0
Iako smo svedoci revolucije serija, domaći filmovi i dalje čuvaju počasno mesto kod naše publike. Oni pune bioskope, tema su razgovora i okupljaju porodicu i prijatelje da se zajedno opuste, nasmeju, isplaču, zavisno od filmskog žanra. Junaci poznatih filmova deo su naše svakodnevice, a njihove replike koristimo kada komentarišemo ljude i situacije.
Najbolji domaći filmovi svih vremena
Možda je reper za izbor večno aktulenih i popularnih domaćih filmova praznični repertoar. Tu su, naravno, pored stranih klasika, neizostavni domaći filmovi, obično oni koji su namenjeni čitavoj porodici, kao i filmovi sa istorijskom tematikom.
Rezervisani termin u tom smislu uvek imaju filmovi po scenariju Dušana Kovačevića: “Maratonci trče počasni krug”, “Balkanski špijun”, “Sabirni centar” i “Ko to tamo peva”.
Većina, verovatno preferira “Maratonce”, koje je režirao Slobodan Šijan. Prva asocijacija na ovo kultno ostvarenje je svakako gluma Zorana Radmilovića i ostalih legendi od kojih neki više nisu među nama: Bata Stojković, Mija Aleksić, Pavle Vujisić… Ovaj film je verovatno najdublja alegorija naše društvene problematike – profiteri od smrti koji se međusobno glože i svaki pita koliki je njegov deo, kako u filmu kaže legendarni Laki.
Najpopularniji domaći filmovi komedije
U ovom nizu posebno mesto ima remek-delo dvojca Dušan Kovačević i Slobodan Šijan – “Ko to tamo peva”. Za mnoge najbolji domaći film svih vremena, mogao bi da ponese i titulu našeg najboljeg i najautentičnijeg filmskog ostvarenja.
Ko još ne želi da se zavali u fotelju i sa Miškom krene na famozno putovanje gde će se u poluraspalom autobusu družiti sa tipičnim predstavnicima našeg mentaliteta: dedom koji izbegava da plati kartu i sa sobom nosi pušku koja je zakočena, sa zavodljivim pevačem šlagera i odbeglom udavačom, i tako redom. Smeha i tragikomedije koliko hoćeš. Sve do kultne scene bezobraznog posmatranja ljubavnog čina, gde se tako precizno postavlja pitanje odnosa našeg čoveka prema moralu.
Najbolji domaci filmovi po IMBD-u
Najbolje ocenjeni srpski film na IMBD-u je “Balkanski špijun” koji je dobio ocenu 8,8.
Izgleda da je u domaćem filmu davno postavljeno isto ono pitanje koje postavlja Orvel u “Velikom bratu” – da li nas neko zaista posmatra, ili samo uobražavamo pa je ta paranoja još veći problem. I nije čudo da se time bavi baš veliki Dušan Kovačević. “Balkanski špijun” je eklatantan primer kako genijalno delo može nastati uz minimalnu scenografiju, uz čaroliju igre koju izvodi samo nekoliko glumaca – maestralni Bora Todorović, Mira Banjac, Branka Petrić…
Najbolji domaći filmovi – Goran Marković
“Sabirni centar” koji je režirao Goran Marković po Kovačevićevom tekstu je možda manje omiljen u širem krugu publike, ali ozbiljniji poštovaoci i analitičari domaćeg filma svakako ga cene.
Kovačević ovde bukvalizuje ono pitanje koje nas sve muči – kako će nam biti i hoćemo li se sresti na onom svetu sa bližnjima i poznanicima. Ovde se pitanje greha i ljudskih slabosti obrađuje na tako crnohumoran i ciničan način da gledaoci sami priznaju da se ponekad smeju, ponekad plaču, a ponekad jednostavno ostaju zatečeni.
Markovićev fim “Tito i ja” nastao je devedesetih i ima drugačiju poetiku i čitanje. Mnogi su ga i pogrešno percipirali kao komercijalni film, ali on spada u vrlo neobične domaće filmove koji ima u sebi nešto teatarsko, karikaturalno, što se večno urezuje u pamet. Od iskrenih i pametnih dečijih razmišljanja malog Zorana (kome se “ojela guza”), preko tragikomičnog druga Raje koji predvodi rutu pionira, pa do genijalno karakterizovanih članova Zoranove porodice, pripadnicima bivše povlašćene građanske klase. To i jedan od retkih filmova koji obuhvata priču o detinjstvu iako je suštinski film za odrasle. Ali opet, pun smeha, te spada u domaće komedije.
Najbolji beogradski filmovi
Simbol jedne generacije i vremena jugoslovenske modernosti svakako je “Nacionalna klasa” Gorana Markovića za koji je on pisao scenario i bio u ulozi reditelja. Ta maestralna priča o trenutku pred sazrevanje, o beogradskoj mladosti zaluđenoj automobilima, diskotekama i traženjem strasnih ljubavnih doživljaja je i film koji se duboko urezao u samu srž grada.
Ko još ne prolazi pored Šumatovca i pomisli – ovde je sedeo Flojd (Dragan Nikolić) sa dvema neobičnim devojkama koje deklamuju svoj žargonski izraz čuđenja: “Ovo su šokovi”. Ko ne pomisli šetajući Ušćem: ovde je Flojd izveo na kafu privlačnu Senku pored svoje stalne devojke i “startovao” je u WC-u…
Ovaj film je jedan od retkih naših predstavnika omladinskog filma koji je istovremeno i nostalgija za mladošču, pa ga zato gledaju sve generacije i u njemu uživamo u svim životnim dobima.
Ovaj domaći film omiljen je i među filmskim umetnicima i studentima, posebno kad su u pitanju scene na FDU gde fenomenalni Bunjuel (Berček) iznosi svoj napredni stav o tom velikom umetniku, pa tek scena u Kinoteci sa nemim fimom (Pusti ton…). Pun duhovitih scena, gde je među omiljenima svaka gde je i Mile Rent a Bubreg (Bogdan Diklić), to je i film gde se pred kraj zaplače jer je za Flojda, kao što mora biti i sa svima, gotov taj bezbrižni perod mladosti kobasičerovog sina koji spava do podne, koji ludo vozi…
Najbolji domaći filmovi – Gordan Mihić
I kad smo kod smeha i mladosti ne možemo zaobići “Varljivo leto ‘68”, za koji je scenario napisao Gordan Mihić. To delo, tendenciozno ili ne, spada u one domaće filmove koji govore o ljudima, emocijama i navodno samo usput beleže istorijski trenutak, vreme studentskih demonstracija 1968. godine kada se zaista neštom važno desilo, a što ćemo saznati kasnije.
Iako ga pamte po “Salašu u malom ritu” ili po Kusturičinim filmovima, Slavko Štimac izgradio je ovde neponovljiv lik suzdržanog mladića koji nije alfa mužjak, ali silno želi da doživi ljubavno (seksualno) iskustvo i to je toliko istinito i iskreno ispričano da se sa njim može poistovetiti svaki mladić.
Ali ovo je i film o generacijskom jazu, o strogom ocu koga neprikosnoveno tumači Bata Stojković, raskalašnom dedi (Mija Aleksić) koji voli slana i masna jela, vino i kartanje. On je i jedini koji u potpunosti razume unuka, pa ćemo na kraju i otvoriti put ka ljubavnom ostvarenju sa mladom Čehinjom. Tu je i mažena ćerka mezimica pametnica koju igra Ivana Mihić, i koja tog varljivog leta prati političku situaciju, a tu je i mali brat koji ima beskrajno smešne upadice.
Možda najpoznatija scena ovog filma, koja ima svoje mesto među autentičnim scenama domaćeg filma uopšte, je ona sa Jagodinkom Simonović. I ko je samo smislio onu repliku: Mesi, mesi, neće ništa da ti fali…
Najbolje domaće serije nastale po filmovima
O navodno zabavnom životu u pozadini istorijskih turbulentnog trenutka najupečatljivije govori film “Balkan ekspres”, domaća ratna komedija opet Gordana Mihića, realizovan pod dirigentskom palicom reditelja Branka Baletića.
Često se dešava da mešamo sekvence iz istoimene serije, ali sve uzevši u obzir, ta priča o muzičarima u vreme ratne okupacije, o njihovim zamršenim sudbinama, opasnim situacijama, i ta čudna ljudska potreba za pesmom i provodom koju junaci ovog dela koriste da opstanu, nešto je toliko suštinsko da u nekim momentima više i nije važno o kom se vremenu i kom ratu radi.
I opet samo četiri glavna glumca nose celu priču o pevanju i pucanju, sva četiri vrhunska imena: Tanja Bošković, Olivera Marković, Bora Todorović i Dragan Nikolić.
Najbolji domaći filmovi – Goran Paskaljević
Ratnu pozadinu, ali ovog novog rata, ima i film “Bure baruta” Gorana Paskaljevića.
Taj omnibus tako sav nabijen emocijama u potpunosti opravdava naslov, jer i gledalac, kao i likovi, nakon gledanja filma kao da hoće da pukne! Iz ovog filma pamtimo Sergejevu mangupsku scenu u autobusu dok se nervira što bus ne kreće jer svi piju kafu. Situacija sa autobusima i kafom izgleda se nije do danas mnogo promenila.
Najbolji domaći filmovi u 21. veku
Među zabavne, a nezaboravne domaće komedije koji ipak oslikavaju našu stvarnost, i život mladih koji je i ogledalo stanja društva, spadaju “Kad porastem biću kengur”, domaća komedija Radivoja Andrića i Miroslava Momčilovića. U središtu je ljubavna priča i pitanje da li prosečan momak koji nije bogat (Sergej Trifunović) može da osvoji fenomenalnu devojku (Mariju Karan).
Popularnost kladionica nije ni danas ništa manja, ali genijalni razgovori poznanika koje nalazimo u “Kenguru” su zaista fantastičan primet kako od trivijalnog nastaje prava umetnost. U toj kladionici pojavljuje se i Batistuta, Baron, naš glumac Peđa Bjelac koji će se kasnije pojaviti i u velikom svetskom hitu, filmu o Hariju Poteru, a ostali fenomenalni domaći glumci oživljavaju atmosferu: Nebojša Glogovac, Mladen Andrejić, fenomenalni Boris Komnenić…
Najbolji domaći filmovi iz 90-ih
Možda i najbolja komedija iz 90-ih je svakako kultni domaći film Srđana Dragojevića “Mi nismo anđeli”. To je opet priča o nekom modernom Flojdu.
Nikola Kojo igra večitog mladića koji ne želi stalnu ljubavnu vezu već “lupa recke”, a svi se pitaju dokle će. On uviđa da je doživeo kulminaciju mladosti i da se sad kreće naniže (to je ona kultna replika: “Sada si pao najniže, Nikola”). Priča o slučajnoj trudnoći nakon veze na jedno veče toliko je za mlade osetljiva tema da je neverovatno kako Dragojević sve to iznosi do kraja u duhovitom, ali realnom i donekle poučnom tonu.
Nema nemorala, rezignacije, Branka Katić u ulozi drugarice glavne junakinje Marine (Milena Pavlović) smišlja strategiju osvajanja znamenitog frajera Beograda, i sve je toliko neverovatno, a opet stvarno i moguće. I sve je to priča koja drži pažnju i predstavlja najbolju verziju domaće komedije. Događajima kroz ljude upravljaju anđeo i đavo, koje igraju poznate gradske face, Uroš Đurić i Srđan Žika Todorović.
Iz drugačijeg ugla, više sociološkog, psihološkog, bavi se i film Srđana Dragojevića “Rane”. Domaće osvarenje koje je punilo bioskope koje su tadašnji mladi ljudi pogrešno razumeli i među tragičnim, negativnim junacima nalazili idole. Ali to je i dalje jedinstven film koji objašnjava šta se u pozadini rata dešavalo u Beogradu, u kome su reč vodili ratni profiteri, kriminalci, među njima čitava klasa stravično mladih i opasnih momaka koji su živeli svoj život na ivici i mnogi ga tako okončali.
Dragojević je zabeležio jedno strašno vreme i kroz Pinkija i Švabu ispričao priču o siromašnim porodicama koje su tokom devedestih postajale još više siromašne i čiji su izdanci, deca i mladi, u tim užasnim vremenima odlučivali da na drugačiji način uzmu od života ono što im se ne da, garderobu, kola, provode, novac, devojke, položaj u društvu. On od zaborava ovim filmom čuva modu, muziku, početke plastične hirurgije, i pre svega jednu priču koja pokazuje kako smo od poštenih ljudi iz mirnodopske Jugoslavije postali ono što smo donekle i danas – država gde najbolje žive „baje sa utokom”.
Posebno su zanimljivi likovi Čika Kureta i Bibera, koje tumače Dragan Bjelogrlić i Nikola Kojo, a koji su ovde stariji okoreli krimosi, vođe posla koji vrbuju klince. I taj socijalni fenomen kroz njih je oživeo – Dragojević je svima pljusnuo u lice šta se dešava. Pogledali su i – ništa. I tako do danas. Simbolični naslov ima, nažalost, i proročki kontekst – rane od rata i tih devedesetih su ostale do danas na svima nama.
Najbolji domaći ratni filmovi
Ali za Dragojevićev najbolji film, i verovatno najbolji domaći film od devedesetih do danas, uzima se delo “Lepa sela, lepo gore”. To je priča o drugovima iz sela koji su na zaraćenim stranama, a čitavu mladost i detinjstvo su prošli zajedno.
I tu više nema šta da se kaže. To je ono što se desilo, naša priča, priča o ratu, raspadu Jugoslavije. Iako pun smešnih sekvenci, to je film uz koji se plače od početka do kraja.
Da nije više napravio nijedan film, Dragojević bi zbog ovoga zaslužio epitet genijalnog reditelja. A glumačka ekipa, sve sama vrhunska imena – Bata Živojinović, Nikola Pejaković, Dragan Bjelogrlić, Nikola Kojo, Manda. I to je jedan od domaćih filmova koji se najčešće citiraju, za koji se kaže da je najbolji domaći film u žanru komedije, ali to nije komedija već tragedija, teška drama u najmanju ruku… To je domaći film za koji uvek pomislimo: “Lepa sela… ne mogu opet to da gledam”, ali opet gledamo, ne dišemo i uzdišemo.
Najnagrađivaniji domaći filmovi
Na ovom spisku ne smemo zaibići Emira Kusturicu. Njegova svetska slava i nagrade nešto su čime se ponosimo, ali duboka slojevitost njegovih filmova omogućava da se gledaju desetak puta.
Svakako da je svoj put otpočeo pričajući priče iz naših krajeva. “Sećaš li se Doli Bel” (Zlatni lav u Veneciji) sa maestralnom glumom Štimca i Ljiljane Blagojević, “Otac na službenom putu” (Zlatna palma u Kanu) po tekstu Abdulaha Sidrana gde su Miki Manojlović i Mirjana Karanović pokazail i da je naše glumište svetsko, i o čemu više ništa ne treba reći jer je sve već rečeno.
Pa onda legendarni “Dom za vešanje” gde je Kusturica povukao neku vrstu znaka jednakosti između našeg i romskog mentaliteta, ali ovaj film je toliko umetnički uspeo da i danas mami uzdahe širom sveta. Sličnom tematikom će se Kusturica baviti i u slabijem filmu “Crna mačka, beli mačor”, ali scene iz “Doma za vešanje” ipak ostaju zauvek pred očima.
“Podzemlje” (Zlatna palma u Kanu) je opet simbolična priča o nama, ljubavi, prijateljstvu, možda i našem nenapredovanju i neshvatanju da se svet napolju promenio i menja se. On spada među Kusturičine modernije fimove, ali je ispunjen duhovitim sekvencama i omiljen je svim ljubiteljima Lazara Ristovskog, Mikija Manojlovića i ovde zaista neverovatne Mirjane Joković.
Najbolji romantični domaći filmovi
Domaćih romantičnih filmova i nema mnogo, iako u svakom postoji ljubavna priča koja nas dotakne, kao u mladalačkom ostvarenju po Vitezovićevom romanu “Lajanje na zvezde“, u kultnom „Ljubavni život Budimira Trajkovića“, serijalu Zorana Čalića „Lude godine“, u Bjelogrlićevom „Montevideu“.
Ljubav je i u središtu „Zone Zamfirove“ sa Katarinom Radivojević u glavnoj ulozi, u filmovima nastalim po delima Mir Jam kao „Ranjeni orao“ i „Samac u braku“, kao i u nekim modernijim filmovima među kojima su „Ubistvo s predumišljajem“, „Tri palme za dve bitange i ribicu“…
Najbolji domaći filmovi 21. veka
Teško je reći koji su najbolji filmovi 21. veka jer se od početka milenijuma mnogo snima. Definitivno je bilo sjajnih ljubavnih priča, komedija, ali i ozbiljnih drama.
Istaknuti domaći od 2000-te do danas su više oni snimljeni na početku milenijuma. Posebno smo voleli komedije iz kojih se i danas koriste replike: „Munje“, „Kad porastem biću Kengur“, zanimljiv film koji je reakcija na našu istoriju i tradiciju: „Čarlston za Ognjenku“, koji je pokazao da karikaturalni pristup priči ne mora da je učini manje vrednom i simboličnom, naravno za to su zaslužni i Katarina Radivojević, Sonja Kolačarić, Nenad Jezdić i Stefan Kapidžić.
Zanimljivo je da se posle 2000-te, uključujući Dragojevićeve „Rane“ pojavljuje tema kriminala na način koji je do danas prisutna u filmovima i serijama u filmu „Apsolutnih sto“ sa Vukom Kostićem, problematika navijača u filmu Stefana Filipovića „Šišanje“, ali ne treba zaboraviti ni dobre priče o našem podneblju kao što je „Stršljen“.
Novi filmovi koje vredi pogledati
Dok su prošlu sezonu obeležili filmovi „Toma“ i „Južni vetar, ubrzanje“, a zatim se konačno pojavio i lep topli film za tinejdžere: „Leto kada sam naučila da letim“ (koji nisu gledala samo deca), „Nečista krv“ koja se pojavila i kao serija na TV ekranima, ovu sezonu obeležiće drugačija ostvarenja.
Već sada je pažnju skrenuo film „Sveta Petka, krst u pustinji“ po romanu „Petkana“ Ljiljane Habjanović Đurović, optimistična priča „Ala je lep ovaj svet“ sa Andrijom Kuzmanović i Anđelkom Prpić u glavnim ulogama.
Publiku koja je volela „Montevideo“ i dela nastala po romanima Milice Jakovljević – Mir Jam, oduševiće i priča „Bilo jednom u Srbiji“ gde se radnja izmešta na jug zemlje, i govori o razvoju tekstilne industrije u Leskovcu, ali i životnim dramama koje se oko tog događaja odvijaju. Ovaj film dobio je i verziju u vidu serije koja je već pred gledaocima.
Domaća publika koja je propustila film „Strahinja Banović“ na Festu priželjkuje da pogleda ovaj nagrađivani film o migrantima, a na istu temu svoje novo kinematografsko ostvarenje sprema i Vuk Ršumović pod nazivom „Među bogovima“.Sa nestrpljenjem se očekuju i „Heroji radničke klase“ Miloša Pušića. U pitanju je priča o grupi građevinskih radnika koji rade ilegalno i pokušavaju da poprave svoj položaj buneći se protiv šefova.
Najbolji domaći filmovi 2019.
Jedan od najboljih filmova Sergeja Trifunovića poslednjih godina je sigurno „Ajvar“ gde glumi u tandemu sa sjajnom Natašom Ninković, a u režiji debitantkinje Ane Marije Rossi. Krimić „Ekipa“ je takođe bilo zanimljivo ostvarenje te godine, a popularni filmovi među publikom su bili „Balkanska međa“ sa , „Kralj Petar I“ i „Realna priča“ Gordana Kičića.
Najbolji domaći filmovi 2020.
Možda dva najvažnija domaća filma u godini korone su drama „Otac“ Srdana Golubovića sa regionalnom zvezdom Goranom Bogdanom i komedija „Vikend sa ćaletom“ Miroslava Momčilovića sa neprevaziđenim Nenadom Jezdićem.
Najbolji domaći filmovi 2021.
Prošla godina je definitivno bila godina filma „Toma“ Dragana Bjelogrlića sa Milanom Marićem u ulozi slavnog neprežaljenog pevača. U pitanju je film koji je imao više od milion gledalaca i jedan je od najgledanijih domaćih filmova poslednjih decenija. Takođe, treba spomenuti i filmove „Nečista krv“ Milutina Petrovića, „Južni vetar 2- Ubrzanje“ Miloša Avramovića koji je sjajno prošao u regionu, zatim „Nije loše biti čovek” Dušana Kovačevića i “Nebesa” Srđana Dragojevića.
Bonus video: Snimanje Munja 2
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
