2
Ikona umetnosti i pionirka u svetu performansa, koja već pet decenija očarava publiku rušeći telesne ali i granice uma, Marina Abramović mesecima unazad je u centru pažnje. Ponovo. I ne čudi to jer velika retrospektiva impresivne pedesetogodišnje karijere Marine Abramović traje još samo nekoliko dana - do 1. januara u londonskoj Kraljevskoj akademiji umetnosti.
I Abramovićeva je pre neki dan u odajama galerije ugostila novinarku CNN-a Kristijan Amanpur. Odmah je “kuma performansa” poručila novinarki da je „urnebesno smešna u stvarnom životu“:
– Iskreno, spremna sam da radim stend-ap komediju. Neophodno mi je da se smejem – priznala je Amanpurovoj umetnca koja je pojasnila kako se njen pogled na sve razlikuje nakon što je prošle godine završila u bolnici zbog operacije kolena, „zaradivši“ pride plućnu emboliju od koje umalo nije umrla.
No, koliko god radosna bila, to ne sprečava Abramovićevu da „non-stop, sve vreme razmišlja o smrti“, kazala je Amanpurovoj, dok joj pokazuje video snimak svog performansa iz 2002. godine „Nude with Skeleton“, u kom je ležala naga sa skeletom preko njenog tela. Taj performans je jedan od četiri koji se ponovo izvode uživo na izložbi koja traje do januara.
– Samo želim da znam kakav je to osećaj – smireno je rekla, misleći pritom na „tranziciju“ iz života u smrt.
Marina Abramović, koja je nedavno napunila 77 godina, svoje telo opisuje kao instrument. I testirala ga je na svaki mogući način zarad umetnosti, trpeći nesnosne bolove a jednom prilikom čak i gubeći svest tokom performansa.
Amanpurovoj je objasnila da je suština njenog opusa da radi sve ono što je straši i pokaže kako možeš da „prevaziđeš strah od bola, smrti, strajh od patnje“. Sva dela umetnice, kako je precizirala, ohrabruju publiku, čak zahteva od nje, da se uhvati u koštac s njima, da napravi prolazne ali i neprolazne trenutke koji ruše distinkciju između umetnika i posmatrača.
Za performans iz 1974. „Rhythm 0“ Abramovićeva je, podseća, stavila na sto galerije u Napulju desetak objekata i naložila publici da ih rasporedi po njoj kako im drago.
– Tokom prvih sat ili dva vremena ništa se nije dogodilo. Ali, ubrzo je sve postalo veoma nasilno, publika je počela da mi cepa odeću, čak uperila napunjen pištolj u vrat – sećala se, dodajući kako je tad shvatila da može da bude ubijena.
A performans „Imponderabilia“, koji je prvi put izveden 1977, još jedno je istraživanje telesnih i ljudskih odnosa. Tada je Marina sa svojim partnerom Ulajem stajala naga s obe strane ulaza u muzej, praktično tražeći od posetilaca da se između njih golih provuku u odaje muzeja. Hteli su da podsete sve da bez umetnika ne bi bilo ni muzeja.
– Želeli smo, na jedan vrlo poetičan način, da budemo vrata muzeja – objasnila je Abramovićeva.
Kad je „oživela“ taj performans „Imponderabilia“ u Kraljevskoj akademiji, ovoga puta uz pomoć dva gola modela, umetnica je odlučila da otvori sporedna vrata posetiocima kako bi iskusili ono što je tad delila s Ulajem. U tom smislu osvrnula se na slobodu koju su imali nekad, i restrikcije s kojima se danas umetnici suočavaju:
– Imali smo pomalo radikalan način na koji smo radili sve, što danas, zbog političke korektnosti i svega, više nije moguće.
Romansa Marine i Ulaja rezultirala je u umetničkim saradnjama koje su trajale više od jedne decenije. A njihova ljubavna priča zauvek je ovaploćena i u čuvenom performansu „Ljubavnici“ iz 1988. godine. Par je imao naum da hode jedno ka drugom s dva različita kraja Kineskog zidai kad se spoje „usred srede“ – da se venčaju…
Čekali su nekoliko godina kineske zvaničike da odobre njihov plan. A dok su čekali neophodno odobrenje, već su krenuli da se udaljavaju jedno od drugog.
– Nikada pre toga nismo odustali ni od čega. Samo smo promenili namenu performansa. I umesto da se venčamo, reći ćemo jedno drugome: „Zbogom!“
Hodali su 90 dana i dokumentovali svoje iskustvo.
– Bilo je neverovatno emotivno – kazala je Amanpurovoj.
Ali, nakon što se rastali na Kineskom zidu nisu se videli 20 godina. Iznenadni ponovni susret posle toliko vremena desio se u njujorškom Muzeju moderne umetnosti tokom popularne Marinine postavke „Umetnik je prisutan“. Čitave dve nedelje sedela je za jednim stolom pozvavši sve posetioce da sednu preko puta nje.
Ulaj je bio jedan od 1.500 ljudi koji su seli preko puta Marine. U tišini su dugo posmatrali jedno drugo.
– Mogla sam da vidim samoću, bol. Mogla sam da vidim nesreću, ali i sreću. Mogla sam da vidim toliko različitih emocija. U stvari, ne možeš pobeći nigde osim u samog sebe. I mogla sam to da vidim, a možete i vi.
Abramovićeva je na kraju Amanpurovoj pokazala duboko ličan rad koji joj je doneo Zlatnog lava na Venecijanskom bijenalu 1997. godine. A to delo „Balkan Baroque“ bilo je Marinina reakcija na rat na Balkanu. Umetnica je s četkom ribala more krvi s kostiju krava.
Ideja joj je bila, kako je istakla, da „stvori metaforu kako se to može desiti u svakom ratu, bilo gde“.
– Palestinci, Izraelci, Ukrajinci, Rusi – svi su oni u ovoj prostoriji!
Bonus video: 75 godina FDU
