4
Radoslav Petković je bio najznačajniji romansijer u svojoj generaciji. Pisao je malo, s velikim pauzama između romana, ali je sve što je napisao bilo dobro, kaže za Nova.rs Gojko Božović nakon odlaska velikog pisca u 71. godini.
– Potresla me je vest o smrti Radoslava Petkovića – priznaje za Nova.rs pesnik, esejista, književni kritičar i glavni urednik „Arhipelaga“ Gojko Božović nakon odlaska Vave Petkovića u 71. godini.
Podseća Božović da se Petković dugo borio s bolešću, no napominje:
– Ali, i kada to čovek zna, teško se može pomiriti sa odlaskom dragog čoveka i pisca takve imaginativne i intelektualne snage i tako raskošne rečenice. Radoslav Petković je bio najznačajniji romansijer u svojoj generaciji, rođenoj pedesetih godina. Srpski pisci su, po pravilu, od pripovedača vremenom postajali i romansijeri. Mada je objavio i dve odlične knjige priča („Izveštaj o kugi“ i „Čovek koji je živeo u snovima“) i nekoliko izrazitih knjiga eseja (pomenimo najpre „Ogled o mački“, „O Mikelanđelu govoreći“ i „Vizantijski internet“), Radoslav Petković je, poput Borislava Pekića, najpre bio romansijer. Pisao je malo, s velikim pauzama između romana, ali je sve što je napisao bilo dobro – smatra naš sagovornik.
Oblikovani u znaku istoriografske metafikcije, Petkovićevi romani su, dodaje Božović, „pažljivo izgrađene i zanosne priče o različitim istorijskim epohama“. U tim romanima jasno su, prema rečima našeg sagovornika, precizirani i vreme i prostor pripovedanja, jer su to osnove iz kojih crpe njegova priča, ali je pisac od jednog do drugog romana smelo menjao i istorijski okvir i prostorni plan pripovedanja.
– Petković je u romanima opisao put od istorije mediteranskog grada Dvigrada u ranom „Putu u Dvigrad“, preko istorije ranih pokretnih slika i nemog filma u „Senkama na zidu“, jednom od vrhova piščevog pripovedačkog umeća, do ukrštene priče o ruskom mornaričkom oficiru Pavelu Volkovu, koji se iznenada pomeo i izgubio u ličnim i istorijskim metežima početka 19. veka, i priče o sudbini istoričara Pavla Vukovića koji se našao u grotlu mađarske revolucije 1956. godine u remek-delu „Sudbina i komentari“, jednom od najznačajnijih romana srpske književnosti poslednjih decenija. Taj put se zaokružuje u slici pozne vizantijske epohe u kojoj se mešaju istorija i fantastika, istorijsko znanje i misterija u „Savršenom sećanju na smrt“.
U osnovi romana Radoslava Petkovića, naglašava Božović, jeste priča dugog daha ispunjena preokretima i otkrićima, ali i složenom mrežom intelektualnih referenci i važnih pitanja koji se stapaju u izoštren saznajni horizont ovog pripovedanja.
– Za pisce romana koji za svoju osnovu u nekom obliku uzimaju istoriju najvažnije je da imaju jasnu svest o istoriji. Petković je u svojim romanima predstavio produbljenu sliku nekoliko istorijskih epoha, zapitan, pre svega, nad sudbinom čoveka u istoriji, a nimalo impresioniran velikim pokretima i zamasima istorijskih tokova. U osnovi njegove istorijske svesti jeste uverenje da je istorija priča, ali da se ova uvek iznova mora ispričati, na osnovu pažljivih istraživanja i sumnje u zatečena saznanja – sud je Božovića, koji ukazuje da je „Petkovićevo pripovedanje istorije otuda imalo snagu demistifikatorskog poduhvata“.
– Radoslav Petković je od onih retkih pisaca koji su, osim što su ih napisali, malo šta radili za svoje knjige i njihov uspeh među čitaocima, ali će njihov književni značaj samo rasti u vremenima koja su pred nama – kaže na kraju Gojko Božović.
Bonus video: Sajam knjiga
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
