0
Ljiljana Habjanović Đurović jedan je od naših najtiražnijih i najčitanijih pisaca, pa, ipak, ni Srbija, ni svet nisu videli puno filmskih ili televizijskih adaptacija njenih dela. Ako je verovati imdb-u, ovo je tek treća, i to prva bioskopska, i sve su za reditelja imale njenog sina Hadži Aleksandra Đurovića.
Kako nas uvodni telopi obaveštavaju Sveta Petka je prva srpsko-jordanska ko-produkcija (radnja filma se najvećim delom odvija u Jordanskoj pustinji). Realizovana je uz blagoslov najviših činovnika Srpske pravoslavne crkve, poput Irineja i Amifilohija i bazirana na Ljiljaninom romanu Petkana iz 2001. koji, nažalost, nisam čitao. Ali, činjenica da je ona sama radila kao ko-scenaristkinja na filmu implicira da je ovaj adaptiran sa najvećim mogućim poštovanjem.
Činjenica da je baš Petkana izabrana za prvu, “veliku” adaptaciju možda ima veze s tim da i u svetu (Holivudu) poslednjih decenija, od Gibsonovog The Passion Of Christ, imamo veliki broj relativno uspešnih “eksplicitno hrišćanskih filmova” poput God’s Not Dead ili Miracles from Heaven. Jer Sveta Petka jeste “hrišćanski film” prevashodno namenjen (pravoslavnim) vernicima, iako u sinepleksima optimistično ima i nekoliko dnevnih termina.
Film hagiografski izlaže život Petkane, rođene u Epivatu (tadašnja Vizantija, današnja Turska), koja je najveći deo svog života (40 godina) provela u asketskom životu u Jordanskoj pustinji. Priča o njenoj “svetolikosti” i posthumna “turneja” po zemljama Balkana počinje otkopavanjem njenog tela, pronađenog u vanredno očuvanom stanju, međutim, film se, nažalost, time ne bavi i to je stvar koju saznajemo u dokumentarnom, epiloškom kolažu na kraju filma.
Sveta Petka je uprkos egzotičnom setingu pustinje očekivano (za ovaj tip filma) staromodno izgledajuća, sa jednostavnim i skoro banalnim narativom, nemaštovite i “skromne” režije i efekata. Petkana vreme prvo provodi hodajući, zatim sedeći, pa ležeći, povremeno testirana od strane demona ili posećena od strane svoje arapske prijateljice Zejnebe. Sve su to stereotipno i televizijski postavljene situacije koje se zadovoljavaju time da podmire dogmu, ali ne i da (nekom “nevernom”) gledaocu pruže kakav poseban estetski ugođaj.
Milena Predić je unela nešto malo intrige svojom interpretacijom Petkane “nagazivši” njenu “otuđenost” i bivajući povremeno neprijateljskija i neljubaznija nego što bi očekivali. Što me je ponukalo na razmišljanje da su neki od ovih “svetaca” možda bili malčice arogantni i narcisoidni u svom ubeđenju da bog baš njima treba da se bavi (i to u ovoj meri), kao i da li je ova vrsta askeze bila najbolji put da zasluže njegovo poštovanje. Jer za to vreme drugi ljudi su morali da žive stvarne živote i trpe daleko veća iskušenja.
OCENA: 3.666/10
Bonus video: Majstor trilera Hičkok – svoje strahove pretvarao je u filmove
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare