3
Živa muzička legenda Tina Tarner (81), nazivana "kraljicom rokenrola", ali i "rokenrol bakom" zbog svoje duge karijere, oprostila se od turneja pre više od decenije, a najavljujuću premijeru dokumentarnog filma "Tina" potvrdila je i da je ta njena filmska ispovest ujedno i oproštaj od publike.
Film reditelja Dena Lindzija i Ti-Džej Martina, nagrađenih Oskarom za dokumentarac „Neporaženi“ (2011), snimili su biografski dokumentarac „Tina“. Dva sata, koliko film traje, teško da je bilo dovoljno da obuhvati buran život i karijeru jedne od najvećih rok zvezda svih vremena. Film prati njene početke od kasnih pedesetih, vreme saradnje sa Ajkom Tarnerom šezdesetih i oslobađanje iz turbulentnog braka sa briljantnim muzičarem, ali i nasilnim mužem, njen solo rad tokom sedamdesetih, povratak na velika vrata osamdesetih godina, kada je konačno postala jedna od najpopularnijih i najuticajnijih pevačica svog vremena, pa sve do danas.
„Tina“ je premijerno prikazana na Filmskom festivalu u Berlinu, a publika može da ga pogleda od ovog vikenda na HBO-u. Reditelj Den Lindzi kaže da je Tina Tarner taj film zamislila kao njenu „završnu reč“.
„Cenim svu tu ljubav za mene, ali ja sam gotova, umorna sam, samo želim da živim u penziji“, citirao je Lindzi novinarima šta mu je rok diva rekla.
„Devojka sa pamučnih polja“, kako je sama sebe opisala, pevala je oduvek, još kao dete u baptističkim horovima, a muzikom je profesionalno počela da se bavi sredinom pedesetih godina prošlog veka, kao prateći vokal u sastavu „Kings of Rhythm“, a na prvom svom ikad snimljenom singlu, „Boxtop“, potpisana je kao Litl En. Ime Ana Me Bulok, koje su joj roditelji dali na rođenju u oktobru 1939. godine u Netbušu u Tenesiju, promenila je tek nekoliko godina kasnije, i to na zahtev Ajka Tarnera.
U narednih deceniju i po, Ajk Tarner se, kao prema njenom imenu, odnosio i prema njenom glasu, telu i svemu drugom, a ona je sve češće proživljavala manje-više sve ono što i njena majka od njenog oca pre nego što je pobegla od kuće.
Ali usledili su prvi hitovi poput „A Fool in Love“ (1960) ili „It’s Gonna Work Out Fine“ (1962), probijanje u mejnstrim posle 1966. uz „River Deep Mountain High“, sa Filom Spektorom kao producentom (on sam smatrao je svojim najboljim radom), pa album „Outta Season“ (1969), posle kog su im u publici, između ostalih, sedeli Slaj Stoun, Dženis Džoplin, Rej Čarls i njihov rival sa početaka Džejms Braun…
Posle obrade pesme „Proud Mary“ grupe Creedence Clearwater Revival, koja će im 1971. doneti i Gremija za najbolje izvođenje u ritam i bluz maniru, usledio je i dupli album „What You See Is What You Get“ (1971) sa tom pesmom i hitovima poput „Ooh Poo Pah Doo“ i pesmama Slaja Stouna „Everiday People“ i „I Want to Take You Higher“.
Ali je i Tina pisala sve više pesama, pa je već na sledećem albumu „Feel Good“ (1972) devet od 10 pesama bilo njeno, kao što je i njena autobiografska „Natbush City Limits“ (1973). Sve je vodilo i ka filmu, pa je Tina Tarner igrala Esid Kvin (Kraljica Kiseline) u jednoj od prvih rok opera, „Tomi“ britanske grupe The Who.
Sa druge strane, Ajk je sve više tonuo u zavisnost, a njegov mučan i nasilan odnos prema njoj bio je previše za nju. U filmu „Tina“ ispričala je kako bi je prvo pretukao, pa bi onda imali seks, pa bi je onda terao da izađe na scenu i nastupa. Otkriva i da je zbog svega toga pokušala i da se ubije.
Pobegla je od Ajka 1976. i dve godine kasnije su se razveli. Počela je solo karijeru, ali je novac koji bi zaradila mahom odlazio na dugove zbog ranije neispunjenih obaveza kakve su Ajk i ona imali kao duet. Krajem te decenije se u jednom trenutku zatekla i na jednomesečnoj turneji u Južnoafričkoj Republici. Mnogi joj pevanje u toj zemlji tokom aparthejda nikada nisu oprostili, iako je ona kasnije duboko žalila zbog odlaska tamo, objašnjavajući da je bila „politički naivna“.
Ali polako se, preko pesama Ala Grina, izvukla iz drugorazrednih klubova i sa revijalnih nastupa i iz korena je promenila imidž, okrećući se na dugim nogama u kratkim suknjama pod perikama sa kakvim je jedino pamte njeni fanovi rođeni od osamdesetih godina naovamo. Grinova pesma „Let‘s Stay Together“ u njenom izvođenju dospela je visoko na top-listama u Americi i Evropi, što je bio znak za „Kapitol rekords“ da potpiše sa njom ugovor o albumu.
Rezultat je bio „Private Dancer“, snimljen za samo dve nedelje. Ploča je postala pet puta platinasta u Americi, a širom sveta prodato je 10 miliona primeraka. Iz klubova je prešla u velike dvorane i na stadione. Postala je superzvezda.
Sa Tinom Tarner praktično da nema ko nije želeo da peva duete. Jedan od upečatljivijih iz tog vremena je „Tonight“, sa Dejvidom Bouvijem, koji je njene koncerte gledao još po dolasku u Ameriku početkom sedamdesetih, a u to vreme i sam je redefinisao svoj imidž.
Na Live Aidu, koncertu za decu Afrike, za koji je Bob Geldof okupio najveće zvezde tog vremena, pevala je u duetu sa Mikom Džegerom. Za duet sa Brajanom Adamsom „It‘s Only Love“ stigla je i nominacija za Gremi i MTV nagrada za najbolje izvođenje na sceni. Tada je upoznala i Ervina Baha, sa kojim je započela vezu koju su posle 27 godina potvrdili i brakom i zajedno su i danas.
Muzičke nagrade praćene su i onim filmskim. Kao one za ulogu u trećem nastavku „Pobesnelog Maksa“ (1985), gde je igrala Entiti, prvu ženu Bartertauna. Za taj film snimila je dve pesme, „We Don’t Need Another Hero“ i „One of the Living“. Za obe je nagrađena Gremijima…
Sredinom te decenije objavila je i autobiografiju „Ja, Tina: moja životna priča“, a osamdesete je završila koncertom pred 180.000 ljudi na Marakani u Riju, albumom „Foreign Affair“ i kompilacijom nazvanom po singlu „The Best“ (1990). Za sve to nije joj bio potreban Ajk. Zajedno su uvedeni u Rokenrolu kuću slavnih 1991. godine, ali se ona tada nije pojavila. Priznanje je u njeno ime primio Fil Spektor.
Sredinom devedesetih ponovo spoj muzike i filma: „Golden Eye“ za franšizu o Džejmsu Bondu. Tu pesmu su potpisali Bono Voks i Edž (U2).
Poslednji album „Twenty Four Seven“ snimila je 1999. godine, a od turneja (među kojima je i ona za album „Foreing Affair“ kada ju je, uz još četiri miliona slušalaca u gradovima širom Evrope, čula i publika na stadionu u Zemunu) oprostila se definitivno 2009. godine.
I sve dalje je priča o „uspešnosti uspeha“ koja se preselila i u novi milenijum i teško ju je i pratiti. Za Tinom Tarner su desetine albuma, stotine miliona prodatih ploča, 12 Gremija, ima svoju zvezdu na bulevaru u Holivudu, o njoj su snimljeni dokumentarci, kao i polubiografski igrani film (igra je Andžela Baset, koja o njoj govori i u dokumentarcu „Tina“), visoko je rangirana na svim listama „100 najvećih pevačica“, a od prošle godine njen album „Private Dancer“ čuva se i u američkoj Kongresnoj biblioteci…
Majka je dvojice bioloških i dvojice usvojenih sinova. Za njom su i moždani udar i kancer. A sa Bahom u poslednjoj deceniji živi u Švajcarskoj, a pasoš te zemlje uzela je 2013. Objavila je prošle godine i treću memoarsku knjigu pod nazivom „Sreća postaje ti: vodič da promenite život zauvek“. Ali sa druge strane, autori dokumentarca svedoče da su u razgovorima sa njom saznali i da „bol iz njene prošlosti uvek vreba iza ugla“.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
