Tom Henks je za "Spasavanje vojnika Rajana" zaradio više nego svi srpski glumci prošle godine

Ne sećam se da su mediji notirali kada se popularni “Bole iz bureta”, Božidar Stošić uselio u novi stan u ulici Đure Salaja, danas Desanke Maksimović. Ista adresa, nov stan i za filmskog reditelja Purišu Đorđevića. Iste ’71. u ulaz do njih, uselila se pozorišna glumica Maja Dimitrijević i pozorišni reditelj Miroslav Belović, njen suprug. Sprat više stan Ksenije Jovanović, takođe pozorišne glumice. Stanove nisu kupili od honorara već su ih dobili kao i mnoge njihove kolege.Informacija da Miki Manojlović i Aleksandar Berček snimajući dan naplaćuju – kažu – “čak i do 3.000 evra” trebalo je valjda da govori o vrtoglavom rastu cene angažmana domaćih glumaca. Tom Henks je spasavajući redova Rajana, pre 15 godina, zaradio 40 miliona dolara, što je više nego što su svi ovdašnji glumci i glumice u Srbiji i van nje ukupno zaradiili 2022.Daleko je Amerika a i Turska – po honorarima - ništa bliža. Halit Ergenč za ulogu Sulejmana Veličanstvenog dobio je više od tri i po miliona evra. On i Burak Ozdživit, popularni Bali beg, za četiri mesečne epizode inkasiraju po 100.000 evra.

MALA ZEMLJA - MALI HONORARIHonorari naših glumaca nikada neće sustići one koje primaju turske kolege. Nisu tome “krivi” produkcioni razlozi, čak ni njihova ekonomija iza koje smo još dalje nego glumci, već pre svega činjenica da Turska ima 85 miliona stanovnika. Srbija je 12 puta manje. Da je kojim slučajem prostor nekadašnjeg jugoslovenskog tržišta pa i filmskog ostao jedinstven, sa 25 miliona stanovnika, honorari domaćih glumaca bili bi 20-30 odsto veći. Indijska serija "Mala nevesta" emitovala se ne samo u Indiji već i Pakistanu, Singapuru, Šri Lanki … Ovdašnje sapunice – s retkim izuzecima - su za strana tržišta samo mehur od sapunice.Bilo je domaćih filmova koji nisu prodali ni 6.700 ulaznica. Nije ih video ni promil populacije. U Indiji taj promil je sasvim dovoljan da pokrije sve troškove produkcije jer on u Indiji znači 14,5 miliona gledalaca. Bolivud godišnje proda više od četiri milijarde bioskopskih ulaznica. Snimaju oko 1.000 filmova godišnje. Svakog dana 13 miliona Indijaca kupi bioskopsku kartu.“U Indiji vlada kult filmskih zvezda. Glumci su neprikosnoveni, jer oni prodaju film. Tamošnje gledaoce ne interesuje siže filma, već glumac. Honorari njihovih mega zvezda često iznose i pola budžeta filma. Glumci su garancija prodatih ulaznica i uspeha filma", objašnjava Alek Conić, reditelj i producent koji je prvi u Srbiji producirao indijske filmove i serije.Trojica indijskih glumaca našli su se među prvih deset najplaćenijih glumaca na "Forbsovoj" listi. Dopunski izvor prihoda ostvaruju na svadbama. Otpevaju par pesama, slikaju se sa mladencima… Tako je, recimo Šahruk Kan samo za pojavljivanje na venčanjima godišnje inkasirao više od milion dolara. Turski glumci dominiraju i na društvenim mrežama. “Bali bega” prati više od 20 miliona ljudi. Samo jedna njegova fotografija za nepun sat proizvede gotovo 200 000 lajkova.

Berček, Manojlović i Rade Šerbedžija, naš najplaćeniji glumac u inostranstvu, nisu preterano zainteresovani za jedrenje po društvenim mrežama, dok s istih pozicija mlađi: Biković, Marić, Bukvić pucaju iz svih vrsta oružja. Ono što je šezdesetih godina u Rusiji, na muzičkoj sceni bio Đorđe Marjanović, to je na filmskoj danas Miloš Biković. Njegova karijera ide po uskotračnom domaćem i širokom ruskom filmskom koleseku s procenom da će njegov rejting, time i zarada, rasti.Nesrazmerno veće od domaćih honorara na inostranom tržištu ostvaraju Nikola Đuričko i Sergej Trifunović, dok serija “Južni vetar” probija prostor i za još neke domaće glumce. Dragana Bjelogrlića je teško uhvatiti “i za glavu i za rep”. Nije samo glumac, već i reditelj, scenarista i producent, tako da je jedan od retkih srpskih glumaca sa više finansijskih razdela. Mnogo više i od “čak 3.000 evra”.CENOVNIK PAVLA VUISIĆAI Pavle Vuisić je imao svoj “cenovnik”, od koga nije odustajao tako da su pri sklapanju ugovora producenti uvek bili na velikoj muci. Scenograf Dragoljub Ivkov, zabeležio je jednu anegdotu. S jedne strane Pavle Vuisić s druge Leka Obradović, direktor “Lovćen filma”: “Koliko ti tražiš? A koliko ti daješ, pitao ga je Vuisić. Reci neku cijenu, odgovorio mu je direktor “Lovćen filma”. Paja upita: ” Koji je tvoj plafon? A koji je tvoj beton",  bio je znatiželjan Obradović.Glumci, glumice i reditelji neretko su ostajali kratkih rukova. Ivkov se seća još jednog slučaja i kolege scenografa: “Među filmskim radnicima bilo je poznato da je preduzeće “Film danas” neredovno isplaćivalo honorare. Rezigniran beskrajnim čekanjem Miljen Kreka Kljaković uleteo je u “Film danas” i sa stola dohvatio pisaću mašinu. Dok je je Kreka odlazio, za njim je istrčao direktor Dragan Vojnov i vikao: "Sada smo kvit. Nema vraćanja!” Pisaća mašina je bila beznadežno pokvarena i neupotrebljiva.Krajem četrdestih godina prošlog veka američki senator Makarti krenuo je u lov na, naravno crvene, veštice. Glumci, glumice, reditelji, scenaristi bili su redovne mete. Istovremeno u jednoj zemlji iza Gvozdene zavese ponašali su se kao da su na Zapadu. Ti “ostaci prošlosti” - u vreme kada su Moskvi rekli NJET - stigli su da razmišljaju i o tantijemama u tek rođenoj filmskoj industriji.

“Te 1949. rešeno je da se pored honorara isplaćuju tantijeme - prema gledanosti. Prava su bila podeljena na dva dela jedno kada ugovoriš platu ili honorar a druga za gledanost filmova – objasnio je tu posleratnu formulu reditelj Jovan Joca Živanović, Bogdanu Zlatiću, autoru monografije posvećene ovom reditelju (“Pčelinjak u osinjem gnezdu” - FCS).“Tako je Voja Nanović, iz tog velikog fonda za “Besmrtnu mladost” ‘49. dobio oko 150.000 dinara a Radoš Novaković za “Sofku” 49.000 dinara. Dok sam ja za dokumentarni film “Prvi letovi” dobio 43.000 dinara, pride i neku specijalnu nagradu od 10.000 dinara. Sledeći dokumentarac po gledanosti bio je film Žike Mitrovića sa 10.000 dinara”, precizirao je Živanović.To dakle nisu bili honorari već tantijeme. Stimulacija se dobijala u zavisnosti od gledanosti filmova. Tako se preme visini tantijema moglo zaključiti kako su filmovi prošli kod gledalaca.JEDNA PESMA - DVE KIRIJE"Tada je umetnost bila plaćena i cenjena. Za tih 43.000 dinara mogao sam 1949. da kupim polovnu “olimpiju”. Kasnije kada sam ratovao s Vickom Rasporom bio sam bojkotovan i gladovao. Do mene je tada došao Bogdan Jovanović, koji se zaposlio kao novinar, i rekao da može da mi plasira pesmu u NIN-u. U NIN-u sam dobio 50 dinara za stih. Odnosno za pesmu od dve strofe, po četiri stiha, 400 dinara dok je kirija za stan bila 200 dinara. Kad objaviš jednu pesmu, dobijete toliko novca da možeš da živiš mesec dana", navodi Živanović.

Filmom “Čudna devojka” uvedena još jedna formula koja se ticala honorara. Taj Živanovićev film bio je prvi “Avalin” koji se radio po posebnim ekonomskim jedinicama. To je značilo da producent zadržava pola rediteljskog honorara. Druga polovina se isplaćuje samo ukoliko se film isplati.Brojne su formule i danas ali najskuplju plaćenu sekundu i domaći glumci ostvare u reklamama: od trgovinskih lanaca, banka do proizvođaća sokova, kafe, igara na sreću - kladionica. Na toj brzorastućoj reklamnoj plantaži prihoda četa berača: glumci i glumice, među njima i bračni parovi. Za mnoge od njih to je najskuplja uloga koju su odigrali.Bonus video: Rade Šerbedžija - Sa koncertima sam počeo još dok su buktali ratovi oko nas

video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=tngradeerbedijasakoncertimasampoeojodoksubuktaliratoviokonasnm-novas-worldwide&stream=hp1400&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="4677910"]