U zemlji seljaka promovisao je poeziju, muziku, pozorište, slikarstvo i fudbal: Italijanska rediteljka predstavlja nam film o mladom Pazoliniju

Piše: Marina Lučić

U okviru šestog međunarodnog festivala dokumentarnog filma DOK #6, koji je počeo juče, večeras će pred publikom u 19 časova u „MTS dvorani“ biti prikazan italijanski film "Friuli mladog Pazolinija" Roberte Kortele s kojom smo imalli prilike da razgovaramo uoči projekcije.

Šta vas je privuklo da istražujete život Pjera Paola Pazolinija tokom Drugog svetskog rata?

- Period Drugog svetskog rata poklopio se sa godinama kada su Pazolini i njegova porodica bili primorani da se presele iz Bolonje u Casarsu, rodni grad njegove majke. Pazolini je u tom mestu pronašao inspiraciju za svoju poeziju i to su bile godine kulturne i poetske formacije sjajnog dečaka, željnog knjiga i kulture, kako je i sam rekao, "to su bili najviši trenuci u životu". S druge strane, to vreme je koristio da sve što zna podeli sa lokalnom decom koja nisu mogla da idu u školu zbog bombardovanja. Odgovarajući nasilju i ratu kulturom i znanjem, Pazolini je u zemlji seljaka i zakupodavaca promovisao različite kulturne aktivnosti: poeziju, muziku, pozorište, slikarstvo, fudbal. Doneo je veliki talas promena i nade u furlansko selo koje je bilo podređeno zemljoposednicima i ratu. Ono što sam htela da istaknem je višeznačna ličnost, mladi Pazolini, učitelj života i kulture koji je u udaljenim selima furlanske unutrašnjosti uspeo da probudi i ojača, prvo u sebi, a zatim i u svojim učenicima, dubok osećaj identiteta i pripadnosti.

U dokumentarcu, Pazolini otkriva čist jezik za poeziju - furlanski. Kako je to kulturno i jezičko otkriće oblikovalo njegova dela?

- Pazolini je bio veoma mlad u to vreme, bio je revnosni čitač i pesnik koji je želeo da bude pesnik, ali je smatrao da je italijanski jezik sterilan i tražio je "čist" jezik. Kada je čuo reč "rosada" (rosa), izgovorenu od strane mlade komšinice, fascinirala ga je. Rosada mu je zvučala kao reč koja dolazi izdaleka, koja svojom drevnom zvučnošću fascinira devetnaestogodišnjeg Pjera jednog sunčanog jutra leta 1941. godine, vodeći ga nazad do provansalskih pesnika koje je proučavao na univerzitetu, do mitske ere, do početaka romanskih jezika. Pazolinijev furlanski jezik dolazi sa desne obale reke Tagliamento, onog dela koji pre njega niko nije koristio u književnosti. Odmah je primetio njegovu poetsku čistotu, rustičnost, romanske korene. To je furlanski prožet venecijanskim zbog tranzitnog područja u kojem se nalazi Casarsa, ali ipak poetski čist i plodan. Pazolinijev izbor ovog dijalekta je svestan, emotivan i ideološki. Želi da se distancira od centralnog furlanskog, koji je već koristila drevna književna tradicija, i koji su koristili mnogi savremeni autori čije poetike i sadržaje često nije delio. On pravi selekciju između pojmova i izraza iz Casarse koji ga najviše fasciniraju u istorijskom, zvučnom i poetskom smislu. Osim toga, ali ne kao poslednje, on koristi furlanski bez obzira na fašističke diktate koje promovišu italijanski kao nacionalni jezik. Ova vrsta eksperimentisanja i jezičkog istraživanja obeležiće i ostale njegove književne i filmske radove u budućnosti, u kojima će eksperimentisati s drugim perifernim jezicima i dijalektima.

https://www.youtube.com/watch?v=cuw-mf5sP5E

Zašto ste odlučili da istražite samo ovaj period njegovog života?

- U ovom periodu Pazolinijevog života leže koreni budućeg Pazolinija, njegova ljubav prema umetnosti, predgrađima, znanju i nastavi. Otkrivamo strastvenog, pažljivog, nepokornog mladog učitelja koji primenjuje didaktiku koja se može uporediti s modernim praksama obrazovanja na otvorenom. I da, Pazolini je to već doživeo pre oko sedamdeset godina. A većina njegovih učenika iz tog perioda postali su neko zahvaljujući toj fazi svog života kada ih on kao učitelj podsticao da otvore svoj um. Drugo, istraživala sam ovaj period Pazolinijevog života zbog jezičke, emotivne i regionalne srodnosti: ja sam Furlanka, rođena sam nedaleko od Casarse, govorim istim jezikom, poznajem kulturu i pejzaže koje Pazolini prikazuje. Odrasla sam pod istim planinama, gde su venecijanski i italijanski oduvek smatrani prestižnim jezicima, dok je furlanski jezik, kao i kod Pazolinijevih učenika, sredstvo kojim se izražavaju "najviši i najdublji osećaji srca".

Na koji način su iskustva Pazolinija u tom periodu uticala na njegovo kasnije stvaralaštvo?

- U njegovim književnim i filmskim delima pronalazimo tu potragu za autentičnošću periferije. Vitalnost furlanskog sveta seljaka slična je onoj u rimskim predgrađima. On sluša svet autsajdera i isključenih, i to "slušanje" počinje u Friulu, a kasnije evoluira u Rimu, a kasnije dopire i do drugih udaljenih delova sveta.

Da li postoji određena poruka ili emocija koju ste želeli da prenesete ovim dokumentarnim filmom?

- Sve se svodi na važnost znanja i škole kako za rast, tako i za neko određeno "iskupljenje". Pjer Paolo Pazolini je služio kao mentor i izvor inspiracije za svoje učenike, vodio ih je kroz period istorije obeležen neizvesnošću, i rekla bih da je ovo tema koja je uvek relevantna. On je sebe video, kako je elokventno to govorio, zaduženog za "misiju koja nije usmerena na moć ili bogatstvo, već na obrazovanje i civilizaciju." Mislim da je ovo univerzalna poruka odgovornosti odraslih prema mladima. Ove reči trebalo bi dobro da zapamtimo.

Bonus video: Vudi Alen na festivalu u Veneciji