0
Poezija je za mene način života. Ako pišem živim, ako ne pišem umirem, govorio je književnik Rajko Petrov Nogo.
– Ne pišem poželjne pesme. Znam da je život za svakoga težak, a pogotovu za osetljiva čoveka – bile su reči pesnika, književnika, esejiste, profesora Rajka Petrova Noga, koji je preminuo jutros u 77. godini.
Rajko Petrov Nogo je rođen 13. maja 1945. godine, odmah po završetku Drugog svetskog rata, od oca Petra i majke Stane, u Boriju, u Hercegovini. Još kao dečak došao je u Sarajevo na školovanje. Nakon osnovne škole, završio je Učiteljsku školu u Sarajevu i diplomirao je Jugoslovensku književnost i srpskohrvatski jezik na tamošnjem Filozofskom fakultetu.
Preselio se 1982. godine iz Sarajeva u Beograd, gde je magistrirao na Filološkom fakultetu.
– Kada sam prešao ovamo, u Sarajevu su me zavitlavali da ću se vratiti, jer neću moći dugo da izdržim u Srbiji. Rekao sam im da jeste dosadno biti sa Srbima, ali to smiruje živce – pričao je u jednom intervjuu.
Spasao ga je tada, pričao je svojevremeno, Vidosav Stevanović, pozvavši ga u BIGZ da bude urednik. A potom ga je, kako je svedočio, u svoj stan privremeno primio Milisav Savić. Nikada to nije zaboravio.
I radio je kao urednik u izdavačkom preduzeću „Veselin Masleša“ od 1972, čitavih deset godina, a potom u BIGZ-u do 1999.
Od 2000. godine počeo je da predaje poeziju i kritiku na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Istočnom Sarajevu. Za dopisnog člana Akademije nauka i umjetnosti Republike Srpske izabran je 27. juna 1997, a za redovnog 21. juna 2004. godine. Član je bio Udruženja književnika Srbije, a i prvog saziva Senata Republike Srpske.
Kada je pre tri godine, nakon operacije karotide, doživeo težak moždani udar, govorio je kako je imao „direktan susret sa smrću“. I kad je to preživeo, napisao je intimnu pesničku knjigu „Dokumentarni detalji“.
– Zanimljivo je da su mi u najtežim trenucima navirale pomalo nerazgovetne neke reči. Medicinska sestra Ceca ih je, ipak, zapisivala. Zamolio sam je da ih beleži i, to, striktno ćirilicom. Ona je to i učinila i ja sam joj veoma zahvalan – objašnjavao je za „Novosti„.
Kada je to pregrmeo, prošle godine dobio je koronu, zbog koje je hospitalizovan, i opet, jedva je preživeo.
Stradanju Srba kraja video nije, što je ovako obrazložio:
– Možda zato što, inače, ništa vedro sada ne vidim.
Na pitanje da li će srpska kultura preživeti, odgovorio je da „straha nema, jer vitalna je“.
Za života je ovenčan s 23 nagrade, među kojima su Brankova, one koje nose ime Petra Kočića, Alekse Šantića, Desanke Maksimović, Branka Miljkovića, potom „Vitalove“, „Zlatnog suncokreta“, „Meše Selimovića“, Nagrade Vukove zadužbine, Disove…
Kada je 2020. godine odlučeno da bude laureat Disove nagrade za celokupno stvaralaštvo, žiri, koji je odluku doneo jednoglasno, podsetio je da je 2019. objavio tri pesničke knjige. Žiri je ocenio da je Nogo pesničkim knjigama „Moždani udar“, „Dokumentarni detalji“ i „Pozni stihovi“ obeležio 2019. godinu i tako ih „obavezao da upišu njegovo ime među dobitnike Disove nagrade – ime koje je toj nagradi više nego upadljivo nedostajalo“.
Objavio je više od 50 knjiga, kao što su „Zimomora“, „Zverinjak“, „Bezakonje“, „Planina i počelo“, „Lazareva subota“, „Na kapijama raja“, „U Vilovome dolu“…
Priredio je „Antologiju srpske junačke pjesme“, „Antologiju novijeg srpskog pesništva“, „Pjesme“ Alekse Šantića, „Poeziju“ Jovana Dučića, „Poeziju i prozu“ Branka Ćopića…
Autor je memoarske proze „Zapiši to Rajko“, knjige eseja „Zapiši i napiši, S mene na uštap“, a Narodna biblioteka „Stefan Prvovenčani“ iz Kraljeva je 2004. godine priredila zbornik „Rajko Petrov Nogo – pesnik“.
Upitan jednom da li je napisao najbolju pesmu, odgovor je bio „Nek pada snijeg, gospode“ i, eventualno, „Zrelo žito vilov dole bosioče plavi“. A u „Snijegu“ ispisao je ove stihove:
„…Spavajte moji umrli
bez groba i bez biljega
Neka vas vjetar zagrli
Zavije pokrov snijega
I neka majku zbodenu
I njenu crkvu jeliku
Bijelim ruhom odjenu
Za našu tugu veliku„.
Bonus video: Beogradske adrese srpskih pisaca
