2
Sve je priroda, počev od sećanja, koje se baš i ne pominje u ekološkim zahtevima, ali gubljenje pejzaža je gubljenje sećanja, ne samo biološkog bogatstva. A magarac je najbolji manifest toga, kaže reditelj Oskar Alegria u intervjuu za Nova.rs.
Razgovarao: Nikola Marković
Ako bismo birali najneobičniji naziv filma na ovogodišnjem Festivalu evropskog filma Palić, u najužem izboru bi bio dokumentarac “Zinzindurrunkarratz” Oskara Alegrije. Ostvarenje ovog reditelja karakterišu i druge osobenosti: činjenica da je sniman više decenija starom Super 8 kamerom, te da je reditelj snimao sebe i magarca na putu zaboravljenom stazom, koju su nekada pastiri u njegovom kraju koristili da bi stigli do planina.
“Zinzindurrunkarratz” je na 31. Festivalu evropskog filma Palić prikazan u okviru selekcije Novi evropski dokumentarni film, a tim povodom razgovaramo sa rediteljem Oskarom Alegrijom koji je bio jedan od gostiju ovogodišnjeg festivala.
Možete li nam reći nešto više o neobičnom nazivu filma, odnosno o samoj reči i njenom značenju?
– To je veoma zvučan naslov za film koji govori o tišini. To su imena mesta u planinskom području kojim se kreću pastiri; veoma stari toponimi, koji se odnose na nešto zvučno, a ne na vizuelnu referencu mesta. Zinzin je padina gde uvek duva lagani povetarac koji stvara taj zvuk, ziiiinnn ziiiiinnn… durrundurrun je provalija gde, ako bacite kamen, eho zvuči kao reč “da”. Pastiri su znali koliko je duboka, svaki durrun je deset metara… a karratz je ime stenovitog vrha gde uvek udara grom sa tokom rikom karrrratzzz. To je imenovanje zemlje po njenoj muzici, nešto primitivno i poetsko poput pravljenja kartografije vazduha, jer su to nevidljive stvari. U filmu je izazov upravo to, da se otkrije ono što se ne vidi.
Vaš film je dokumentarac, ali ima specifičnu narativnu nit. Koji je aspekt vaše priče ste naročito želeli da naglasite?
– Postoji put sa nekoliko skretanja, ali uvek postoji jedna glavna ruta. A ona podrazumeva da posetite i odnesete ono što je potrebno poslednjem pastiru koji živi u tim planinama, Bixenteu Otamendiju. Skretanja su još jedan paradoks, izlaze sa staze upravo da bi bili više na njoj, poput pritoke reke. U starom kineskom slikarstvu kažu: napravi hiljadu poteza četkicom, ali jednim dahom.
Sinopsis filma kaže: “Reditelj odlučuje da povrati stazu nastalu seobom stoke, koju su pastiri u njegovom gradu ranije koristili kako bi stigli do planina”. Takođe, vi putujete s magarcem. Da li ste na umu imali i ekološki aspekt filma?
– Naravno. Sve je priroda, počev od sećanja, koje se baš i ne pominje u ekološkim zahtevima, ali gubljenje pejzaža je gubljenje sećanja, ne samo biološkog bogatstva. A magarac je najbolji manifest toga. Danas je hodanje i putovanje sa životinjom kao saputnikom nemoguć izazov, sve je puno barijera i poteškoća, dok je ranije to bio uobičajen način kretanja. Naposletku, veliki zahtev nije put, već pokušaj da se povrati način hodanja. Sa pauzama, poštovanjem prema zemlji po kojoj hodate i u stalnom dijalogu sa njom.
Kako su izazovi i tehnička ograničenja Super 8 kamere uticala na vaš plan snimanja? Da li ste unapred razmišljali o kadriranju ili ste radije bili spontani?
– Ovo drugo. Postoje delovi puta koje poznajem i znam gde su, ali kada putujete s magarcem staza nije ista. Ponekad je Paolo – tako se zove – bio taj koji je birao skretanje. Magarci na raskršćima biraju da se spuštaju određenom stranom a da mi ne znamo zašto, i ja sam ga pratio. Magarci jedu veoma malo, ali jedu najbolje na putu. Snimanje Super 8 kamerom je isto: ne možete trošiti mnogo snimaka kao na digitalu, morate snimati uzdržano, sa istom mudrošću kojom magarac pravi svoje male pauze.
Kako se odnosite prema ovakvoj, staroj tehnologiji snimanja? Da li o tome razmišljate kao o eksperimentu u snimanju, nostalgiji, ili nečemu trećem?
– Ne zanima me nostalgija, već nešto bolje od zapamćene sadašnjosti. To je neka vrsta glagolskog vremena koje vam omogućava da savršeno kombinujete činjenicu da idete sa magarcem i starom kamerom. Pejzaž koji vidite je bogat bojama, ali nikada ne znate da li će ga stara kamera ovekovečiti zelenim kao što ga vidite, ili će izgledati plavo kao što ga pamtimo.
Koliko vam je važan baskijski identitet, u ličnom i kinematografskom smislu?
– Za mene je jezik poput pejzaža. To je mesto na kome otkrivam jezik koji je zaboravljen u mojoj porodici, i zato pokušavam da ga povratim svakim svojim korakom. To je moje bavljenje filmom – pokušaj da se spasi makar jedna izgubljena reč.
Bonus video: Palić umalo otkazan
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare