. Šta mislimo o ovoj situaciji? Kako da se nosimo sa tim? Svet je posmatrao kako su gradovi u Siriji uništeni. Sada, vežbajući na Siriji, Rusija uništava gradove Ukrajine. I opet, svet je samo posmatrač, koji stoji u daljini dok se ovo uništavanje odvija. To je dvostruko nemoralno jer svoju politiku zasnivaju na strahu, smatra ukrajinski reditelj Sergej Loznica.
Tri dana nakon što su ruski tenkovi ušli u njegovu domovinu, Sergej Loznica podneo je ostavku u Evropskoj filmskoj akademiji. Loznica, eminentni profesor, koji se sa porodicom preselio u Berlin 2001. godine, bio je besan što je EFA izdala izjavu solidarnosti sa Ukrajinom koju smatra previše „neutralnom, bezubom i konformističkom u odnosu na rusku agresiju“, piše „Gardijan“.
Zatim je 19. marta Loznica objavio da je izbačen sa Ukrajinske filmske akademije (UFA) zbog toga što je „kosmopolita“. Odmah je shvatio rezonancu ovog blaćenja. U otvorenom pismu objavljenom u „Screen Daily“, napisao je: „U eri kasnog staljinizma, ova reč je dobila negativnu konotaciju u sovjetskoj propagandi“.
Loznica je rekao da je zaista izbačen iz UFA zato što se protivio „bojkotu onih kolega, ruskih filmskih stvaralaca koji se protive zločinima Putinovog režima“. On je takođe kritikovao UFA zbog zalaganja da „kada se Ukrajina bori da odbrani svoju nezavisnost, ključni koncept u retorici svakog Ukrajinca treba da bude njihov nacionalni identitet. Ne građanski stav, ne želja da se svi razumni i slobodoljubivi ljudi ujedine u borbi protiv ruske agresije, ne međunarodni napor svih demokratskih zemalja da pobede u ovom ratu – već „nacionalni identitet“. Nažalost, ovo je nacizam.“
Upitan da li misli da je pozivanje UFA na nacionalni identitet bila ratna retorika ili oličava dublji ukrajinski problem – odbijanje da prihvate pluralizam – on je odgovorio:
– Njihov stav je dodatno pogoršan ratom, ali fundamentalni problemi su se manifestovali mnogo pre. Pre nekoliko godina, ukrajinski komitet za Oskara [usko povezan sa UFA] želeo je da promeni svoja pravila, dozvoljavajući samo filmove snimljene na ukrajinskom i tatarskom jeziku da budu nominovani.
S obzirom na to da 30% ukrajinskog stanovništva govori ruski jezik, takva odluka je Loznicu delovala duboko nepravedno.
– U Ukrajini žive i mađarske, grčke, jevrejske i druge manjine. Bio sam kategorički protiv ovog predloga. Nije bio lak zadatak ubediti moje kolege članove odbora, ali uspeo sam.
Postojao je još jedan faktor: njegov dokumentarac „Babi Yar: Context“, se, između ostalog, bavi kolaboracijom Ukrajine u nacističkom masakru 33.771 kijevskih Jevreja u klisuri Babi Jar četiri milje severno od grada 1941. godine.
– Nažalost, časni članovi akademije imali su sasvim drugačiju percepciju ukrajinske istorije, za koju tvrde da znaju bolje od bilo koga. Tako, nazivajući me ‘kosmopolitom’ i koristeći moje odbijanje da kategorički potpuno zabranim celokupnu rusku kulturu kao dokaz mog nedovoljnog patriotizma, spuštaju se u staljinističku paradigmu izdajnika, neprijatelja i kolektivne odgovornosti – najbolji poklon koji su mogli da daju Putinu – kaže Loznica.
Dalje napadajući bojkot, on navodi primer ruskog filmskog reditelja Askolda Kurova.
– Pre nekoliko godina je ugrozio svoju slobodu, a možda i život, snimivši dokumentarac o suđenju Olegu Sencovu koje se odigralo u Rusiji. Sencov je bio filmski stvaralac, pisac i aktivista sa Krima. Film je bio naveliko prikazan u Ukrajini i širom sveta. To je odigralo ključnu ulogu u mobilisanju sveta u kampanju za njegovo oslobađanje. Kurov je slučajno Rus. Zar sada moramo da zabranimo njega i njegov rad? Ovo bi bilo nemoralno i nepristojno. A ima i drugih glasova, u drugim oblastima umetnosti – ističe reditelj.
„Babi Yar: Context“ prati rane prevrate u Ukrajini tokom Drugog svetskog rata, gradeći put ka masakru, koji su izvršile nacističke Sonderkomando, SS i Vermaht jedinice, kao i ukrajinska policija. Pričalo se su neke žrtve kada su shvatile svoju sudbinu u trenu posedele.
Ne postoje snimci masakra, a Loznica izbegava eksplicitne slike. Ali postoje intimne slike porodica koje čekaju da umru – mlada žena i dečak blenu u kameru – ili prolaze pored odbačene odeće i stvari već mrtvih: dečjih rukavica, fotografije voljenih, protetske noge.
– Film nije naučno istorijsko objašnjenje – kaže Loznica – Namera mi je bila da uronim gledaoca u atmosferu tog vremena, da pokažem različite manifestacije ljudskog ponašanja. Ideja je da se podstakne ispitivanje – to je početna tačka, a ne odgovor.
Neizbežno je da su razmere razaranja u Ukrajini prošlog meseca dovele do poređenja Putina i Hitlera i Staljina, sovjetskog diktatora koji je orkestrirao smrt između 4 i 10 miliona Ukrajinaca tokom Holodomora 1932-33. Ali Loznica odbija da prihvati to.
– Hitler i Staljin su bili ljudi koji su samostalno probili put do vrha ubijajući sve oko sebe, dok je Putina postavila korporacija koja stoji iza njega. On nije ništa drugo do frontmen. A ako bi on bio uklonjen, na njegovo mesto bi se stavio sličan bezlični lik. Ali, ako govorimo o suštinskim elementima njihovih režima, da, oni su svojim društvima upravljali nasiljem i strahom, što je osnova svih totalitarnih režima – smatra reditelj.
Da li misli, kako se mnogi plaše, da će Rusija izvršiti invaziju na druge zemlje?
– Pre svega, oni moraju da osvoje Ukrajinu – a velike su šanse da će to biti dug i težak proces. Mislim da će se Rusija raspasti pre nego što zaista uspe da svari Ukrajinu. Ali, ako se ostvare najpesimističnija predviđanja, onda će, naravno, apsolutno, bez sumnje sledeća biti Poljska, zatim Moldavija i baltičke države. Posle toga će biti Nemačka, koja još uvek ne shvata opasnost situacije, zatim Francuska, itd. Skoro da nema ograničenja. Godine 1953. Staljin je imao plan da započne treći svetski rat i njegova ambicija je bila da osvoji celu Evropu. Bilo bi prikladno pokrenuti neku vrstu antropološkog istraživanja kako bi se analiziralo kako ova luda ideja o osvajanju sveta ulazi u glave svih onih vladara u Kremlju – kaže.
Najnoviji igrani film Loznice bio je „Donbas“. Sadrži 13 grotesknih vinjeta iz rata 2014-15 koji se odigrao na jugoistoku njegove domovine između ukrajinske vojske i separatista koje podržava Rusija.
– Važno je znati da su stavovi Ukrajinaca veoma različiti od onih pre osam godina. Tada je bilo ljudi koji su podržavali, ili barem simpatizovali ideju takozvanog ruskog sveta. Ali, posle zverstava, posle svega što su Rusi uradili Ukrajini, sada nema nikog ko bi to odobrio. Jedna zastrašujuća sekvenca u Donbasu sada se stvarno odigrava u gradovima Ukrajine: prikazuje grupu bolesnih, bespomoćnih civila koji se kriju – bez hrane, lekova, pa čak i funkcionalnog toaleta – u vlažnom podzemnom skloništu da bi izbegli granatiranje. Naravno, u „Babi Jaru“ postoje i scene: kontekst koji nas podseća na slike Ukrajine koje danas vidimo na TV ekranima.
Loznica završava „Prirodnu istoriju uništenja“, dokumentarac, kaže on, koji „razmatra pitanje da li je moguće i dozvoljeno koristiti civilno stanovništvo kao sredstvo rata, kao vojni resurs.
– Koncept rata koji danas imamo dozvoljava ovaj metod uništavanja civilnog stanovništva. Šta mislimo o ovoj situaciji? Kako da se nosimo sa tim? Svet je posmatrao kako su gradovi u Siriji uništeni. Sada, vežbajući na Siriji, Rusija uništava gradove Ukrajine. I opet, svet je samo posmatrač, koji stoji u daljini dok se ovo uništavanje odvija – ističe i dodaje:
– Sve to dovodi do sumornog zaključka. Političari zemalja koje imaju sredstva da to zaustave ponašaju se nemoralno. To je dvostruko nemoralno jer svoju politiku zasnivaju na strahu. Oni tvrde da ako intervenišu, to će rezultirati svetskim ratom, a svetski rat je već počeo – zaključuje Loznica.
Bonus video: Siniša Kovačević
