0
Sa dr Aleksom Milanovićem, docentom na Fakultetu za medije i komunikacije u Beogradu i transrodnim aktivistom, razgovarale su "Pobunjene čitateljke" o poziciji i potencijalu kvir umetnosti u aktuelnim dominantnim kulturalnim normativima globalnog društva.
Razgovarala: Marija Milovanović
Aleksa, kako posmatraš fenomen kvir književnost i kvir čitanja? Da li je kvir čitalačka pozicija partikularna ili bi mogla biti generalizujuća? Da li ona postoji samo u opoziciji prema normativnoj ili se može posmatrati kao sui generis, pozitivno definisan fenomen?
– Zavisi od toga kako definišemo kvir. Ako ga definišemo kao praksu, proces, stav, strategiju, društvenu poziciju, kvir jeste nešto što u svakom slučaju ne može biti normativno. U skorijim radovima sam se bavio temom kvir potencijalnosti, gde pokušavam da odgovorim na pitanje da li tekstovi koji ne sadrže eksplicitno kvir seksualnost mogu biti čitani kao kvir tekstovi. Postoje teoretičari i teoretičarke koji se bave kvirom, posebno Aleksandar Doti, teoretičar filma, koji navode da likove možemo čitati kao nenormativne, recimo homoseksualne, iako nisu eksplicitno okarakterisani kao takvi. Ja ne posmatram stvari na taj način jer smatram da je važno da se navede identitetska pozicija lika da bi on mogao biti čitan kao kvir. Za svaki tekst, književni, medijski, važi pravilo da čitanja ima onoliko koliko ima čitateljki i čitalaca. Da li će to čitanje biti okarakterisano kao kvir, to je možda i do svakoga od njih. Za sebe mogu da kažem da se nisam bavio književnošću u teorijskom smislu, i iako volim da čitam i aktivno to radim, do sada nisam čitao kvir književnost. Knjige koje jesam nabavio su bile jako teško dostupne, a kada ih budem čitao videću da li će mi prijati ili će mi pak probuditi određene traume.
Teoretičari i teoretičarke književnosti se uveliko bave pitanjima kategorije, da li uopšte postoji čitalac ili čitateljka bez iskustva kvir čitanja, odnosno da li je kvir tek podžanr onoga što još uvek nazivamo opštom književnošću ili je imanentan tekstu kao takvom. Da li književnom kanonu možemo pristupiti iz pozicije kvir čitanja?
– Kada se kaže kanon, pomislim na normativ čije su granice strašno branjene od strane društva u kojem živimo, ali, sa druge strane, kvir teorija je sada zastupljena i u našim studijskim programima. Ako kvir književnost uđe u kanon, da li ga ona onda ruši? Između opcije da uđe u kanon, da ostane van njega ili da dobijemo neki novi – opredeljujem se za poslednju. Stari konzervativni kanon ostaje deo istorije.
U svojim radovima si se dosta bavio fenomenom telesnosti iz poststrukturalističke vizure, određujući telo kao tekst, produktivnost jezika. Na koji način smatraš da mi komuniciramo telesnost, kako telo postaje tekst?
– Kada ustanemo i treba da izađemo pred druge, a najpre pred ogledalo i sebe, telo već posmatramo kao tekst i nudimo ga na čitanje kako drugima, tako i sebi. Važna je povratna reakcija, jer je identitet relaciona stvar. Svoje identitete gradimo u odnosu na telesnost, vrlo bitne identitete, kao što su rodni, seksualni, rasni, verski.
Kada govorimo o jeziku, tekstu i diskursima, govorimo i o poprištu društvene borbe. Tako su, recimo, i biomedicinski i umetnički diskurs jednako jezik i tekst. Ako ih uporedimo i prvi okarakterišemo kao primarni kanal biologističkog mišljenja, da li bi književno-umetnički diskurs mogao da bude njegova protivteža?
– Biologija i medicina tumače telo na normativan način, pre svega kroz polni dimorfizam i odnos prema rodu. Tek će 1. januara 2022. stupiti na snagu preporuka Svetske zdravstvene organizacije da se transrodnost skine sa liste mentalnih poremećaja, dakle medicina ne zadire samo u to šta je pol već i u to šta je rod i kako se on može klasifikovati, a sve što izlazi iz normativnog poimanja roda smatra se devijacijom. To je i dalje samo preporuka, ko zna kada će u Srbiji biti usvojena. Diskursi medicine i biologije čine štetu time što diskriminišu, brišu i isključuju mogućnost da se pol i rod sagledaju na jedan drugačiji način. Diskurs koji poništava tu štetu, nazovimo ga diskursom umetnosti, jeste diskurs popularne kulture. On je uveo mogućnost da rod izvodimo drugačije na scenu. Kroz njega ljudi prihvataju ono što vide. Dana International, prva trans žena koja je pobedila na pesmi Evrovizije još krajem prošlog veka, svojom pobedom je dovela do prvog Prajda u Izraelu i izvela je ljude na ulice u jednoj religijski vrlo konzervativnoj zemlji. Popularna kultura je tako dovela do pomaka u domenu ljudskih prava. Kod nas je, nakon pobede, Marija Šerifović postala miljenica nacije uprkos nenormativnoj rodnoj pojavi i uprkos svojoj seksualnoj orijentaciji, a naredne godine će biti pedeset godina od pojave Zigi Stardasta, alter-ega Dejvida Bouvija koji je kroz fenomen glam-roka promovisao, za to vreme, jednu vrlo drugačiju rodnost.
Film možemo svrstati i u popularnu i u elitnu kulturu. Distributivna moć koju on poseduje naveliko premašuje onu koju ima književnost, daleko je dostupniji ljudima i konkretnim vizuelnim sadržajima neposrednije pobuđuje emocije recipijenata. Uprkos tome, da li je možda oslanjanje književnosti na mentalne umesto konkretnih slika njeno preimućstvo, budući da je takve slike mnogo teže cenzurisati? Mislim pritom i na auto-cenzuru.
– Slažem se. Film je skupa industrija, dok knjiga može da se objavi i u samizdatu, danas je to vrlo lako. Kada su u pitanju velike količine novca, niko ne želi da rizikuje cenzuru. Film nam malo sirovije servira čitanja od književnosti, koja je individualno iskustvo. Književnost ima veći potencijal da ostavi utisak. Jako dugo je film bio bioskopska zabava za porodicu. Kada gledamo neku nenormativnu scenu u sali sa dvesta ljudi, ta okolnost utiče na način na koji ćemo je doživeti. Sa knjigom smo sami i sami ustrojavamo dinamiku njenog konzumiranja.
Ako se osvrnemo na kvir vizuelnu umetnost, vredi pomenuti Lorena Kameruna i njegove slavne transrodne autoportrete. Vrlo je zanimljivo da je, iako je najpoznatiji po njima, on dobitnik zapravo književne Lambda nagrade. Da li je vizuelnom kvir sadržaju i dalje neophodan narativ koji će ga braniti i objašnjavati zato što još uvek nije deo mejnstrima?
– Lično volim objašnjenja, pogotovo što većinsko društvo nije još doseglo neki stupanj razumevanja i prihvatanja takvih identiteta. U vreme kada je Kamerun pravio serije (auto)portreta, trans osobe nisu bile uopšte vidljive. Danas ima puno internet sadržaja i Youtube kanala na kojima ljudi beleže svoj proces medicinske tranzicije, transrodno telo je nama dostupno i vidljivo, iako to nije olakšalo poziciju zajednici, čak suprotno, pokreti poput TERF-a su prilično jaki. Kamerunov rad je za savremenike i savremenice bio potpuno šokantan, on ima to izvajano bildersko telo, uradio je gornju operaciju a donju ne, a u to vreme su fotografije transrodnih osoba bile dostupne samo u medicinskim udžbenicima, sa crnim povezom preko očiju i belim pločicama u pozadini. Transfobija je bila vrlo rasprostranjena i ovi ljudi su bili odbacivani čak i u LGB okvirima. Na jednoj svojoj fotografiji, Kamerun je prikazan u položaju tela koje reflektuje stanje grča, sa grimasama zabrinutosti na licu, a uokviren je tekstom uvredljivih poruka, bombardovan rečima i hetero i LGB zajednice. Moj prijatelj Aleks Gosto u jednom svom video radu stoji i plače, a prati ga tekst sa pitanjima sa kojima se svakodnevno susreće. Tek kada na taj način predstavimo kvir identitet, onda možda ne treba objašnjenje.
Kako pozicioniraš transrodnost u okviru kvir studija? Da li je neprivilegovana, zajednici pripadajuća pozicija presudna za autorku ili autora, književnog i bilo kog drugog?
– Transrodne studije su se u nekom trenutku izdvojile iz kvir studija, kao što su se iz ženskih i rodnih studija izdvojile studije seksualnosti, pa gej, lezbejske i na kraju transrodne studije. One su, naravno, produkt Zapada i tamo se uglavnom transrodne osobe bave njima, kod nas sam ja napisao dve knjige, ali mislim da ima mnogo više tekstova koje proizvode ljudi koji nisu deo trans zajednice. Pripadnost nije od presudne važnosti, ali je vrlo važno da osoba zaista razume fenomen kojim se bavi. Mi, kao aktivisti i aktivistkinje, pokušavamo da na neki način omogućimo što većem broju transrodnih osoba da učestvuju u produkciji tekstova. Postoje konkursi, lične priče, blogovi na sajtovima transrodnih regionalnih organizacija, u pripremi je publikacija Umjetnost koju stvaramo mi: savremeno umjetničko stvaralaštvo TIRV zajednice iz Crne Gore i regiona. Moramo preuzeti aktivnu ulogu kada je reprezentacija u pitanju, kroz istoriju smo uvek bili u ulozi pasivnog objekta. Da bi se naši identiteti mogli prikazati na afirmativan, prihvatljiv ali i autentičan način, moramo preuzeti ulogu onih koji reprezentuju sebe, jer drugi to neće učiniti na adekvatan način. Meni je moja rodna pozicija od izuzetnog značaja kada pišem ali, koliko mi lično iskustvo olakšava pisanje, toliko mi predstavlja i izazov, jer razmišljam o tome šta će moja zajednica misliti o napisanom, okolnostima objavljivanja, korišćenoj terminologiji… Važna mi je moja zajednica.
Za kraj razgovora, možeš li mi reći još nešto o mestu kvir umetnosti u domenu pop-kulture koju smo pominjali? Popularna kultura je ambivalentan pojam jer proističe iz normativnih institucija ali i izmiče njihovoj apsolutnoj kontroli, ona je i Evrovizija ali i rodno normativna reklama za deterdžent koja jača patrijarhat. Koji deo pop-kulture kvir umetnost može najproduktivnije iskoristiti?
– Mislim da je jako važno što su kvir narativi počeli da osvajaju domen TV serija. U seriji Pose je, po svoj prilici, trans zajednica predstavljena na adekvatan način. Inače su kao likovi transrodne osobe sporedne, uglavnom ili žrtve nekog zločina, ili zločinci, kao u filmu Kad jaganjci utihnu ili Obučena da ubije Brajana de Palme, ne osobe koje imaju svoj život sa nekakvim pozitivnim ishodom. Potrebna je pozitivna slika. Kada bi većinska populacija stalno gledala neke drame u kojima likovi koji je reprezentuju konstantno tragično završavaju, verovatno bi dolazilo do masovnih samoubistava. Lana i Lili Vačkovski su dobro režirale seriju Sense8, u kojoj imamo portret transrodne osobe, što su i one same, tako da je potrebno da neko u produkciji pripada zajednici da bi se stvorila adekvatna, afirmativna reprezentacija.
Tekst je originalno objavljen u trećem biltenu „Pobunjeno čitam“, koji uređuje i izdaje udruženje Pobunjene čitateljke. Objavljivanje biltena podržali su USAID, Evropska unija, Nacionalna koalicija za decentralizaciju i Fondacija Jelena Šantić.
Bonus video: Nastup „Fantomki“ na Merlinka festivalu
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare