Sve što čujem je prvi put: Muzička kritika - Danil Trifonov na Kolarcu

Danil Trifonov, klavir.21. oktobar 2022. Velika dvorana Kolarčeve zadužbine Organizator: Centar beogradskih festivala (CEBEF)Program:Petar Iljič Čajkovski: Dečji album, op. 39Robert Šuman: Fantazija u Ce duru, op.17Volfgang Amadeus Mocart: Fantazija za klavir u ce molu, KV 475Moris Ravel: Gaspar noći M 55Aleksandar Skrjabin: Sonata za klavir br. 5 u Fis duru, op. 53

Zamislite neko neukroćeno ljudsko stvorenje, koje nam dolazi iz osvita čovečje rase. Nekoliko stotina hiljada godina kasnije, odeveno u elegantnu koncertnu odeću, ono iskrsava na izvesnom muzičkom podijumu – pa, eto recimo onom u Velikoj dvorani Kolarčeve zadužbine - tiho i nenametljivo pristupajući instrumentu po imenu klavir. Sve počinje delikatno i gotovo mistično, nižu se minijaturni odbljesci genija Čajkovskog iz njegovog Dečjeg albuma op. 39, ona maločas pomenuta nepripitomljenost se tu i tamo trza, ali još uvek pod budnom kontrolom, otimajući se tek ponegde svojoj fino kalibriranoj umetničkoj uzdi. Ali, sačekajte koji trenutak, molim! Jer, samo malo kasnije, priroda pobednika evolucije eksplodiraće uživo pred vama u punoj snazi, i na sceni ćemo tako, umesto krhkog mladića ovenčanog oreolom sete, koji sa nekom vrstom stidljivosti zakoračuje pred nas, najednom ugledati dugokosu zver kako svojim čeličnim mišićima i dijamantskom mišlju okreće pijanizam naopačke, žonglirajući zvučnim masivima kao mađioničar svojim lopticama. To, kako se Danil Trifonov (r. 1991) iz ljupkih dečjih komadića s početka svog solističkog resitala – osunčanih anđeoskom nevinošću klavirskog iskaza – preobratio u neprikosnovenog gospodara pozornice u Šumanovoj Fantaziji u Ce duru op. 17, spada u ona tajanstvena preobraženja zbog kojih bi nekog u prošlosti verovatno nazvali čarobnjakom, pa čak i vešcem. Šuman sugeriše da prvi stav treba izvoditi fantastično i sa strašću, u tonu legendi (Durchaus fantastisch und leidenschaftlich vorzutragen; Im Legenden-Ton). Nego šta nego da je bilo strastveno i sa maštom uključenom na najjače! Danil Trifonov pokazao je da svoju divlju stranu ume da drži pod punim nadzorom, ali samo donekle. Istog časa kada se ovaj 31-godišnji pijanista upusti u rasplitanje niti na besmrtnim tvorevinama misli velikana klasike, on isprva zaista nalazi svoj mir u tako pipavom poslu. No, ne i zadugo. Jer, već narednog sekunda, Trifonov poteže mač da preseče Gordijeve čvorove tvorčeve imaginacije, kako bi iz njih pokuljalo sve ono znano i neznano preko čula auditorijuma, kao iz neke srećne Pandorine kutije. Zato ovde prisustvujemo tranžiranju mita, ukratko, iz čega paradoksalno proizlazi nova vrsta legende. Samo što ona sada pripada mladiću Trifonovu lično, kao glavnom junaku moderne herojske bajke. 

Pa, ukoliko smo se dovoljno raspalili ovim potpuno genijalno nadahnutim Šumanom, odlazeći na pauzu veoma zarumenjenih obraza i sa očima užagrelim usled živog susreta sa Trifonovljevim sindromom oneobičenog zvuka, onda smo se u drugom delu koncerta i doslovno zaledili od nedvosmislene demonstracije njegove sviračke moći. Sve opet počinje naoko bezazleno. Prozračan ton Mocartove Fantazije za klavir u ce molu KV 475 više je opipavanje terena, sa povremenim šikljanjem gejzira klavirske snage kao izvidnicom. Ali, taj Ravel koji je usledio! Apsolutna kulminacija večeri – Gaspar noći – predstavio nam je Trifonova kao terminatora, glavom i bradom. Bujica iskričavih tonova, toliko osetljivo izvaganih na svakoj strani klackalice ruku, sa sablasnim ljuljuškanjem vešala unutar ove grandiozne strukture, uokvirene ronjenjem kroz dubine po tragu vile brodarice Undine, što zavodi i očarava svojom rajskom pesmom, te skakutanjem za noćnim nestašlucima onog malog đavolka Skarba u završnici – stvarno kida! 

Skrjabinova Sonata br. 5 stoga je još jednom dodala priliku Trifonovu da se furiozno sjuri u samo središte našeg sluha, zarivajući tamo svoje antene sa tolikim intenzitetom, da bi sam taj naboj mogao da promeni i sprži DNK šifru svakog prisutnog. No, ma koliko veličanstvena ova Sonata sama po sebi bila, teško da je mogla nadmašiti prethodnog Ravela – sa njegovom grozničavošću, saspensom i konačno Trifonovljevim formatom da se pred svedocima upusti u lovljenje svakog komadića mozaika što se raspršio po jednoj zamišljenoj vasioni, e da bi u trzaju dosegnute ekstaze ponovo mogla da se ekskluzivno ukaže neodoljiva slika celine, pre neke sledeće fatalne dezintegracije. 

I, šta smo uopšte nakon ovog „velikog praska“ i mogli očekivati na bis – sem kosmičkog spokojstva korala „Isuse, radosti čovekove želje“ iz Bahove Kantate BWV 147 (u transkripciji za klavir solo Majre Hes). Kao da je celokupna ljudska vrsta dobila time na poklon blaženi predah u kakvom imaginarnom Elizijumu. Žrvanj kapitalizma koji nas upravo melje, svakodnevno preispitivanje istinske snage umetnosti u današnjici i permanentna pokolebanost malog smrtnika nakon pandemijske kataklizme, što još uvek drma svetom kakvog znamo – svi oni poklonili su se pred umećem Danila Trifonova, svetskog pijanističkog asa, koji nam na vrhuncu moći dolazi na noge posredstvom plemenitog angažmana CEBEF-a. Upamtimo ovaj doživljaj dobro za sva vremena. Vredi svakog megabajta u skladištu naše memorije. 

Ili, da parafraziramo Repetitor – Sve što čujem (ovde) je prvi put.Bonus video: Glas, dirka, bas

video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=glasdirkabasbyebyeblackbird-novas-worldwide&stream=hp3500&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="3399231"]