0
Ovo možda nisu najbolji kratki filmovi svih vremena, postoje hiljade i hiljade kratkih filmova koje bi trebalo pogledati, kaže rediteljka Prano Bailey-Bond, ali ovo su sigurno ostvarenja koja će ostati dugo u vama - to su fimovi koje bi trebalo da vide svi ljudi sveta, što više njih…
Rediteljka Prano Bailey-Bond i sama je režirala kratke filmove u svojoj karijeri. Njeno poslednje ostvarenje „Censor“ prikazano je premijerno na Sandens festivalu. Ovoga puta za „Gardijan“ izdvaja koje su se to kratkometražne priče utisnule u njenu kinematografiju…
The Cat With Hands (2001)
Bajka u Grimovom stilu reditelja Roba Morgana o jezivom hibridnom biću čoveka i mačke.
Ovo deluje kao priča koja postoji stotinama godina, a ipak je režiser bio inspirisan snom koji je imala njegova sestra. Dakle, potpuno izmišljena bajka. Duga je tri i po minuta i tako je savršeno preneta: to je nešto čemu se uvek teži u kratkim filmovima, da pronađete kompletnu priču, a toliko kratkih filmova to ne uspeva. Neverovatno košmarna priča; čudan i zadivljujući u svojoj fuziji animacije i žive akcije, stvara čudan svet bajke. Ludo finale je sjajno i svakog oduševi. Sada je star više od 20 godina, ali njegova vrednost je neverovatna, čini se kao da ulazite u fantastični film sa ogromnim budžetom.
She Wanted to Be Burnt (2007)
Prvi kratki film rediteljke Rut Pakton, o ženi koja prolazi kroz mentalnu krizu. Ovo je prevrtljiva vožnja kroz sramotu jedne mlade žene. Rut Pakston je uhvatila taj užasan osećaj i prikazala ga na ekranu.
– Volim kada vidim filmskog reditelja koji ne cenzuriše svoj rad, niti preterano razmišlja, već prati osećaj. To nije direktan narativ, postoji eksperimentalni aspekt; podrazumeva se mnogo toga, tako da možete da prenesete svoj „prtljag2 na film. Nije jasno šta je tačno koren srama ove mlade žene, ali izgleda da pokušava da pobegne od sebe, da se oslobodi nečega – objašnjava rediteljka.
Meshes of the Afternoon (1943)
Nadrealna bajka Maje Deren i Aleksandra Hamida, o mladoj ženi koju proganja misteriozna figura u ogledalu. Bioskop je umetnička forma koja najviše liči na naše snove ili noćne more, i ovaj film je najbliže ovome. Činjenica da je bez zvuka čini ga posebno sanjivim. Naši umovi pokušavaju da stvore značenje i priču iz pomalo dislociranih događaja koji se dešavaju na ekranu. Naš mozak traži naraciju. Vidimo ženu kako juri figuru uz brdo, a čini se kao da se vraća na početak iznova i iznova. Osećamo se kao nakon sna koji pokušavamo da sastavimo.
Camrex (2015)
Dokumentarac reditelja Marka Čepmena o davno zatvorenom hostelu za beskućnike u Sanderlendu. Hibridna priroda ovog filma čini da u početku nismo sigurni da li gledamo dokumentarac ili fikciju. Stil snimanja podseća na fikciju; postavljanje scene sa muškarcima u različitim scenarijima… Ali, jasno je da to nisu glumci – oni su stvarni ljudi na ekranu. Time je zamagljena linija između stvarnosti i fikcije. I to je ovde urađeno na tako bioskopski način. To takođe nije svet koji često vidimo na ekranu: svi znamo da postoje ljudi koji žive u ovakvim hostelima za beskućnike, ali ne znamo o njima mnogo. Priča o muškosti koja je zaista fascinantna.
Manoman (2015)
Animacija Sajmona Kartrajta o čoveku na terapiji vrištanjem koji oslobađa svoj unutrašnji „id“. Kao i „Camrex“, ovo je priča o muškosti. Uznemirujući, veoma čudan pogled na pritiske, očekivanja i neuroze muškaraca – sve izraženo na urnebesan i prilično lud način. To je jedan od onih filmova koje volite da prikazujete ljudima samo da biste videli kako reaguju, posebno na čudesno, neočekivani vrhunac. Filmski stvaralac je kreativan i neobuzdan u svom izrazu. Maštovita eksplozija na ekranu.
Dead. Tissue. Love (2017)
Dokumentarac Nataše Ostin-Grin je intervju sa ženom o njenom interesovanju za nekrofiliju. Nekrofilija kao da ne postoji u stvarnom svetu, ali ovo je priča o tome koja se isporučuje bez osuđivanja, što postaje prilika da razumemo nešto izvan naših zona udobnosti. Polako se uvlačimo u to: ženski glas objašnjava sopstvenu nelagodu izazvanu čudnim željama. Nikada ne vidimo osobu koja govori – govor je praćen slikama koje stvaraju osećaj kao da kopamo ispod i u meso. Nekim ljudima bi to moglo biti malo odvratno. Ali, film ima moć da nam omogući da vidimo iz perspektive drugih ljudi; većina nas bi bila užasnuta idejom nekrofilije – zaista zgrožena – ali ovaj film nastoji da je humanizuje i to čini veoma uspešno. To je svedočanstvo o načinu na koji nam bioskop omogućava da saosećamo.
Ekki Múkk (2012)
Režirao Nik Abrahams kao deo serije koja prati muziku Sigura Rosa, u kojoj se pojavljuju glumac Ejdan Gilen i puž. Muzika Sigura Rosa je veoma emotivna. Mnogi kratki filmovi ne mogu da ispune taj nivo emocija za samo 10 minuta. Postoji nešto tako jednostavno, nadrealno i fantastično u samoj priči: čovek izgubljen u šumi i puž mu pomažu da pronađe put iz tame. Ideja je empatija između ljudi i životinja. Fascinantno su prikazani i mračni aspekti života, smrt i propadanje. Film ima neverovatnu sekvencu razlaganja lisičjeg tela, koja vas tera da razmišljate o tome šta smo, šta je priroda i kako svi mi pripadamo istoj stvari.
Unravel (2012)
Dokumentarac o ženama koje rade u fabrici za reciklažu u Indiji, koja odeću sa zapada pretvara u predivo za ćebad. Mogli bismo očekivati da će film koji se odvija u fabrikama odeće biti depresivan, ali prirodna toplina i ličnosti intervjuisanih ljudi donose osvežavajuću lakoću. Dok se film snima na istoku, on je na mnogo načina odraz našeg otpada na zapadu, kapitalističkog tržišta odeće koje nas tera da kupujemo sve više i više stvari koje na kraju jednostavno bacimo.
Ali, ono što zaista vredi je centralni lik Rešma: ona nema mnogo, ali ima mnogo radosti u sebi. Odeća kojom ona rukuje putuje hiljadama kilometara širom sveta do ovog malog uspavanog mesta, dok i sama Rešma sanja o putovanju, ali nikada nije napustila grad. Kontrast je dirljiv. Ona je jedan od onih likova sa kojima možete provesti sate.
Spider (2007)
Crno-komični triler u režiji Neša Edžertona o čoveku čija podvala njegovoj devojci prolazi bolno i užasno pogrešno. Veoma kompletna priča koja savršeno odgovara formama kratkog filma. Kraj je tako briljantan i šokantan. Glavni lik je idiotski, a opet dobronameran; nekako vam se sviđa, ali od početka gledate i strahujete od onoga što će se dogoditi. Činjenica da režiser ima kaskadersku pozadinu ima potpuno smisla: to je tako dobro nameštena „šala“! Ne dobijamo toliko kratkih filmova koji bi postigli savršenstvo naracije, ali ovaj jeste. Nije nešto što će vas učiniti boljom osobom, ali ćete se dobro zabaviti.
Bonus video: Emotivni biografski film o Vitni Hjuston